„Krokodil“
Jedna od prvih asocijacija koje imamo kad nam neko pomene Dostojevskog jesu religija ili teme koje se tiču različitih oblika ljudske patnje kao i načina njenog prevazilaženja.
Ipak, da autor katkad može da razbije „monotoniju“, nesumnjivo nam pokazuje njegova satirična priča „Krokodil“.
Treba ipak napomenuti da ova priča ne sadrži samo elemente čiste satire. Ona ima i elemente alegorije, kao i elemente fantastike. Zbog toga je teško svrstati ovu priču isključivo u jedan žanr. Sam pisac je isto tako imao poteškoća da definiše priču kao isključivo produkt jednog žanra.
Ova priča prethodila je većim romanima Dostojevskog i vidi se uticaj ranijih dela koje je napisao. Tu spada njegov novinarski članak „Zimske beleške o letnjim utiscima“ (u ovom članku Dostojevski govori o svom dvomesečnom putovanju po Evropi kao i o svojim stavovima o Evropi), „Zapisi iz podzemlja“ i „Loša anegdota“ (glavni junak ove satirične priče podseća pomalo na Ivana Matvejiča). U toku same analize teksta, praviće se povremene analogije sa novinskim člankom („Zimske beleške o letnjim utiscima“), da bi bilo lakše razumeti neke odlomke ove satirične priče.
Najveći plus ovog članka jeste da Dostojevski analizira društvenu i političku klimu koja postoji u evropskim gradovima i nalazi opravdane nedostatke za ideologije koje su obeležile istoriju Zapadne Evrope u devetnaestom veku. Dalje, on napominje da postoji i neusaglašenost između onoga što ideologija propagira i primene te ideologije u praksi. Isto tako, govori na koji način se društveni sistem vrednosti u zapadnoevropskim zemljama srozao, a da Rusija, opet, želi da te vrednosti usvoji. On govori o tome da primena evropskih filozofskih i političkih ideja i društvenog uređenja nije urodila plodom na evropskom tlu. Samim tim je implementacija svih tih stvari na tlu Rusije osuđena na propast. Stoga je članak bitan za bolje razumevanje nekih delova priče „Krokodil“.
Svakako, ovaj članak ima svoje nedostatke. Pre svega, glavni minus sastoji se u nekim stavkama koje Dostojevski nije preterano objašnjavao. Tako, recimo, on kaže da se pravi patriotizam ne sastoji u tome da se strane zemlje unižavaju dok se rodna zemlja uzdiže, ali, nažalost, nije zalazio u preterana objašnjenja ove misli jer je rekao da nema previše vremena za to. Elaboriranje ove stavke možda ne bi bilo potrebno da sam tekst ne odaje upravo takav utisak – da je u Rusiji sve bolje nego u Evropi, te se ponekad čini da autor pobija sam sebe. Iako on kaže u jednom momentu ni da ne podržava sve iskonsko ruske običaje i tradicije koje nekad mogu delovati varvarski, opet ih pravda time što one nisu bile stvorene sa željom da ikom načine zlo. Iz ovoga se može videti da je Dostojevski bio poklonik ideje slavenofilstva- ideje da će Rusija naći svoj put razvoja koji će se razlikovati od puta evropskog razvoja.
Ipak, sam Dostojevski bio je svestan da njegov stav ne mora nužno biti objektivno tačan. Na samom početku pisanja članka Dostojevski govori da je nemoguće upoznati Evropu uzduž i popreko za samo dva meseca, koliko je njegov put trajao. Takođe napominje da je svestan da utisak koji su na njega ostavili neki gradovi (okruženje, građevine) ne mora biti tačan, jer je negde bio tek jedan dan i da se moglo desiti da bi njegova impresija bila drukčija da je neka mesta posetio u drugo vreme.
Iako je motiv za nastanak priče bio delimično zasnovan na istinitim događajima (postojao je Nemac koji je za novac pokazivao krokodila), Dostojevski je mogao imati još jedan razlog da izabere ovaj motiv. Naime, u svom članku pisac napominje kako su Rusi na Evropu posmatrali kao mesto koje obiluje egzotikom i unikatnošću. Kada je najzad tamo otišao, Dostojevski je za neka mesta doživeo razočaranje. Tako, recimo, on govori o gordosti koja je izbijala iz pogleda jednog Nemca kada su posmatrali most u Kelnu (koji Dostojevskog nije nimalo impresionirao). Dostojevski je imao utisak da Nemac gleda na njega sa visine jer tako nešto unikatno u Rusiji ne može postojati, na šta je Dostojevski pomislio da i njegova otadžbina ima isto tako svoje osobenosti (poput, recimo, samovara). Tako se može reći da je biranje ovako „egzotičnog“ motiva bilo upravo-podsmevanje toj egzotici.
Neobičan slučaj činovnika koji je ostao živ nakon što ga je pojeo krokodil samo je okidač za razmatranje različitih tema o kojima će se diskutovati u narednim podnaslovima. One se, pre svega, tiču toga kakav je bio evropski uticaj na Rusiju devetnaestog veka. U svojim beleškama, Dostojevski je rekao da je 1864. godine u peterburskom Pasažu jedan Nemac pokazivao drugim ljudima krokodila i da je tu uslugu naplaćivao.
Sličnosti i razlike sa Gogoljevim „malim čovekom“
Treba napomenuti da je Dostojevski jednim delom bio inspirisan načinom na koji je Gogolj napisao pripovetku „Nos“ kad je pisao svoju satiričnu priču i motivom „malog čoveka“.
Ko je „mali čovek“?
Mali čovek označava junaka koji nema značajno socijalno poreklo, nema neke sposobnosti po kojima se ističe i nema karakter koji ga izdvaja kod drugih. Smatra se da je Puškin prvi stvorio prototipa ovakvog junaka kad je pisao „Povesti Belkina“. Međutim, Gogolj je dalje nastavio da razvija ovaj motiv. Junaci Gogolja uzdižu svoju ličnost na mnogo veći nivo nego što zaista jeste. Uzrok ovome leži u tituli koju oni imaju u društvu. Titula određuje moć, međutim, ona nije odraz sposobnosti i zdravorazumskog razmišljanja (ono, štaviše, najčešće odsustvuje). Gogolj sa svojim junacima, u tom smislu, češće ide do ekstrema- kod njega mnogo češće srećemo činovnike koji imaju veoma nizak nivo ne samo intelektualne, već i emocionalne inteligencije. Neretko nisu dovoljno sposobni za samostalan život i možemo na momente videti i retardaciju samog junaka. Primeri za to su priče „Zapisi ludaka“ i „Šinjel“.
Iako je Dostojevski bio pod uticajem Gogolja (i u priči „Krokodil“ postoji veličanje sebe zbog svoje pozicije u društvu, jer prema junaku, čin određuje i značaj u društvu), on nije u potpunosti sledio sve Gogoljeve u principe u izgradnji likova.
Kao prvo, ako govorimo o priči „Krokodil“, sama retardacija junaka nije izražena u onolikoj meri u kolikoj postoji kod Gogolja. Naravno, to ne isključuje da neki od likova nisu oslobođeni izjava koje govore o njihovom (ne)znanju i pomodarstvu. To možemo videti kada pripovedač kaže da je Jelena Ivanovna pomislila da je krokodil sačinjen od brilijanata.
Kao drugo, Gogolj i Dostojevski imali su drukčije ciljeve kad su formirali svoje junake. Dostojevski je, služeći se nekim od metoda koje je koristio Gogolj, želeo da pokaže na koji način je prodor evropskih struja u Rusiju uticao na ruski narod dok se Gogolj u svojim delima nije bavio uticajem Evrope na Rusiju.
Junaci priče
Narator
Narator je junak koji može da sagleda stvari jasno (primećuje da njegov nadređeni polako skreće s uma kada svoj položaj vidi kao mogućnost da postane novi vođa-videti scene kad Ivan priča). On je, takođe, jedina osoba koja želi da izvuče Ivana Matvejiča iz krokodila.
Ipak, i njegov odnos prema Ivanu Matvejiču nije potpuno zasnovan na iskrenom poštovanju i privrženosti. Zapravo, jedini razlog što je sa njim u kontaktu jeste iz – ljutnje i besa. Taj bes poticao je ne samo od toga što je bio inferioran u odnosu na njega od samog detinjstva. Njegov bes poticao je od toga što je toliko puta želeo da mu dokaže i pokaže kako u određenim stavovima greši. Samo u poslednjoj sceni možemo videti da su se pozdravili pod uticajem neke emocije.
Može se takođe reći da je odnos podređenog delimično koristio da bi bio u blizini njegove žene (iako kaže da je njegova naklonost isključivo očinska, iz njegovih gestova možemo da vidimo sasvim suprotno).
Uprkos tome, on nema dovoljno spretnosti, a ni petlje da svoj položaj podređenog promeni, te mu ne ostaje ništa drugo nego da se pokorava onima koji su na višem položaju od njega dok u dubini duše zazire od njih.
Kao što je napomenuto u analizi teksta „San smešnog čoveka“, snovi u delima Dostojevskog dosta govore o junacima kao takvima. Dokaz tome je da sanja Jelenu Ivanovnu i majmune nakon što napušta svog nadređenog. To što sanja Jelenu Ivanovnu dodatno potvrđuje da je prema njoj gajio više od očinskih osećanja. Sanjanje majmuna može se tumačiti kao sanjanje ruskog društva koje ne radi ništa drugo, nego što imitira nove evropske trendove, što izaziva komičan efekat.
Jelena Ivanovna
Prva stvar koja zapada za oči jeste činjenica da Jelena Ivanovna odlazi da vidi majmune koji joj se dopadaju jer primećuje da su slični ljudima koje svakodnevno sreće. Ona u njima vidi osobine koje imaju i ljudi, a koje u njoj izazivaju podsmeh.
Ipak, ono što je tragikomično je to što se ona pokorava istom tom društvu koje ima osobine kojima se ona podsmeva. Iako je svesna da to društvo predstavlja dekadenciju u emocionalnom i intelektualnom smislu, ona se boji da ne naruši svoju reputaciju. Tako ona, recimo, ne želi da prihvati muževljev predlog da se on u kovčegu sa krokodilom donese u njihov salon gde bi on propovedao svoje „mudrosti“. Nju ne plaši apsurdnost muževljeve ideje, već to kakav će utisak sprovođenje te ideje ostaviti na druge. Na taj način, ni ona sama se ne razlikuje od društva koje je okružuje.
Može se reći da je njen brak zasnovan više iz koristi, nego iz ljubavi (primetićemo svakako, da ništa bolji nije ni Ivan Matvejič). Odustala je od razvoda ne zato što se uverila u ljubav svog muža, već zbog mogućnosti da neprekidno prima goste i ima nove toalete.
Jelena je junakinja koja je svesna koliko joj njena mladolikost i samo na prvi pogled nevin izgled da dobije ono što želi. Koristi svoj izgled ne samo zbog koketiranja kao takvog, već i da bi joj njeni udvarači stavljali do znanja kakav uticaj ima na ljude. Svoj izgled takođe koristi da šarmira pripovedača kada njih dvoje imaju dijalog
I kao što je majmun ponekad tragikomičan zbog toga jer deluje da podražava čoveka (ili možda čovek podražava majmuna?), tako je i Jelena Ivanovna isti taj majmun sa početka priče-zasmejava nas zbog svojih stavova i gestova, ali nas istovremeno tera da se zapitamo u kom smeru se rusko društvo tog doba kretalo.
Ne treba takođe zaobići i poslednje poglavlje članka „Zimske beleške o letnjim utiscima“ koje se naziva Bribri i ma biche. Ovo poglavlje govori kako su funkcionisali brakovi u Francuskoj. Miraz bogatih supruga bio je u rukama muža, ali je zbog toga žena imala slobodu da ima ljubavnike i privilegiju da za sebe traži tretman fizičkog izgleda na najvišem nivou; stoga je i muž sebi nekad mogao sebi da dozvoli pokoju aferu. Dalje se opisuje i na koji način se ponaša i supruga, njeni gestovi i izveštačenost tih prefinjenih gestova (primetimo takođe da se i za Jelenu Ivanovnu vezuju gestovi koji su se u visokom društvu smatrali prefinjenim). U svom tekstu Dostojevski, opisujući francuske supruge, koristi reč bombona, dok u satiričnoj priči Krokodil jedan od junaka (Andrej Ivanič) koristi istu reč kad opisuje suprugu Ivana Matvejiča. Iz ovoga možemo zaključiti da su odnos između dvoje supružnika zasnovan upravo na odnosima koji su se negovali u francuskom društvu.
Timofej Semenič
Uz pomoć lika Timofeja Semeniča saznajemo kakva je Evropa u sistemu vrednosti ruskog društva i zašto se Evropa toliko uzdiže. Možemo reći da Timofeja Semeniča karakteriše pronicljivost (primetio je da je Ivan Matvejič gorda osoba), i u neku ruku, sposobnost da primeti pogubnost ponašanja tamošnje „intelektualne elite“ u koju je spadao i Ivan Matvejič. Na ovu „intelektualnu elitu“, prema junaku, uticale su „progresivne“ ideje. On isto tako, jedan od junaka koji ne uzdiže svoju ličnost iznad svojih mogućnosti (naratoru govori da ne može da mu obeća izbavljenje Ivana Matvejiča, jer mu položaj to ne dozvoljava).
Preko njegovog lika možemo da se upoznamo sa takozvanim „ekonomskim principom“. Zbog toga će se u ovom poglavlju govoriti delimično i o članku Dostojevskog „Zimske beleške o letnjim utiscima i o tome kako je uticao na pisanje satire“. Konkretno će se ovde analizirati neke stvari koje su iz dva poglavlja: „Iskustvo o buržoaziji“ i „Produžetak prethodnog“ (pod „prethodnog“ se na poglavlje o buržoaziji). U ovom poglavlju, Dostojevski iznosi svoj stav o kapitalu i ideji sloboda, bratstva i jednakosti. Takođe, iznosi svoj stav o buržoaziji, a videćemo da je i u samoj priči cilj društva da se uvođenjem kapitala stvori ruska buržoazija.
Postavlja se pitanje: zašto je junacima u priči bilo bitno formiranje buržoazije i zašto se, zapravo, ova ideja ismeva?
Pojam „buržoazija“ menjao je svoja značenja kroz istoriju. Istorijski gledano, na početku su pripadnici buržoazije potpomogli razvoju gradova i život se sa sela prebacivao u gradove. Buržoazija je bila ta koja je doprinela slomu feudalnog sistema i procvatu država.
Međutim, doprinos buržuazije u daljem toku istorije počinje da bledi i ona više ne doprinosi procvatu država onako kako je to činila nekad.
Govoreći o buržoaziji u Francuskoj u svom članku, Dostojevski govori da je zaplašena i da zatvara oči pred problemima u Francuskoj koji ukazuju da njihovo društvo nije dostiglo ideal koji bi trebalo da dostigne (a za koji buržoazija govori da je dostignut). Dalje govori da se strah buržoazije zasniva na tome da ne izgubi sav stečen imetak (i što više stiču, sve im je teže da izgube ono što su dobili). Takođe, Dostojevski govori da buržoazija ne predstavlja glup sloj društva, čak štaviše, imaju u glavi i principe po kojima veruju da bi mogli da žive (ali je sve samo na rečima). Uče fraze i imena, ali ne shvataju važnost i primenu istih. Buržoazija ima jedino krasnorečivost, i njeno delanje se na tome i završava. Stoga buržoazija, kao takva, više ne može doprinositi procvatu gradova kao što je to mogla nekad, jer gleda da sve što stekne, zadrži za sebe. Samim tim, možemo reći da bi formiranje buržoazije u Rusiji bilo isto tako pogubno-ako bi i na početku dovodilo do nekog napretka, ovaj sloj bi vremenom gledao da profitira i sav stečen imetak ostavi za sebe.
Dostojevski u svom članku pominje kako je cilj ljudi tog doba bio da svaka individua ima svoj kapital. Govoreći o Parižanima, Dostojevski govori da se nekada obraćala pažnja na ljudske kvalitete i da nije bilo bitno ukoliko je čovek bez novca. Međutim, u trenutku kada je pisao članak, pisac je smatrao kako je u Francuskoj bitno da se sakupi novac, da se nabavi što je više stvari moguće da bi mogao da računa na neku dozu poštovanja. To je zapravo, ekonomski princip-kapital je na prvom mestu. U samoj priči isto tako vidimo da je ideal ruskog društva bilo privlačenje kapitala sa Zapada, ali i da je postojala ideja o sopstvenom vlasništvu. Tako, na primer, Timofej Semenič govori da je nemoguće da se krokodil ubije, jer je on potpada pod vlasništvo Nemca, i da se vlasništvo ne može uništiti bez neke kompenzacije. Komičnost ove situacije pokazuje dublji problem- da je kapital postao bitniji od života čoveka, na šta je Dostojevski ukazivao i u svom članku.
Nadovezujući se na temu kapitala, Dostojevski u svom članku „Zimske beleške o letnjim utiscima“ objašnjava na koji način je parola: sloboda, jednakost, bratstvo zapravo, obezvređena i loše primenjena u praksi.
Naime, u svom članku, Dostojevski govori da sloboda označava jednaku mogućnost za sve da rade bilo šta dok to ne krši zakonske okvire. Tada se postavlja pitanje: a ko može da radi bilo šta? Na to pitanje daje odgovor: možeš raditi šta hoćeš kada imaš milione. Zatim zadaje pitanje: da li sloboda daje mogućnost svakom da ima milione? Na ovo pitanje daje odričan odgovor. I tu zadaje ključno pitanje i nakon njega ključan odgovor: ko je onaj koji nema milione? Na njega daje odgovor: to je onaj čovek koji ne može da radi šta hoće, nego onaj kome drugi mogu da rade šta im se prohte.
Dalje, za jednakost govori da ona postoji u obliku koji vređa čoveka, a da bratstvo (odnosno, osećaj zajedništva među ljudima) ne može da stvori čovek, kako govore Francuzi, već da ono samo po sebi u prirodi postoji, da je usađeno u ljudima.
Ivan Matvejič- prototip Černiševskog ili parodija na Isusa komunističkog doba
Dostojevski je, u jednom od svojih tumačenja ove priče rekao: „U čemu se sastoji alegorija (naziva priče)? Pa, krokodil simboliše Sibir, preterano samouvereni i lakomisleni činovnik- Černiševskog. On se obreo u krokodilu i još se nada da će da pouči nečemu čitav svet.“
Ko je Černiševski?
U ovoj rečenici Dostojevski je mislio zapravo na Nikolaja Gavriloviča Černiševskog, autora knjige „Šta raditi?“ Ova knjiga sadrži junake koji je trebalo da propagiraju „ljude novog doba“-one koji će svojim radom i individualističkim zalaganjem doprineti društvu. Iako u umetničkom smislu ona nema neke kvalitete, teoretičari književnosti je proučavaju jer je filozofija proistekla iz ove knjige uticala na razvoj događaja u Rusiji i uticala na stvaralaštvo drugih autora. Černiševski je bio književni kritičar, demokratski revolucionar, filozof materijalizma i tvorac utopističkog socijalizma. Bio je protivnik hrišćanskih dogmi. On je, između ostalog, uticao na Vladimira Lenjina, a zanimljiv je podatak da je bio blizak i sa srpskim socijalistom Svetozarom Markovićem. Nikolaj Černiševski odricao je filozofski koncept slobodne volje (to jest, mogućnost čoveka da ima sopstveni izbor nezavisno od spoljnjih faktora). Smatrao je da bi, udovoljavanjem ljudskih potreba, čovek mogao da doživi procvat, ali da je zbog toga potrebno izmeniti uslove življenja kroz revoluciju (nju je želeo i da stvori na tlu Rusije). Černiševski ne veruje u žrtvu radi nekog ideala i smatra da je to egoističan čin kojim individua hoće da pokaže svoju slobodu. U tekstu možemo da vidimo da Ivan Matvejič kaže da samo divlji ljudi vole nezavisnost, što može odmah da pravi aluziju na Černiševskog.
Isto tako, na Černiševskog je dosta uticalo učenje filozofa Furjea, koji se pominje u priči i na koga Ivan Matvejič želi da liči. Ovo je dodatni dokaz da je Ivan Matvejič prototip Černiševskog. Naime, u samom tekstu, pominje se Ivan Matvejič sa ponosom govori da će biti novi Furje. Furje je bio francuski filozof koji se zalagao za utopističko verovanje (furjerizam) gde je moguće da ljudi sve dele među sobom kako bi živeli bolje. Pristalice ovog pokreta nazivale su se furjeristi. U svom članku Zimske beleške o letnjim utiscima Dostojevski pominje kako su furjeristi uzeli svojih devedeset hiljada franaka kako bi stvorili bratstvo-odnosno, osećaj kolektivne pripadnosti (što nisu uspeli; videti predstavu Dostojevskog o pojmu bratstva kod analize Timofeja Semeniča). Iz ovog učenja mogu se lako napraviti analogije sa komunizmom.
Glavna crta Ivana Matvejiča koja je dovela do toga da prvo bude pojeden, pa onda i da izgubi razum, leži u njegovoj gordosti (setimo se da je u članku „San smešnog čoveka“ napomenuto da je gordost pokretač drugih loših događaja u životima junaka). Ovu njegovu karakteristiku primetio je i junak Timofej Semenič. To se vidi iz njegove želje da poseti Evropu, ali ne jer ga to izistinski zanima, već da bi se na taj način izdvojio od drugih. Njegova gordost takođe potiče iz uverenja da će, pošto je u nedrima krokodila biti mnogo mudriji i prosvetljeniji i da će ga, samim tim, drugi ljudi slušati i verovati njegovim mislima. U neku ruku, sam sebe je postavio za Mesiju, jer je verovao da će se njegove reči zapisivati, tumačiti, analizirati. On isto tako veruje da će kvalitete (neka čitalac primeti da je ovaj pojam relativan) njegove žene društvo pripisivati kao njegovu zaslugu.
Radi boljeg razumevanja junaka, moramo se vratiti na članak „Zimske beleške o letnjim utiscima“.
U jednom delu članka, Dostojevski govori da se u prirodi Francuza, ali i svih naroda zapadne Evrope neguje individualizam. On uslovno rečeno, pravi podelu na dve vrste individualizma: evropski individualizam i individualizam kome čovek treba da teži.
Kakav je evropski individualizam?
Za evropski individualizam Dostojevski kaže da osoba suprotstavlja svoje individualističko „ja“ celoj prirodi i svim ljudima, negujući neku vrstu osobenjaštva, usiljene potrebe za samoočuvanjem, samoodređivanja. Ovo individualističko „ja“ traži za sebe, gleda svoje potrebe, a opet ne želi da izađe iz takozvanog „bratstva“, odnosno, zajednice. Dalje, Dostojevski pojašnjava da u pravom bratstvu individua ne zahteva da bude jednaka sa ostalim ljudima, već da upravo ti ostali treba da sami priđu individui i prihvate je kao ravnopravnu, bez njenih prethodnih zahteva da je učine jednakom.
Postavlja se pitanje: kakvom onda individualizmu, prema Dostojevskom, čovek mora da teži?
Dostojevski govori da se čovek razvio u potpunu ličnost kada je spreman da da život za sve druge, da primi krst za sve, kad je spreman da ga spale radi dobrobiti drugih. Dalje, Dostojevski govori da osobi sa razvijenom ličnošću, koja je u potpunosti sigurna da ima prava da bude ličnost i koja se ne plaši za sebe, ne preostaje ništa drugo nego da se preda celu sebe drugima, kako bi onda i drugi doživeli sreću takvog individualizma. I naravno, postoji uslov: ovakva individua ne sme tražiti ništa zauzvrat.
Znajući ove podatke, možemo da vidimo na koji način Dostojevski parodira žrtvovanje Ivana Matvejiča. Iako Timofej Semenič govori da Ivan treba da bude srećan što se žrtvuje radi razvitka kapitalizma na tlu Rusije, vidimo da je ovo sve, samo ne žrtva. U toj situaciji svaki junak je iz ove situacije hteo da izvuče neku korist. Recimo, možemo primetiti grozničavu radost kod Ivana Matvejiča pri njegovoj pomisli da će postati novi propovednik u društvu i da će ga svi slušati (i time se podsmeva evropskom individualizmu). Takođe, možemo videti i da je njegova supruga želela da iskoristi situaciju što joj je muž pojeden da bi udovoljila svojim željama.
Pošto se u priči reč „progres“ stavlja pod navodnike, shvatamo da je u pitanju ironija i da se misli na regres. Postavlja se samo pitanje: kakav je to mogao da bude ruski čovek pre regresa? Kako je mogao da se razvije jedan ruski velikan bez upliva evropskih uticaja?
U svom članku „Zimske beleške o letnjim utiscima“ Dostojevski pominje Puškina i to da nije bilo njegove nane Arine Rodionovne, sam Puškin teško da bi stekao onu pronicljivost koja mu je pomogla da uđe u srž lika Pugačova kao i da stvori dela poput Onjegina i Povesti Belkina i da doprinese ruskoj književnosti, jeziku i kulturi.. Pritom, sama nana bila je prostodušna žena iz naroda. Time Dostojevski aludira zapravo da nikakve „progresivne“ misli nisu bile potrebne da bi Puškin postao ono što jeste. Ukratko, da bi čovek sazrevao kao ličnost više će ga duhovno „hraniti“ rodna zemlja i narodno blago koje mu pripada. Znajući ove podatke, možemo zaključiti zašto je ruska misao u ovoj pripoveci doživela regres- jer se otela od svojih prvobitnih korena i u potpunosti naklonila evropskim tendencijama.