S vremena na vreme, kada se podsećam klasika o kojima bih mogao da pišem, volim da pronalazim pisce koji su ostali u senci poznatijih kolega po peru. Čitajući starija izdanja našao sam dve knjige između kojih sam se dvoumio koje da obradim u rubrici o klasicima. Jedna je postapokaliptična knjiga nastala u hladnoratovskim godinama, dok je druga pisana pod uticajem stvaralaštva Reja Bredberija. Odabrao sam prvu knjigu zbog i dalje prisutne napetosti među moćnicima što ne znači da ću u nekom narednom tekstu pisati i o drugoj knjizi, samo što se to neće desiti u skorije vreme.
Verujem da je retko ko upoznat sa stvaralaštvom Danijela Galuja (Daniel F. Galouye), pri tom ne mislim na starije ljubitelje fantastike. Reč je o autoru koji je počeo da objavljuje pedesetih godina prošlog veka i koji je tokom svoje dvodecenijske spisateljske karijere iza sebe ostavio pet romana i dve zbirke priča. Bio je jedan od pobornika tvrde naučne fantastike i u svojim delima se bavio ispitivanjem prirode stvarnosti, što je kasnije maestralno radio Filip Dik. Čvrsto se držao nauke i njenih mogućnosti što je kao posledicu imalo veoma lošu karakterizaciju likova prošaranu klišeima i nedovoljnim razvojem, što se moglo videti i kod Artura Klarka.
Od njegovih dela vredi izdvojiti Simulakron 3 (Sumalcron 3) po kome su snimljeni nemačka mini serija Svet na žici (Welt Am Draht) i film Trinaesti sprat (The Thirteenth Floor) koji je te 1999. godine ostao u senci Matriksa i Tamnu vaseljenu, postapokaliptičnu priču o kojoj će biti reči u ovom tekstu. Mnoga dela ovog pisca su ostala nedovršena zbog njegove rane smrti izazvane narušenim zdravljem kao uzrokom povrede zadobijene u Drugom svetskom ratu.
Priča Tamne vaseljene (Dark Universe) nas vodi u svet nastao nakon razornog nuklearnog holokausta. Preživeli pripadnici čovečanstva su se povukli u pećine i žive duboko pod Zemljom daleko od Spoljašnjeg sveta pogođenog radijacijom. Vremenom su se privikli na tamu i kreću se po prirodnom osećaju. Njihov poredak počinju da narušavaju čudni događaji i nestanci. Jedan od njih, Džared Fenton, odlučuje da otkrije istinu o svetu u kome živi i o tzv. čudovištima koja otimaju ljude. Ovde ću se zaustaviti zato što bi neka suvišna reč mogla da predstavlja potencijalni spojler.
Galuju je pošlo za rukom da u ovom kratkom romanu kreira interesantan postapokaliptični svet. Život u mrklom mraku sa originalnom razvijenom mitologijom preživelih ljudi je jedna od svežijih ideja na ovu temu. Roman je pisan prostim i jednostavnim stilom tako da čitaocu neće biti teško da uđe u štos sa izrazima koji su osmislili preživeli, npr. Vizovati. Takođe, su dati jasni nagoveštaji da se radi o svetu postapokaliptične zemlje.
Još jedan plus ovog romana je što je dato naučno objašnjenje svih događaja koji su se odvijali. Ipak, naučno saznanje baca senku na nedovoljnu karakterizaciju likova što se jasno može videti kroz lik glavnog protagoniste. Ostao je identičan kao na početku, nije prošao kroz proces katarze i poput ostalih sporednih likova, je ostao plastičan. Uprkos tome ova knjiga može da posluži kao upozorenje i protest protiv sve tinjajuće atmosfere u svetu između velikih sila koja je i danas prisutna, a kamoli za godine kada je roman objavljen.
Koliko je Tamna Vaseljena značajna za sf scenu ide u prilog tome da je bila u nominaciji za Hugo nagradu 1962. godine koju je te godine uzeo Hajnlajnov Stranac u tuđoj zemlji. Iako poseduje nedostatke koje sam nabrojao može se smatrati za pravi dragulj u sf klasicima.
Pred domaćim čitaocima je objavljena u okviru edicije Polaris i to je, nažalost, jedini Galujev roman koji je izdat kod nas. Zahvaljujući istoj ediciji pred domaćim čitaocima su predstavljeni i ostali klasici o kojima ću pisati u narednim tekstovima.
Na kraju ovaj roman ima moju preporuku. Možda je stil pisanja pojelo vreme, ali je sama tematika aktuelna i danas kao i zbog načina na koji je ideja realizovana.