„Zlo je, jednostavno, nepobitna prirodna činjenica: ono se pobeđuje ili se od njega beži“,
Marija Lujza fon Franc, Senka i zlo u bajkama
Sa pojmom zla se po prvi put slikovito i simbolički srećemo upravo u bajkama i pričama. Zlo je nakazno, ružno, neljudsko – predstavlja se kroz fizičku manifestaciju nečega što je loše, štetno i opasno po nas.
Roman „Kraljevstvo plašteva” Brana Dragića je prvi u nizu tri romana dobro poznate priče o večitoj borbi dobra i zla, o miru koji iznenada biva narušen jednim takvim, davno zaboravljenim zlom. Prepliće magiju i junaštvo, nežnost i surovost i uz dozu duhovitosti umetnutu na pravom mestu. Ovo su sve, međutim, veoma česti motivi u epskoj fantastici, ovako postavljeni gotovo tolkinovski mogli bismo reći, pa me je i sam svet donekle podsetio na tolkinovski. Tako imamo dva kraljevstva ljudi, kraljevstvo patuljaka i kraljevstvo Šumskog naroda i dve vojske ratnika dobra – plave i zelene plašteve – koji se ujedinjuju protiv mitskih zveri Hopta. Imamo i crveni kamen zla, sakriven u Stenovitim planinama, koji preti da uništi plavi kamen dobra boginje Dajane. Družinu zaduženu da uništi taj kamen koju predvode moćni čarobnjak Uzog i sveti ratnik boginje Dajane, dugovečni Godaron. Ali kraljevstva, desetkovana borbama, su obmanuta i mnogo moćnije zlo im preti pa je večita bitka samo prekinuta ali ne i završena.
I dok, kao pripovedač, stavlja fokus na zlo, na ultimativno zlo koje preti i tom pretnjom ujedinjuje, ova priča zapravo više otkriva o moralnim vrednostima koje autor neguje, nego što nas iznenađuje. Već na početku, u uvodnoj reči autora, sadržana je kompletna ideja kojom je vođen ovaj roman: danas se ne proliva toliko krvi kao što je prolivana hrabrim ratnicima, već se uništavaju dobre duše.
Čini mi se da taj snažno izgrađen lični sistem moralnih vrednosti nije dozvolio ovom autoru da istraži ideju zla dalje od ovog univerzalnog koncepta što malo pomera fokus ovog dela ka omladinskoj fantastici. Da se razumemo: ja ne stavljam omladinsku fantastiku na stub srama zbog onog ‘omladinska’, naprotiv. Dobru knjigu omladinske fantastike rado će pročitati i neko starijeg uzrasta. Isto tako, volela bih da onaj ko ima neke zamerke bude hrabar pa uperi prst u delo epske fantastike na našoj sceni koje je namenjeno isključivo i jedino ‘odrasloj’ publici i koje, makar stilom ne vuče na ‘omladinsku fantastiku’. Fantastika ne poznaje (i ne priznaje) uzrast, tolerantna je na različitost i nudi beskrajne mogućnosti. Autori se danas i vode sličnom mišlju, pa ciljaju svojim delima široku publiku, izbegavajući da svom delu daju neku bližu odrednicu. Svesna sam straha od toga da će preciznija etiketa suziti ionako uzak krug čitalaca, ali ipak… potencijalni problem sa univerzalnom veličinom je da se može desiti da ona (najčešće) ne odgovara nikome.
Ali da ne dužim i da se vratim „Kraljevstvu plašteva“. Priča će se, u nastavku koji tek treba da usledi u štampanoj formi, komplikovati i jasnije pomerati ka ozbiljnijem i ka starijem uzrastu ali za sada je tu gde jeste. I dok je lektorski deo korektno urađen, osetan je nedostatak uredništva koji je ovom autoru sa dobro osmišljenim svetom i ljubavlju prema pripovedanju mogao da pomogne da brže preboli neke dečije bolesti, od kojih svi mi patimo kojom god vrstom literarnog stvaralaštva da se bavimo. Ovo je posebno primetno u stilu, premda priča teče i nema većih nelogičnosti (mada, s vremena na vreme ima ‘iznenadnu silu koja se pojavljuje i rešava stvar’). Nadam se da će autor sa nastavkom uspeti da napravi taj iskorak ka poboljšanju.
Borba između mašte i stvarnosti, snova i surovosti jave, primećuje naš autor, nalik je ovoj večnoj borbi dobra i zla, pa je možda i lepo podsetiti se kako izgleda verovati u apsolutno dobro i apsolutnu ljubav. Ono šta znam jeste da će jedan mali anđeo imati dobar moralni uzor i puno priča za laku noć.