Pomenem li pojmove: Rogati Kralj, vidovito prase i zombi-vojska, bez konteksta u jednoj rečenici, poručili bi mi da prestanem da se drogiram i vratim u okrilje SPC-a. Međutim, reč je o Diznijevom dugometražnom crtanom filmu iz 1985. godine, pod nazivom „Crni kazan“ (The Black Cauldron), nastalom po prva dva romana petologije „Hronike Pridajna“ (The Chronicles Of Prydain) Lojda Aleksandera. Smatra se „mračnom fantazijom“ i često se nalazi na listama filmova za koje verovatno niste znali da postoje. Režiseri su Ričard Rič i Ted Berman.
U mitološkoj zemlji Pridajn (velški naziv za Englesku), mlađani Taran odrasta na Kaer Dalibenu, posedu Dalibena Čarobnjaka i sanja o velikim podvizima koji ga čekaju kad postane junak. Snovi su mu poljuljani kad ga Daliben „unapredi“ u čuvara prasenceta Hen Vena. Nakon što sazna da bi Rogati Kralj, vladar Pridajna, iskoristio prasence da pronađe Crni kazan, Daliben šalje Tarana što dalje, ne bi li zaštitio oboje. Kazan ima mogućnost da prizove vojsku nepobedivih, neživih ratnika, zvanih kao Kazano-rođeni, koju bi Rogati Kralj iskoristio da zavlada svime. Razočaran, Taran stupa na novu poziciju, ne znajući da prasence poseduje sposobnost vidovitosti, ali prasence otimaju zmajoliki Gvitainti, sluge Rogatog Kralja. Taran, uz pomoć princeze Eilonvi, trubadura Flevdura Flama, vilinskog soja i čupavog psolikog stvorenjceta Gurgija, započinje potragu koja ih vodi u sâmo srce tame, zamak Rogatog Kralja. Na svom putešestviju, shvatiće da junaka ne čine ni fizička snaga, ni čaroban mač pronađen u tamnicama, nego srce i um.
Razlozi zašto treba izdvojiti vreme za ovaj diznijevski crtać je originalan scenario i APT animacija (animation photo transfer process) Dejvida Spensera – crteži prebačeni na celuloidne trake pa fotografisana na litografski film, a negativ bi bio kopiran na plastične listove. Ceo proces je imao za cilj da eliminiše crtanje rukom. Pod animatorskom palicom Dona Pola su, po prvi put u animiranom filmu, utkane lajv sekvence. Crtani film ima specifične likove i sveprisutan osećaj straha. Odlična glasovna gluma Džona Hjustona, Džona Hurta, Suzan Šeridan itd. i interesantna muzika Elmera Bernstajna koji je koristio tzv. „ondes musicales“, prvi električni muzički instrument su razlozi zašto ga treba pogledati.
Kao i mnogi drugi, i ovaj dugometražni crtani film je imao probleme: bio je Finansijski neuspešan, povratio je svega dvadesetak miliona od uloženih četrdesetak, ozbiljno ugrozivši kompaniju Dizni. Iako su kritičari s jedne strane hvalili originalnost scenarija, animaciju i muziku, negodovali su na nedostatak humora i mračne sekvence. Sam autor romana, Lojd Aleksander, smatrao je da adaptacija nije verna romanu, ali da je, sâma za sebe, dostojna gledanja. Katzenberg, poddirektor, odstranio je mračnije sekvence iz filma, pa se posvađao s Džoom Hejlom, koji je hteo da ih zadrži. Majkl Ajzner, direktor Dizni kompanije je zatražio privatan „pregled materijala“ i dozvolio „masakr“, što je film koštalo dvanaest minuta i odložilo završetak do jula 1985. godine, umesto prvobitnog datuma izlaska za Božić 1984. godine. Animacija za koju je Spenser dobio nagradu se pokazala nestabilnom, jer bi vremenom izbledela, pa su morali da se vrate na kserografski proces Čestera Karlsona i Pala Selenja, koji kombinuje štampanje fotografije s elektrostatikom, koji se koristi danas u štampačima, animaciju koja je korišćena od 1950. godine što je usporilo objavu filma, koja je započeta 1980. godine.
Umetnički stil Crnog kazana je predložio Tim Barton lično, ali je odbijen. Film ne sadrži nijednu pesmu, a mnogo muzike je isečeno u poslednjim revizijama filma. Vareze Sarabande, američka produkcijska kuća, je ponovo snimila muziku 1985. godine, loš kvalitet snimka nazvan „Taran“ 1986. godine je dočekan „na nož“ pa je moguće uživati u muzici ovog ostvarenja tek od 2012. godine. Proces produkcije su obeležile svađe, konflikti, napuštanje projekta, kašnjenje s objavom, kao i zamena zaposlenih. Animacija „Crnog kazana“ kasnije je iskorišćena za „Velikog mišjeg detektiva“.
Ovaj film nije lako svariti. Mnogi ga smatraju manjkavim i nedoslednim, drugačijim od uobičajenih diznijevština u pogledu tematike, preterane naglašenosti dramatičnih osećanja i humora. Obožavatelji, naravno, seku vene na ovaj film, čija sudbina je da bude skoro uvek bezobrazno skrajnut. Ipak, upravo zahvaljujući obožavateljima, ovaj film danas prati kultni status. Pa ko voli, nek izvoli. Vredi vašeg vremena, pogotovo ako ste zainteresovani za nešto novo.