Da li…
Da li ste nekada imali sjajnu zamisao, napisali prve stranice, a onda… čarobna slika koja vam je igrala pred očima odjednom kao da je nestala?
Da li ste napisali mnogo strana? Pročitali. Pocepali. Napisali još toliko. Da li ste se pitali da li postoji bolji način od metoda „piši-briši” koji vas košta stotina stranica?
Da li vam se dogodilo da zurite u praznu hartiju i ne znate kako da počnete? Ili još gore da gledate u patrljak teksta i niste sigurni kako da nastavite? A onda kad smislite, blokada je još uvek tu i ne da vam se mrdnuti ama ni milimetar?
Da li pišete tako što vidite početak i kraj a ono u sredini vam nije baš najjasnije?
Da li vam se dogodilo da napišete glavnu priču, ali ne znate kako da popunite vreme i prostor, tako da vaša knjiga ne bude knjižica?
Meni jeste mnogo puta. Počeo sam da istražujem o čemu se radi. Verujem da imam mašte. Vidim da su mi gramatika i stil sasvim izbrušeni. Umem da napišem (kratku) priču, ali duži format kao da me sasvim savladava…
U potrazi za strukturom
Tražeći izlaz i radeći sa mnogim pisicima kao mentorima, te kao učenicima, došao sam do zaključka da postoje neke temeljne prerpostavke koje su naizgled neupitne, a mnogima su upravo izvor spoticanja.
Pisati slobodno, bez stega pripreme, pisati pa zalutati, pisati samo kada vetrovi nadahnuća duvaju, opisivati samo slike koje se ukazuju, ostaviti pola posla čitaocu, pisati samo kada imam mnogo vremena da uronim u priču, mučiti se oko toga da li se ovo ili ono uklapa u priču.
Sve su to problemi sa kojima se pisci susreću, uzimaju ih kao nužno zlo. I sam sam tako posmatrao pisanje.
Istovremeno, nisu mi prijali kursevi kreativnog pisanja u američkom stilu. Birokratizovana rasparčanost elemenata, formule i tabele, sve ono što kao sirovi podatak može da se dobije iz analitike, sve mi je to strano.
Rano sam shvatio da želim da budem profesionalac i da pisanje koje zavisi od toga da li imam ili nemam inspiraciju, ne dolazi u obzir. Zato sam pošao u potragu za strukturom. Čitajući dela mogao sam da prozrem u piščev kreativni postupak. Kažu mi da se to zove strukturna analiza. Ne znam, nisam „školovani” pisac. Ali malo po malo uvdeo sam da postoje rešenja.
No, prvo da vidimo ko su protivnici priče i kako uvreženi postupci u sebi kriju objašnjenja zašto se toliko mnogo pisaca muči sa pisanjem svoga dela.
Tri protivnika priče
Tri glavna uzroka svih piščevih problema su: nadahnuće, nedostatak jasne intencije i pisac.
Inspiracija
Problem je u tome što je nadahnuće nestalno, neuhvatljivo, neshvatljivo i gotovo nemoguće prizvati po potrebi. Danas smatram da postoje anksioznosti koje mogu da uzrokuju „writer’s block”, ali isto tako u 90% slučajeva, to nije ništa drugo do „spuštanje” sa talasa inspiracije. Pisac, naviknut na inspiraciju, kada se nađe sam sa sobom dolazi u stanje u kome ne zna šta da radi i eto blokade.
Mnogi savremeni pravci u umetnosti razvili su tehnike upravo zato da bi zaobišli inspiraciju. Zašto je to važno? Da bi kreativni proces mogao da bude ponovljen (repeatable)!
Stoga uvek tragaj za svojim kreativnim procesom i gledaj da obogaćen za upravo to svojstvo – ponovljivosti. Kako bi mogao da pišeš onda kada želiš, koliko želiš, bez obzira na to u kom pravcu duva vetar nadahnuća.
Nedostatak jasne intencije
Divimo se majstorima, jer oni obično pokazuju koliko vredi oštrina namere (intencije). Samuraji, kovači, zen majstori, dobri programeri, šahovski velemajstori, gotovo su sinonim za fantastičnu usredsređenost, a ona dolazi iz jasnoće namere posle koje čak i najsloženija akcija deluje lako.
Tokom rada sa mojim učenicima najčešći čvorovi u pisanu dovode do pitanja „šta si hteo/la da kažeš?” Odgovor je uvek zapanjujući. Pisac uglavnom ima neku predstavu šta je hteo da izrazi, ali ona uglavnom nije jasna ili je zbrkana sa nedoumicama, nesigurnostima ili bojaznima.
Katkad, pisac je „preblizu” svojoj zamisli. Fokus je tu, ali nije izoštren jer pisac žuri da iskaže sve što želi da preda čitaocu, bez dovoljno obaziranja kako da uobliči svoju poruku tako da ona može da se prati.
Ovo je deo prirode kreiranja. Jednom kada počnemo da stvaramo, sužava nam se vidno polje, kao ratniku koji stupivši u borbu nema vremena da se bavi strategijom. Stoga je počesto priči lako da se „izmigolji” i učini da pisac stvori delo ispod svojih realnih sposobnosti i veština.
Zato razmislite, šta je vaš kompas, orijentir kojim ćete uvek moći da pratite svoju priču na pravoj razdaljini. I ne samo to, već i kako da unapred pripremite sve elemente strategije i taktike, kako bi za vreme pisanja kreativnost bila sasvim slobodna i spremna da se bavi stvaranjem, bez nedoumica, briga, nesigurnosti.
Pisac
Mi smo bića priče. Svako svoj život posmatra kao priču sa sobom u glavnoj ulozi. Pripovedanje nam dolazi prirodno, tako smo prenosili znanja, dobijali savete od starijih. Stoga malo ko smatra da ne ume da pripoveda. I to je u redu. Zaista, čak i oni koji ne misle da umeju da pričaju, zapravo to mogu čim otklone određene psihološke prepreke i podsete se nekih elementarnih znanja.
Stoga mnoštvo pisaca smatra da ne moraju da uče o pripovedanju, smetnuvši s uma pri tom da je plemenita veština pisanja u tome da se misli jasno i slikovito zabeleže, te se pripovedanje i pisanje priča ne podudaraju u potpunosti. Štaviše, u današnje vreme ima mnogo pisaca koji imaju jasnoću izrazra, ali se izgube kada treba sročiti pripovest.
No, kad je posredi umetnost većina nas polazi od romantičnih zamisli o pisanju. Volimo pisanje, volimo da putujemo kroz svetove mašte. Volimo sebe koji piše.
To stvara određenu zaslepljenost koja nas sprečava da vidimo šta su potrebe priče. Kako da priča komunicira. Pristup pripremanju priče, pristupanje priči kao proizvodu koji treba da se posluži drugome često je stran piscima, jer se pribojavaju da će čarolija stvaranja nestati. Jer prestaje da bude u središtu pažnje autor. Ne sviđa im se predlog da se priča uzdigne kao nešto važnije od njih samih.
Stoga se, preklinjem vas, bavite strukturama kao alatima koji vam pomažu da zadržite esenciju onoga što pisanje priča čini zabavnim. Da uklonite sve one prepreke zbog kojih pisac zaluta u priči. Priprema za pisanje bi trebalo da postane deo kreativnog procesa, deo pisanja i stoga zabavna.
Zašto Kompas? Koji sever nam pokazuje?
Talentovani pisci naslućuju da je njihova sloboda potpuna samo onda kada je hartija prazna. Čim se otisnu ka pučini pripovedanja, sužava se i sloboda. Naime, sa svakim dodatnim elementom smanjuje se broj „dobrih” rešenja, pravih načina da se priča nastavi.
Zato mnogi pisci zapadnu u slepu ulicu tamo negde oko treće četvrtine dužeg dela, jer naslućuju da se iscrpeo broj dobrih rešenja, nazad ne mogu, jer ne znaju gde je tačno rođena ta grudva snega koja je narasla u lavinu što im stoji na putu.
Oprezniji pisci, pitaju se, uvodeći nove elemente i pokušavajući da slede neka rešenja, „da li je ovo dobro ili nije?”, često uobličeno u pitanje „da li mogu…?”
Pisanje zato i jeste plemenita veština, jer istovremeno ne postoje formule, ali postoje i nekakve zakonitosti. Jedna od vrhunskih zapovesti je „voditi precepciju publike”. Ovo podrazumeva poznavanje načina na koji se delo percipira i kako čitaoci prate tok priče.
Otkrio sam da su piscu neophodne dve tačke (jedna tačka je beskraj, dve tačke daju pravu liniju) kako bi uvek znao gde je „sever”, kuda ide trasa priče. Sa dve tačke, pisac može da istražuje, meandrira, iznalazi nova rešenja, unosi nove elemente, a da nikad ne izgubi pravac.
Stoga, dve tačke koje čine oslonac svake priče, kompas svakog pisca, jesu TEMA i ZAPLET (plot).
Priča može da proistekne iz brojnih drugih elemenata, ali tema i zaplet pružaju najvažnije odgovore, na pitanja ŠTA želiš da ispričaš i KAKO se ta zamisao pokazuje čitaocu. „Pokaži, a ne kaži” (show don’t tell) već je rasprostranjena maksima koju je piscima često lakše da prepoznaju nego da primene u praksi.
Zato, ako odlučite da pišete, Prihvatite svoju istinu. Odlučite da li pišete samo za sebe, ili želite da pišete i to poslužite drugima. Jer ako pišete za sebe, zaboravite sve što sam ovde napisao. Ali ako želite da vas čitaju, preuzmite odgovornost za svoju veštinu.