U širokoj paleti svega što je moguće da se iznedri kod čitaoca, posebno mesto zauzima priča. Bez dobre priče, jasno, nema ni dobre knjige. A šta ako je sama priča glavni akter dela? Ako bi priča bila osoba?
Ovaj neočekivani obrt u pripovedanju donosi nam Vladimira Becić sa svojom knjigom „Početna nit“. Možda nije novina na književnom nebu ideja ali je svakako iznenađujuće postavljeno. Koristeći se stvarnim crticama iz života mesta pod nazivom Dugo selo ona ispreda priče kako je to možda moglo da izgleda iza kulisa. Videti stvarni isečak iz lokalnih novina, datiran na daleku prošlost samo po sebi je poslastica za ljubitelje vintaž momenata. Ako pritom dodamo da nisu u pitanju bilo kakvi isečci već oni koji uredno prenose vest od sasvim neočekivanom samoubistvu aristokrate na pola popijene kafe ili prijavu poltergejsta u poštenom seoskom domu onda je to za ljubitelje „realne misterije“ apsolutni spektakl.
I kao da već nije samo po sebi neobično i krajnje, iz ugla čitaoca, namensko nekulturno zavirivanje u poslednje sate kakvog mučenika, Vladimira donosi novi preokret u stvaranju dela. Ne samo da ćete krajnje non bonton imati uvid u najtanije tajne, prohteve i društvene prećutne norme jednog vremena i ljudi već ćete dobiti i Magdu.
Magda je sasvim nova vrsta pripovedača. Njoj nije dovoljno da prenese trač ili da zabavlja druge uz ognjište u krčmi prepričavajući priče. Magda ih bukvalno Tka. Ovo čilo biće, pomalo usamljeno pokušava da isprede priče pa zatim i čitavo selo.
Od njih sve živi, živi ona.
Tkalje imaju svoj red i poredak pa se tako i ona pridržava toga. Sem kad je poklopi usamljenost pa joj i tkanje završi na nemili način. Ipak Magda iz svog ugla, sa svojom zanimacijom ne vidi ništa loše u tome da svoje priče dovršava kako se njoj dopada. Uglavnom sretnog ishoda. Sa druge strane Martin, entitetski Sudija u nevolji i u potrazi sa eliksirom koga slučajno Magda ima u okruženju, voli stroga pravila. Iz nekih svojih razloga prećutkuju jedno drugom šta ih je to spojilo pomalo ugrožavajući ceo taj svet. Njihov voljom odlučeni, rodbinski odnos čini da Magda sa potpunim odsustvom straha pred jednim Sudijom za Tkalje skakuće okolo i nadmeće se sa njim u pričama. Daruju ih jedno drugom pletući nevidljive konce stanovnika sela. Povezujući naizgled nepovezive sudbine koje su smrtnici sa ove strane realnosti doživeli daleko šturije i eto s konca dovršili omalenim novinskim člankom.
Oni traže sebe, nekog pored sebe, muče ih greške u prvim naivnim potezima Tkanja i pokušavaju celim putem da sačuvaju Potku bez koje bi se sve to raspalo.
Magda je devojčica kojoj se boja haljinica menja shodno osećanjima dok je Martin neko ko svoju formu štiti od preterane potrebe za hranom iz etera tako što ponekad postaje govorljiva lisica. Dubina ovog dela je u pokušaju prikaza dvojnosti i unutrašnjih previranja. Posebno same Sudbine koja nema ni malo mio zadatak da sve priče koje započne i svede do kraja. Napuštanje sela je skoro nemoguće ali kad se ipak dogodi kroz Magdu vidimo onaj proboj iz komforne zone. Suočenja sa onima koji bez pardona krše pravila Tkanja zarad spasavanja iz ličnih pobuda. Jer svuda negde, tamo napolju postoji neka Zita. Pitanje morala se proteže od onog smrtničkog u vidu vanbračnog deteta čiji je otac neupitno najgori mogući odabir jer je u liku sveštenika preko ubistva jednog drugog svetog čoveka preko koga zajednica prelazi kao preko nužnog odabira pa sve do tužne duše koja je sasvim slučajno ostala vezana sa svoju nit ovog sela i to greškom same Tkalje. One, prve nikad prežaljene Marte. Poput svake greške, baš te prve i najbolnije koju svi ponegde imamo. One koja je to postala jer smo mislili da radimo najbolje za nekoga. Ili da znamo šta to baš nekome treba. Nije izostalo ni dubinsko pitanje o zamagljivanju onoga što nam se ne dopada. Magda vidi močvare koje ukrašava svojim selom na mestu gde odavno postoje naselja. Kao i svoje priče.
Vladimira je spajajući, naizgled, priče koje se ne dotiču isprela Tkanje gde nakon čitanja više ne postoji ni opcija da to ikako drugačije vidite. Sigurno je to po sredi. Eto, logično. Ko bi rekao?
Nije izostao ni momenat kad taman pomislite da ste sve pohvatali kad ono čvor na Tkanju. Obrti, usaglašavanja, pojašnjenja kroz pitke tokove prosto skliznu u vaš um. I ne prestaje da vas iznenađuje unutar otkrivanja, raspleta zaostalih nedoumica.
Koliko je zapravo, velika moć pristrasnosti? Koliko mogu biti jake veze u kojima ponekad svesno moramo žrtvovati svoja napajanja da bi smo ih održali? Istakla bih jednu posebnu stvar, a to je krajnje pristojan čin u kome Tkač odnosno pripovedač dok ispreda ima priliku da vodi svoju priču. Ako i postoji uplitanje onog drugog ono je bezazleno ili dobronamerno. Podseća neodoljivo na mešanje drugih u život kakvog pojedinca i lep je prikaz da svako zapravo priča svoju priču. Ima pravo na to. Šta god da je osmislio. Kao i momenat u kome nam se vid zamagli usled raznih okolnosti iako imamo sve šanse da vidimo ono ispred nas. Što je Magdu zadesilo pri napuštanju svoje konforne zone.
Vladimira Becić ovim delom prelazi granice realnog zaključivanja, zalazi u srž bića koje ovde predpostavljamo kao stvarnog a koje pati, žali se i saoseća. Sa neverovatnom potrebom da stvara, da postoji od svog Tkanja. Da prosto, živi i ima pravo na to.
Priče Dugog sela su krajnje nestvarne same po sebi ali im ona svaki put udahne onu posebnu notu mistike. Otelotvori ih da budu opipljive, životne, od kostiju i mesa pa kad udahnu stiče se utisak da nikada nisu ni bile nepojmljive ili izmišljene. Ta vizura magijskog realizma ostavi čitaoca na pola puta između mašte i stvarnosti.
Ili na pola puta kroz močvaru. Magdinog puta. Gde bi vrlo lako mogli biti upitani: Želite li biti stanovnik njenog sela?
S ljubavlju, Elena Alexandra