Poslanik je došao. Slutio sam da će se pojaviti pre ili kasnije. Mora da je neko u Centrali motrio koliko je još ostalo do transformacije. Skoro mi je uspelo. Posle tragedije sam izabrao da budem Maclura pomifera, lepo, negostoljubivo drvo. Ali ne daju mi. Neko pamti. Možda dobri Stiks? Uvek se mešao tamo gde ne treba. Išao je za mnom i tog dana. Naravno, poslali su jednog od najsposobnijih mekanih. Ne bi li zaobišli bodlje. Seo je mirno, liznuo šapu i jednostavno čekao. Odavao je utisak nekoga ko je na zadatku i ko ne odustaje, ali ima strpljenja i ne žuri. Znao sam koliko je snage u njima. Čak i kada su bili najumiljatiji, primetni su bili gipki mišići i odlučan stav. Tolike godine bliskog kontakta s njima su učinile svoje. Pružio sam prst, prvi put svestan promena. Ovde sam živeo mimo drugih i nije bilo refleksije u tuđim očima. Mekani nije ustuknuo. U tom trenutku mi se nametnula slika šaputavog glasa: “U sobi sam, čuješ li me!“ I svog isprekidanog daha dok sam preskakao stepenice ne bih li stigao na vreme. Setio sam se dodira mlitavog tela i zategnute ogrlice života koja je slabo pulsirala, preglasnog govora kojim sam prikrivao rastuću paniku dok sam ga nosio. Blebetao sam bez veze, šta ćemo sve zajedno još raditi, trčeći ulicom do bolnice. Setio sam se magle i pogleda prema sivim oblacima, dok sam čekao nakon prijema. Povukao sam ruku: „Ne mogu, neću“. Mekani je ćutao i mirno čekao. Znao sam da je vreme suočavanja došlo.
Autor: Mirjana Ilić