ŽANR: psihološki horor/triler
ORIGINALNI NAZIV: 告白
IZDAVAČ ZA REGION: Laguna
AUTORKA: Kanae Minato
ZEMLJA: Japan
PREVODILAC: Marko Mladenović
GODINA IZDAVANJA: 2008.
OCENA: 
Poslednjih godina je istočnjačka književnost stekla mnogo poklonika u našoj zemlji, pre svih: malezijska, korejska i naravno japanska kao predvodnik talasa tog dela sveta. Jasno, da ni Laguna nije ostala imuna na novouspostavljeni trend, kao velika kuća moraju sve da poseduju u svom asortimanu, ali caka je u načinu na koji se biraju dela. Za sada je to mešavina klasičnih i vrlo friških priča, uglavnom nagrađivanih i prepoznatih literata. Faktički ne postoji bolji i relevantniji način da se prezentuje literatura nacija koje nisu na istoj talasnoj dužini s našom. Ono što dobijete iz klasične književnosti jeste nasleđe, tradicija i sistem vrednosti, moderna dela s druge strane daju uvid u smer prema kom se sve razvilo: od društva do tehnologije. Stoga, moramo podržati put kojim hode, iako smo malo više na strani toga da se više objavljuju naši savremenici.
Sa ovom knjigom nam je želja uslišena, iako, moramo reći da je to pomalo nesvakidašnji izbor… S obzirom na to da je autorki ovo debitantsko delo, a da je potonje objavila popriličan broj romana. Zar u kasnijem pisanju nije napredovala? Zašto baš ovo delo? Pitanja koja otvaraju razna vrata, ali odgovor je najverovatnije prozaičan. Dobra cena za prava ili nemogućnost biranja. Verovatno niko i ne pomisli na sve te obične događaje kojima život izdavača obiluje. Dešavanja iza kulisa su počesto nezanimljiva ili se svode na proizvoljnu odluku urednika. Ne mislimo na hirovitost, nego čisto proračunati rizik u realno malim količinama. Na kraju krajeva knjiga je nagrađivana, sigurno poseduje kvalitet jer je u suprotnom stručnjaci ne bi poslali među odabrano društvo.
Kanae Minato – bivša je nastavnica domaćinstva. Ovo je njeno prvo ostvarenje kao i pojavljivanje na našem jeziku. Objavila je još osamnaest romana i na desetine puta su joj filmovane priče na velikim i malim ekranima. Priznanja su prodata u višemilionskom tiražu u Japanu, i nominovana su za mnogo nagrada, između ostalog i Širli Džekson, a pripale su mu: Nagrada za radio-dramu, Nagrada za detektivski roman za pisce debitante i Nagrada državnih knjižara. Pored toga, pripovest je 2010. godine adaptirao Tecuje Nakašima i obreo se u užem krugu za najbolji strani film na dodeli Oskara.
U školi se desio strašan zločin, učenici su ubili nastavničinu kćerkicu, s obzirom na to da zakon ne može ništa mlađim maloletnicima, žena uzima pravdu u svoje nejake ruke. Iste događaje čitamo iz nekoliko perspektiva, pa smo upoznati sa mislima ubica i žrtve. Takav način pripovedanja može kod čitalaca izazvati saosećanje za sve likove. Međutim, žrtva u priči nema samilosti, kada jednom shvati da je u kazni spokoj sve vreme stoički korača ka cilju. U stvari, u priči ne postoji etika i moral, protagonisti se rukovode isključivo sopstvenim htenjima i potrebama bez zapitanosti o ispravnosti radnji. Veoma nalik realnosti zar ne?
U suštini za delo koje je prvi korak u književnim vodama nema manu, ne postoji rupa i napisano je čistim i pitkim stilom koji odlikuje skoro sve japanske autore. Verovatno bi se to popravilo za nekoliko nijansi da je prevod s izvornog jezika, ali kao što smo rekli, ne dobiješ uvek šta želiš nego šta ti se nudi. Naravno, neki zagriženiji ljubitelji japanskog horora uopšte mu neće dati taj prefiks. Postoji mogućnost da ga nazovu pro-zapadnjačkim i punim konvencionalnih inhibicija, što bi donekle mogla da bude i istina. Iako je priča okrutna, autorka ne prelazi granice konvencija koje zapadnjački čitalac toleriše. Pored toga zanimljivo je vreme pojavljivanja romana, baš kada su mlađi maloletnici i njihova surova delikvencija postali rasprostranjen problem i van zemlje izlazećeg sunca. Pa čak i kod nas. Za one koji bi radije odgledali film, u devedeset pet procenata prati narativ romana, ali je daleko teže shvatljiv. Poseduje nekolicinu haotičnih scena i preporučujemo ga isključivo koncentrisanim gledaocima.
Po našem mišljenju delo koje treba preporučivati početnicima u svetu japanske književnosti, jer ima sve dobre odlike njihovog pisanja, ali i malo zazora da pusti sve kočnice. Prezadovoljni smo što je Laguna počela s čestim objavljivanjem istočnjačkih stvaralaca, želimo im još nebrojene romane iz tog dela kugle zemaljske u izdavačkom opusu. Ukoliko do sada niste čitali japanske autore, pravo je vreme da počnete, krenite u nižu srednju školu i iskusite roditeljski gnev.