Trenutno stanje DC Proširenog univerzuma – Priprema za Ligu pravde (Justice League)

U trenutku u kom se hvatam tastature, od premijere dugo isčekivanog filma „Liga pravde (Justice League)“ deli nas svega nekoliko dana, što mi je bio dovoljan izgovor da sumiramo utiske o prethodnim filmovima DC proširenog univerzuma i dotaknemo se stanja ovog tipa filma generalno.

Silne vesti o naknadnim dosnimavanjima, problemima u montaži, dva reditelja drugačijih senzibiliteta koji su radili na filmu, naknadnim promena plana u svetlu reakcija na BvS (Betmen protiv Supermena) i Čudesnu ženu (Wonder Woman), ne toliko upečatljivom reklamnom kampanjom i činjenicom da je uveden embargo na kritike koji će biti aktivan i za vreme premijere, samo sugerišu da se mnogima možda film neće dopasti. Što je šteta, jer pre svega u svetlu nesrećnih okolnosti koje su zadesile porodicu Snajder, niko ne želi da priča loše o tom filmu ukoliko baš i ne mora, a još veća šteta je to što su nam svakako potrebni! Pre ovih nesrećnih okolnosti i pojavljivanja „Čudesne žene“ (Wonder woman), glas kritike bio je gotovo ujedinjen u mržnji svega što je DC. Ne u potpunosti bez razloga, jer budimo iskreni, od četiri filma koliko su do sada izbacili na tržište, dva su loša od glave do pete, jedan dobar i jedan osrednji. Svakako da nam ne daju povoda za hvalospeve, ali određeni deo javnosti kao da više pogađa sama činjenica da neko drugi, ko se ne zove Kevin Fajgi, pokušava da napravi serijal filmova oko tima super heroja koji su smešteni u jedan univerzum! Kao da im je ta ideja do te mere blasfemična, da su napravili kult obožavanja od svoje omiljene franšize i napadaju svaki pokušaj uspostavljanja nekog drugog univerzuma koji nije u posedu kompanije Dizni. Što je svakako loše jer time rade na svoju štetu! Gušenjem svakog konkurenta koji pokušava da Marvel sustigne u njegovoj igri, guši se i raznovrsnost tržista i jedan proizvođač drži monopol u odnosu na sve ostale. Namerno koristim termine ’tržište’ i ’proizvođač’, jer to i jesu! Proizvodi koje izbacuju na globalno tržište kao sa pokretne trake… Kao da se radi o novom modelu mobilnog telefona. Pojava koja mi ne smeta nešto naročito s obzirom da je Holivud uvek težio globalnom tržištu, i univerzalnosti priča. Ono šta mi smeta je monopol na tom tržištu koji drži Dizni, i koristi ga da ucenjuje multiplekse da favorizuju njihove filmove u odnosu na neke druge i smanjuju raznovrsnost pa samim tim i napredak superherojskog žanra jer su zapleti petnaest proizvedenih MCU (Marvel Cinematic Universe) filmova izgrađeni na maltene istom narativnom modelu. Jedino što pospešuje rast popularnosti tih filmova jeste da su ubedili ljude da sve vodi ka nečemu što će biti ogromno, veliko i grandiozno, i da bi bilo bolje da ukače sve filmove kako bi znali sitne trivije… Da ne dužimo o Marvelu, jer će svakako biti još dosta prilika za tako nešto. Ono što DC donosi kao kontra Marvelu je jedan mračan i ciničan pogled na svet. Nešto što je boljka modernog Holivudskog filma još od pojave Nolanovog ’Mračnog viteza (The Dark Knight)’ koji je do pojave Marvelovih ’Osvetnika (The Avengers)’ bio blokbaster na koji se ostatak industrije ugledao (iako nisu ni shvatili šta ga je učinilo toliko popularnim).

Kako se trilogija o Mračnom vitezu privela kraju, počela je i druga faza Marvel univerzuma, i studio Braće Vorner (Warner Brothers – WB) želeo je svoj deo kolača. Ono šta se ispostavilo kao problem je to da su u želji da budu deo te igre po svaku cenu ušli u nju iz pogrešnih razloga! Želeli su što pre da formiraju univerzum koji će i njima da štampa pare, a ne da ispričaju kvalitetnu priču o likovima koji su već dobro poznati i etablirani u pop kulturi. Celoj su stvari pristupili na jedini način na koji WB ume, i dok Marvel gura tim producenata dok su reditelji mahom ljudi bez mnogo filmova u svojim filmografijama pa moraju da slušaju, WB je dao kreativnu kontrolu timu koji je radio na scenariju za filmove iz trilogije o Mračnom vitezu, a Zek Snajder je dobio tu privilegiju da bude reditelj prvog filma u DC proširenom univerzumu i da utaba put za ostale koji će ga slediti. Kreativne slobode koje će se, iako u teoriji deluju oslobađajuće, ispostaviti kao teret jer će ih taj usud da im stvari deluju bolje u teoriji nego u praksi, pratiti kroz čitav proces. Same najave ovog filma uzburkale su javnost s obzirom na to da, što se narodnih masa tiče, sve što Nolan dodrine – pretvori u zlato, a Snajder se već dokazao kao neko ko ima oko za stripske adaptacije. Najavljen nam je Supermen za nova vremena, kostim je izmenjen kako više ne bi imao crvene gaće preko pantalona. Najavili su nam film o tome kako bi naš svet reagovao da se pojavi Supermen. Ono šta smo dobili, nije nam se mnogo dopalo.

Pre svega, iako Zek Snajder ima dobro oko za prenos slika iz stripova na platno, ono na šta se taj prenos svodi je čista banalnost. Te slike jesu upečatljive, ali to je otprilike to što se njega tiče. Takva postavka radi kada je u pitanju film poput 300 (2006) ali, kada treba da adaptira materijal koji je slojevitiji od toga poput Nadzirača (Watchmen – 2009) nailazimo na problem. Zašravo, želim da kažem je takvom čoveku ne treba dati tu količinu odgovornosti! Zek Snajder nije neko ko razmišlja o široj slici, već ga zanima kreiranje vizualno jakih momenata. Čovek od čelika (Man of steel – 2013) svakako ima tih jakih vizualnih momenata, ali se vidi da su pokušavali da prožmu materijal izvesnom simbolikom. Umesto svog tipičnog stila koji se sastoji iz usporenih (slow motion) sekvenci, ovde je adaptirao stil koji ima primese njegovih starih karakteristika ali im je dodao i izvesne odlike koje se mogu pripisati dokumentarnim filmovima… Često snimano teleobjektivima iz daleka sa blagom drmusavošću, naglim zumiranjem dok se fokus namešta usput… Kao da je neko sasvim slučajno naleteo na invaziju vanzemaljaca, pa time više podseća na District 9 (2009) nego na 300 ili Iznuđeni udarac (Sucker punch – 2011). Namera tih kreativnih postupaka svakako ide u prilog onoj premisi da žele da smeste Supermena u naš svet. Vizualan stil povremeno ima primese dokumentarca, ali nije do kraja sproveden jer je Snajder prevelik fetišista da bi se obuzdao! Samim tim, sekvence sa korporativnm brenodovima koji postoje u stvarnosti a imaju prisustvo i u filmu, na papiru deluju kao dobar način da se doda na autentičnosti scena jer bi ‘realne’ lokacije trebalo da stvore utisak da se radi o našem svetu, ali u praksi se ispostavilo da samo bodu oči kao reklame (product placement) a ne stilska odluka!

Film je preokupiran vizualnim simbolima koji ne idu dalje od ’Isus Hrist metafora’, i monolozima koji publici sugerišu kako je Klark poseban ali se sam film ni u jednom trenutku ne trudi da tu posebnost testira niti da nam je stvarno pokaže već se samo dijaloški insistira na toj posebnosti. Kako izvući napetost i preobraženje Klarkovog lika ukoliko prvo vidimo Klarka kao odraslog kako koristi svoje moći da spasi ljude, a posle toga kao dete gde mu otac govori kako treba da suzbija svoje moći jer će ga one samo uvaliti u neprilike. To je narativna linija koja je dobila razrešenje pre nego što je i uspostavljena, pa samim tim deluje kao foliraža kada Klark odbija da oca spase od oluje. Mi znamo da će prekršiti obećanje, i aktivno čekomo da se to desi, dok nas film ubeđuje da se Klark iznutra pati da li da koristi moć ili ne, a momenat koji bi trebalo da bude tužan samo deluje kao narativna alatka koja je nemerljivo slabija u odnosu na Ujka Bena iz Sem Rejmijevog Spajdermena. Filmu je falila jedna konkretna vizija! Previše očigledno je da se ovo prepravljalo i dopisivalo na originalni scenario do te mere da se izgubila namera. Nolanov uticaj se oseti i to na najgore načine, što kroz pretenciozne dijaloge, previše kompleksne megafine i čudne i zatutuljene zaplete koji su postavljeni samo kako bi vodili ka cilju koji treba da bude šokantan, što svakako i jeste bio, ali niko nije razmišljao da li se ubijanje Zoda do te mere kosi sa Supermenom kao i to da ukoliko im se Supermen ne sviđa i misle da biti dečko iz Kanzasa koji želi da uradi ispravnu stvar nije dovoljno mračno i savremeno… možda treba da prepuste taj posao nekom drugom! Tome se dodaje i činjenica da iz Braće Vornera, nisu bili sigurni žele li da planiraju čitav univerzum, pa su čekali da vide hoće li se Čovek od čelika isplatiti. Svakako da se jeste isplatio, ali cifre svakako ne lažu. Film je imao jak i konstantan priliv novca prve nedelje prikazivanja, ali je zato u drugoj nedelji imao pad gledanosti od preko 60%! To je trebalo da budu znaci upozorenja! Film sam po sebi nije loš, ali ono malo dobrog filma što se krije u njemu nikako da ispliva i to boli najviše.

Problemi koje kritika, a ni publika, nije propustila da istakne. Umesto da poprave one fundamentalne probleme, poput problema sa likovima koji nisu izgrađeni kako treba, oni su se u nastavku fokusirali na ublažavanje loše kritike usmerene na činjenicu da je Supermen u borbi sa Zodom uništio čitav grad i ubio ga na kraju. Problem koji ih je zaboleo do te mere da su prvih deset minuta filma Betmen protiv Supermena posvetili prikazu tog momenta iz Brus Vejnove perspektive i tretirajući ga kao metaforu za 9/11. Ne zvuči loše, a isto se može reći kada ostatak filma stavimo tematski na papir. Deluje kao nastavak ideje da kad bi u našem svetu došlo do pojave poput Supermena, ne bi bio dobrodošao i njegova moć bi mu samo zadala probleme. Tematski deo, iako je i dalje dosta mračan za lika koji je simbol nade, svakako deluje interesantno i novo. Sprovođenje tih ideja u delo je opet problem, a svodi se na povlađivanje publici, iz straha da fanove ne naljute, a sa druge strane, iz želje da sustignu konkurente. Umesto da naprave valjan nastavak Čoveka od čelika oni su rešili da film na brzinu promene da bude priprema za Ligu pravde. Ispitivanje tržišta kojim su se bavili ih je samo ubilo! Što i jeste za očekivati kada je snimanje počelo pre nego što je scenario završen, a prvi trejler prikazan na Komik konu (Comic-con) dve godine pre premijere samog filma dok se još uvek snima!

Samo ime filma, prvo je išlo od spekulacije da je Čovek od čelika 2, da bi fanovi na osnovu priča koje su procurele počeli da ga zovu Betmen protiv Supermena (jer nema zvaničnog naziva), što je sigurno jedan od najglupljih naziva ali je ovaj film toliko dugo bio u produkciji a o njemu se konstantno govorilo da su iz Braće Vorner smo odlučili (valjda kako ne bi zbunjivali publiku koja je sama odlučila) da stvarno dodaju umobolan Betmen protiv Supermena naziv, na ime koje su oni želeli da daju (Zora pravde). Ovo, je možda najbolji indikator tog odnosa obožavatelja i stvaraoca, i koliko je taj pristup fundamentalno pogrešan! I opet, nije da nema dobrih elementa. Tematski (samo na papiru), deluje interesantno, Betmenov kostim napokon deluje privlačno oku i dopušta mu da bude pokretniji pa Betmen ima neke od najboljih borbi do sada, ali ono šta je bio problem u prvom, problem je i u drugom delu. Vidi se da Snajder voli Frenk Milerov Povratak Mračnog viteza i Den Jurgensonov grafički roman Smrt Supermena, jer uzima ključne vizualne momente iz tih dela, ali i dalje ne razume kontekst u kom su se ti grafički romani pojavili niti razume šta im je davalo tu težinu u romanima. Zanima ga puka spoljašnjost! Do koje mere Snajder ne razume materijal kojim barata, najbolje ilustuje izjava koju je dao apropo konstatacije da je Nolanov film ’Betmen: počeci’ mračan: „Svi pričaju kako je Betmen mračan… I jeste cool… Odlazi do manastira na Tibetu, treniraju ga nindže… To mi se sviđa, ali nije kao da je Betmen silovan u zatvoru…? To je mračno! Tako nešto bi se desilo u mom filmu!“ 

Nejasni motivi, narativne linije koje su očigledno filer, misterije na koje publika unapred zna odgovor, komplikovan zaplet koji je orkestriran na taj način samo kako bi Supermen i Betmen mogli da imaju borbu, rasplet tog usiljenog konflikta koji izaziva histeričan napad smeha i ogroman problem sa minutažom. Čovek od čelika (2015), ima borbu u Metropolisu koja je svakako mogla biti skraćena, Betmen protiv Supermena (2016) ima isti taj problem sa borbom protiv Dumzdeja, samo su ovog puta u potpunosti upropastili film skraćivanjem većine ranijih scena do te mere da se u jednom trenutku stiče utisak da je u pitanju neki Godarovski eksperiment (ali na loš način). Jeste da su na blu rej izdanju vratili ono šta su izbacili, ali je scenario za ovaj film do te mere dramaturški faličan da mu nikakav broj dodatne ekspozicije neće pomoći da bude bolji film! Što se odrazilo i na blagajnama, film koji ima prvo pojavljivanje Dumzdeja, prvo pojavljivanje Čudesne žene, prvu ekranizaciju borbe Betmena i Supermena, i na samom kraju, film koji prvi put ekranizuje smrt Supermena morao je biti film za pamćenje i film koji bi premašio prve Osvetnike bez problema! Umesto toga, film je u drugoj nedelji prikazivanja imao pad gledanosti od 69%!

Pošto kolica kada jednom krenu nizbrdo, ne staju, tako su iz Braće Vorner samo nastravili da vuku jedan loš potez za drugim. U ovom periodu, kao da su preslikavali (loše) poteze Sonija kada su izbacivali nove Isterivače duhova (Ghostbusters), pa su samo napravili zavadu među svojim taborima. Brzo su se generisali klik bejt članci o skrivenom značenju i simbolici iza pojedinih replika, statua, rekvizite… svega i svačega. Hvatali su se za svaku sitnicu za koju su mogli! Sa druge strane, sajtovi poput Bazfida (Buzzfeed) shvatili su da drugi deo publike uživa da mrzi ovu franšizu, koja pokušava da ih ubedi da, zapravo, nisu shvatili suštinu i da su ti filmovi u stvari veoma umni i vešto isplanirani, pa su samo dodavali ulje na vatru i stvarali mrziteljski diskurs oko DC proširenog univerzuma. Braći Vorner je trebao hit, nešto što bi zadovoljilo šire narodne mase a ne samo teške mazohiste i Frenk Miler entuzijiste. Tada otprilike izlazi drugi trejler za Odred otpisanih (Suicide squad) koji je publika svakako željno isčekivala zbog energične, Boemska rapsodija, najave Džokera i Harli Kvin, a  posle još energičnijeg trejlera sa numerom Bobardovanje flašama (Ballroom blitz) benda The Sweet, očekivanja su postala još veća.

Studio koji se do te tačke bavio isključivo istraživanjem tržišta, nesiguran u film koji imaju (jer je Dejvid Ajerova vizija navodno loše prihvaćena od strane publike na test projekcijama) odlučuju se na dosnimavanje još komičnih scena zbog pozitivnih reakcija na promo materijal i film daju na montiranje kompaniji koja je izmontirala ona dva energična trejlera. Rezultat je ispao katastrofalniji od prethodnog, a mislilo se da gore od BvS ne može! Ako su Čovek od čelika i Betmen protiv Supermena imali potencijalno dobre elemente koji nisu realizovani kako treba, ovaj film nema svetlu tačku! Pored tih trejlera, generisano je dosta uzbuđenja oko vesti da Džerard Leto ostaje u svom liku i kada ne snima i da je podmetao zamke ljudima na setu iz lika i da ga drugi glumci ne podnose zbog toga… Sve to valjda kako bi nas ubedili da ozbiljno shvata svoj posao i da je njegov Džoker luđi od prethodnih inkarnacija. Vest koja mora biti preuveličana jer na osnovu priloženog u filmu Džoker je imao interakcije skoro isključivo sa Harli! Ono šta smo dobili je užas koji se nadamo da će ispraviti nekim meta narativima (dosta se šuška o Flashpoint adaptaciji) i skroz ga, ili izbrisati ili izmeniti! Tradicija, da im ideje deluju bolje na papiru nego sprovedene u delo, se nastavlja! Ideja da moderni Džoker bude poput gankster-repera iz bilo kog spota sa MTV-a zvuči novo i interesantno, ali da je bilo ko razmislio o tome makar na sekund, video bi da nema ni trunku smisla. Džoker jeste izvorno bio gankster, ali se taj prenos u moderno doba ne poklapa sa suštinom lika i načinom na koji ga publika doživljava. Prosto rečeno, deluje banalno i neozbiljno! Slično se može reći i za Harli Kvin koja je, valjda zbog svog dizajna kostima, brzo postala miljenica kosplejera, ali je u karakternom smislu jedna velika propuštena prilika! Vil Smit je neubedljiv kao neko ko može da igra negativca u filmu, a lik samo delimično zagreban. Ne bih ni nastavljao dalje jer će samo zvučati repeptitivno.

Svi likovi su loše izgrađeni jer se studio bojao da ide tradicionalnim principom, iz tačke gledišta jednog lika (Vila Smita?) i kako se priča odmotava upoznajemo likove jednog za drugim i polako saznajemo stvari o njima. Umesto toga, film se opredeljuje za varijantu po kojoj je taj proces odmotavanja zbudžen u prvu trećinu filma kao flešbek sa naslovnim karticama (title cards) koje objašnjavaju sitne trivije o likovima koje su mahom nebitne… osim kada se u jednom izuzetku ispostavi da jeste bitno, što je problem jer apsolutno niko nije obraćao pažnju jer je i film te kartice tretirao kao šalu. Prateća muzika u datim sekvencama je užasno zamorna posle nekog vremena. Montaža je generalno kao preko panja! Ako je BvS imao probleme gde se u pola razgovora film prebacuje na sredinu drugog razgovora na drugom mestu, ovaj film nema normalnu montažu ni unutar pojedinačnih scena! A najbolja ilustracija toga koliko je ovaj film krš je sama činjenica da, ukoliko izolujemo flešbekove i scenu gde Operativna grupa X zaseda o Odredu otpisanih, ovaj film je o timu kiminalaca koji ide niz ulicu i prevazilazi prepreke dok ne dođe do jedne najteže prepreke! Kao da je u pitanju nivo u igrici! Ili je film u svojoj originalnoj formi bio do te mere pretrpan sadržajem da su morali da ga osakate i učine nekoherentinim (što ne čudi jer je Ajer imao šest nedelja da napiše scenario i krenu u produkciju pa su previše improvizovali priču usput), ili je pak film bio toliko sadržinski prazan kao nivo u igrici iz ranih dvehiljaditih, da su na brzinu nabacali frešbek sekvence i naslovne kartice kako bi napravili iluziju da je film zabavan i sadržajan. Najgore od svega, upalilo je! Reklamna kampanja ubedila je dovoljan broj ljudi, da je film do kraja ispao uspeh, ali je samo podsticao još više mržnje i još više podeljenosti. Fanovi su potpisivali peticije za gašenje Rotten tomatoes sajta, prijavljivali negativne recenzije kao uvredljiv sadržaj… Dok su ovi iz drugog tabora smišljali sarkastične i uvredljive komentare koji vređaju kognitivne sposobnosti ovih prvih. Sve u svemu, jedan veliki haos kojem je brzo došao kraj…

Na koji način je toj ludosti došao kraj? Za početak, tako što su ugasili svoju hajp mašinu i prestali da sile javno mnenje da ih voli kada očigledno ne žele. Kada je izašao prvi trejler za Ligu pravde, na trenutak su opet navučene rukavice jer je delovalo kao da su pokušali da ubace više komičnih elemenata, kao reakciju na kritike prethodnih filmova da su previše mračni. Rasprava koja se ubrzo ugušila. Kako se polako bližio dan premijere Čudesne žene, mnogi su se pitali, zašto je reklamna kampanja do te mere utajila? Jedan od mogućih razloga je, da nisu bili ni svesni da drže koku koja leže zlatna jaja, jer ubrzo nakon što su dobili dojavu da se kritičarima sviđa film, spustili su embargo kako bi recenzije mogle da se vide i neposredno pre premijere filma. A reklamna kampanja je krenula udarno tek nedelju-dve, pred samu premijeru. Kampanja koja spolja deluje kao da cilja na manjinske grupacije zbog feminističkog ugla, ali se to ispostavila kao dobra odluka jer je film, kako je vreme prolazilo a glas se pročuo, privlačio sve više i više ljudi, do te mere da je u ovom trenutku Čudesna žena film koji je zaradio najviše novca u grupaciji filmova o superherojskim počecima (origins story) i postoje i šanse da zgrabi nekoliko ključnih nominacija za Oskara!

Ako neki superherojski film zaslužuje da pokupi zlatan kip, to bi svakako trebalo da bude Logan (2017), ali u ovom trenutku to deluje malo verovatno. Ono što je Čudesnoj ženi išlo u prilog, je što nije bilo nikakvih velikih blokbastera koji su izašli u isto vreme kad i ona, pa joj je to omogućilo da dominira skoro čitavo leto na blagajnama. Treba istaći da, iako se radi o dobrom filmu, ne pričamo o modernom remek delu. Pričamo o filmu za koji se u suštini može reći da je u rangu, ako ne malo bolji, od prvog Gvozdenog čoveka (Iron man – 2008). Gal Gadot i Kris Pajn imaju sjajnu hemiju međusobno. Iako i ovaj film boluje od mnogih boljki modrenog blokbastera, ipak nam daje malo prostora da dišemo, bolje se povežemo sa likovima, i odmorimo se od napetosti pre krajnjeg obračuna. Iako taj finalni obračun deluje već viđeno, Gal Gadot je dovoljno harizmatična, a publika dovoljno uneta u film u tom trenutku, da smo u stanju da to sa zadovoljstvom progutamo. Činjenica da Gal Gadot ima problema sa akcentom, iskoristili su u svoju korist tako što su je totalno izdvojili od ostatka okoline koja se guši u sivilu Prvog svetkog rata, pa je samim tim njena pojava komična dok u isto vreme ima meta-sloj subverzije i kritike modernog društva u sebi, pa je dvostruko zabavno. Za razliku od ostalih filmova koji imaju jednu konstantnu paletu boja, ovaj film se opredeljuje za tradicionalan pristup pa je prvi čin prepun šarenih boja, dok je prvi svetski rat u jednom velikom sivilu sa Dianom kao jednom svetlom tačkom u tom sivilu. U drugim okolnostima, za ovaj film bi rekli da je samo prosečan, ali u kontekstu DC proširenog univerzuma koji je u haosu, dok Marvel izbacuje filmove među kojima se jedino ističu oni koje su režirali Džejms Gan i Braća Ruso, ovaj film je veliko osveženje! Gadot se fino uklopila u ulogu, Pajn dugo vremena nije bio ovoliko dobar u filmu, Prvi svetski rat je period koji je premalo ekranizovan i dosta je osvežavajuće smestiti radnju u taj period i prosto… film je zabavan!

Sve u svemu, nadamo se da će do kraja Liga pravde, biti dobar film i da se dobra karma koja prati WB studio od prvih dana leta, neće prelomiti na tom filmu, o kom ćemo pričati sledeće nedelje kada već uveliko bude u bioskopima. Iako na osnovu ovog teksta neko može da dođe do zaključka da ovu franšizu ne volim, to prosto nije tačno. Oni koji priželjkuju smrt superherojskog žanra i predviđaju da će publici ti filmovi dosaditi izostavljaju činjenicu da su ovo druga vremena, kada se kvalitetan sadržaj gleda kod kuće preko servisa poput Netfliksa dok u bioskopu šire narodne mase traže spektakl! Superherojski filmovi će se zadržati ovde još dugo vremena, na našu sreću ili žalost! Samim tim, ako je već nužno da takvi filmovi dominiraju bioskopskim repertoarom tokom cele godine, treba podsticati raznovrsnost i konkurentnost u okviru žanra. Činjenica da smo u zadnje dve godine dobili filmove poput Dedpula, Logana i Čudesne žene, pokazuju da ovaj tip filmova postaje zreliji! Čuvari Galaksije 2, iako opet upada u zamku da je predvidljiv zbog Marvel formule, zapravo ima snažne emotivne momente, zadnja dva Kapetan Amerika filma su među najboljima od svoje vrste, a novi Spajdermen, iako ni blizu Sem Rejmijevom, na zanimljiv i inventivan način adaptira lik za ovo vreme. Superherojski filmovi mogu da budu odlični, samo moraju prevazići boljku loših negativaca, što ih sve prati! A glavni motivator odlaska ljudi u bioskop ne sme biti samo želja fanova da ukače širi meta-narativ u podmetu svh tih filmova, jer to pojedinačne filmove čini mlakim! Nadajmo se da Liga pravde nije razvodnjena.