Legende i mitovi su oduvek bili neizostavni deo folklora svakog naroda u ljudskoj istoriji. Pri tom, njihova svrha je uglavnom bila dvojaka. S jedne strane, oni projektuju verovanja, običaje i (podsvesne) težnje naroda u kom nastaju. S druge strane, uticaj na taj način kreiranih legendi je znao biti takav da su bile u stanju da onda one oblikuju ta ista verovanja i težnje. Verovatno najbolji primer ovog slučaja su upravo arturijanske legende, koje su, u značajnoj meri zahvaljujući snažnoj ekspanziji i ogromnoj popularnosti engleskog jezika u svetu, postale i ostale najuticajnija grupa mitskih narodnih priča, čineći značajan deo srednjovekovne književnosti britanskih naroda. U ovom tekstu ćemo se baviti upravo uticajem arturijanskih legendi na englesku srednjovekovnu književnost, odnosno značajem istih za vreme u kome su nastajale.
Ko je bio kralj Artur?
Da bismo se ispravno upoznali sa samim legendama, neophodno je najpre znati određene informacije u vezi sa samim Arturom i njegovim životom. Artur je bio legendarni britanski kralj koji je živeo i vladao na prelazu V na VI vek n.e. Rođen je kao vanbračni sin kralja Utera Pendragona i njegove ljubavnice Igerne, u tom trenutku udate za jednog od Uterovih vazala, Vojvodu od Kornvola. Ovo je imalo za posledicu nemogućnost Artura da, iako je bio jedini sin, nasledi presto posle Uterove smrti. Otuda neophodnost za nastanak čuvene legende o čarobnom maču Ekskaliburu, zarivenom u nakovanj iz kojeg ga je, po natpisu ispod nakovnja, mogao izvući samo onaj kome je suđeno da bude kralj. Kao što je opšte poznato, jedino je Arturu to pošlo za rukom, te on na ovaj način pridobija podršku naroda i ipak postaje kralj bez obzira na protivljenje barona. Već ovde, u začetku legende, otkriva se narodni ideal monarha i vođe: on, s jedne strane, mora biti plemenitog porekla, kako bi po mišljenju vlastele imao pravo da bude kralj, a s druge strane, njemu kraljevska titula nije odmah data u nasleđe, već mora da se za nju bori i tek kada se i izbori, on i po mišljenju naroda zaslužuje da vlada.
Drugi negativni aspekt u vezi sa Arturovim začećem je, s moralne tačke gledišta, grešnost veze njegovih roditelja, zbog koje su, ispostavlja se, budući (muški) potomci osuđeni da ponavljaju greške svojih očeva. I zaista, Artur stupa u vezu sa Morgejzom, suprugom njegovog vazala Orkneja, koja je Arturu pri tom bila i polusestra. Iz ove veze rađa se sin Mordred, još jedna značajna ličnost arturijanskih legendi. Porodično prokletstvo „nasleđuje“ i on, te jednom prilikom, dok je Artur bio u vojnom pohodu, Mordred obmanjuje Arturovu suprugu Ginevru da je Artur poginuo na bojnom polju i na prevaru se ženi svojom maćehom. Saznavši ovo, Artur se besan vraća iz pohoda i u borbi koja sledi, Artur i Mordred smrtonosno ranjavaju jedan drugoga, Mordred umire a vile odnose Artura na čarobno ostrvo Avalon da mu vidaju rane. Na ovom mestu legende postaju nejasne po pitanju Arturove sudbine, te se ne zna da li je preživeo ili je podlegao povredama. Tako narod ostaje u neizvesnosti dok nestrpljivo iščekuje drugi dolazak svog kralja. Ovo je vrlo očigledna paralela Artura i Isusa, gde je Artur od strane naroda viđen kao novi Mesija, onaj koji će ga spasiti patnji. Još jedan značajan hrišćanski motiv ogleda se i u vezi Arturovih roditelja i posledičnoj kazni, a to je greh incesta koji se ovde otvoreno osuđuje.
Artur u književnosti
Ogroman značaj Artura ogleda se i u tome što je bio centralna ličnost obimnog srednjovekovnog književnog korpusa Matter of Britain, kako ga je nazvao Žan Bodel, francuski pesnik iz kasnog XII veka. On je prvi klasifikovao književna dela srednjovekovne književnosti Francuske, Britanije i Rima u korpuse Matter of Britain, Matter of France i Matter of Rome, pri tom u jednoj svojoj pesmi istakavši da:
„Književnost tri zemlje svakom nek’ je glavna,
Francuske, Britanije a i Rima slavna[1]“ (Bodel 1839)
Iz X veka datira prvi zapis u kojem se pominje Artur, a to je Annales Cabriae. Po ovom zapisu, to je bio kralj koji je pobedio u 12 bitki zahvaljujući svojoj hrišćanskoj veri, tj. činjenici da je na unutrašnjoj strani štita imao naslikan lik Device Marije, motiv koji vidimo i u jednoj drugoj arturijanskoj legendi, Ser Gavin i Zeleni Vitez. Hrišćanska simbolika „apostolskog“ broja 12 se ovde ogleda i kroz Arturovu vladavinu koja je obeležena periodom od 12 godina mira.
Oko 1136. godine nastaje prvi značajan zapis legendi o kralju Arturu, Historia regum Britanniae, Džefrija od Monmuta. Ovo delo je značajno jer su u njemu po prvi put na jednom mestu sakupljene različite legende i povezane u jedan celovit mit o kralju Arturu (Bertlot 1999: 61-62), a takođe predstavlja i prvi zapis o još jednom legendarnom kralju, Liru. Značaj ovog dela je utoliko veći ako se uzme u obzir da je ovo prvo delo u kojem se javlja pomen Avalona.
Sve ovo dovodi do toga da Artur postaje uzor i ideal ostalim britanskim vladarima, što je postalo posebno očigledno u slučaju Henrija II Plantageneta. U želji da ostvari određene političke ciljeve i da se narodu nametne kao duhovni i dostojni naslednik kralja Artura, Henri angažuje sveštenika Vasa da prevede Historia regum Britanniae kako bi postao dostupan i narodu koji nije govorio latinski. Vas ovaj prevod uz neke modifikacije, kao što je ubacivanje legende o Okruglom stolu, pretače u Roman de Brut.
Artur i hrišćanstvo
Verovatno najpoznatija i za spregu sa hrišćanstvom najznačajnija od svih arturijanskih legendi jeste ona o (Svetom) Gralu. Prvi pomen ovog mita u kontekstu legendi arturijanskog ciklusa nalazimo u delima francuskog autora Kretjena de Troe, tačnije u njegovoj romansi Parsifal, Priča o Gralu, koja je ostala nezavršena. Zato već 1207. godine Volfram fon Ajšenbah preuzima na sebe dovršavanje ove priče. U njegovoj verziji i ranjavanje kralja Fišera u prepone, što dovodi do neplodnosti njegovog kraljevstva, ima biblijski uzrok. Naime, istim kopljem kojim je ranjen kralj, proboden je i Isus na Raspeću.
Još jedan autor koji je svojim pričama Merlin i Josif iz Arimateje dao značajan doprinos razvoju legende, a naročito njenom povezivanju sa hrišćanstvom, bio je izvesni Robert de Boron. O njegovom životu malo se zna, uključujući njegovo pravo ime, s obzirom da je Boron zapravo ime sela francuske pokrajine Montbelijar, za čijeg je lorda, Gotjea de Montbelijara, napisao svoju prvu pesmu. U delu Josif iz Arimateje, Josif sakuplja Isusovu krv dok ovaj još visi sa raspeća, u izvesnu posudu, u ovom slučaju Gral, i zatim taj sud odnosi u Britaniju. Uz izvesne modifikacije kako bi priča imala više hrišćanski prizvuk, de Boron povezuje i legendu o Okruglom stolu sa Josifom gde se pravi paralela između stola iz Tajne večere sa Okruglim stolom (Swanson 2013), koji takođe ima 12 mesta, za 12 „apostola“, odnosno za 12 vitezova, i 13. mesto koje je upražnjeno, aludirajući na Judu, a u samoj legendi predstavlja mesto kušnje, jer ono je rezervisano samo za viteza dovoljno odvažnog da se upusti u potragu za Svetim Gralom, znajući da ga smrt čeka ako u toj potrazi bude neuspešan.
U XIII veku nastaje još jedna značajna zbirka arturijanskih priča, Lancelot-Grail. Napisana od strane nepoznatog autora, ona, kao što joj i ime govori, s jedne strane nastavlja priču o potrazi za Svetim Gralom, a s druge nam prezentuje legende o Arturovom najvećem vitezu, Ser Lanselotu i o njegovoj vezi s Arturovom suprugom Ginevrom.
U kasnom XIV veku nastaju izuzetno popularna dela arturijanskog ciklusa, Ser Gavin i Zeleni Vitez nepoznatog autora i Kenterberijske priče Džefrija Čosera, gde je jedna od njih, Priča žene iz Bata, tipična arturijanska legenda. Oba ova dela, a posebno Ser Gavin i Zeleni Vitez, predstavljaju dobar primer korišćenja samo osnovne premise legende uz eventualno pozajmljivanje nekih, obično značajnih, likova, kao što je sam Artur, nasuprot vernijem pridržavanju priče koje je uočljivo u odnosu između Ešenbahove i Kretjenove verzije priče o Parsifalu ili u odnosu Romana de Brut i uzora, Historia regum Britanniae.
Pred kraj Srednjeg veka, nastaje možda i najznačajnije delo koje se bavi ovom tematikom, Arturova smrt Ser Tomasa Malorija. Iako je napisano 1470. godine, objavio ga je Vilijem Kakston 1485. godine. Ovo izuzetno obimno delo Malori je napisao u zatočeništvu kako bi mu brže prolazilo vreme. Važnost ovog dela ogleda se u činjenici da je to bilo prvo delo koje je „sakupilo različite tokove arturijanske legende i narativno ih povezalo“ (Bertlot 1999: 124).
Renesansa i smrt mita
U početnom delu ovog rada, pomenuto je da nakon što vile odnose Artura u Avalon, legende ostaju nedorečene i neodređene po pitanju njegove sudbine, kako bi se narod držao u neizvesnosti i s nestrpljenjem iščekivao njegov povratak. Da bi efekat ovakve narativne strategije bio potpun, bilo je neophodno da autori ovih priča prećute i lokaciju samog Avalona, kako ne bi postojala mogućnost da bilo ko „proveri“ da li i kako napreduje Arturov oporavak.
Ovakvo stanje stvari je išlo na ruku monasima Glastonberi opatije u engleskoj pokrajini Somerset, južno od Velsa. Ni onda takva mesta, naročito ako su bila smeštena van glavnih trgovačkih puteva, nisu privlačila veliki broj posetilaca, te samim tim nisu ni donosila značajne prihode, a pri tom treba istaći da je opatija u jednom požaru pretrpela veliku štetu. Zato monasi, u nameri da preokrenu situaciju u svoju korist, počinju da tvrde da se legendarni Avalon zapravo nalazi na teritoriji njihove opatije. U prilog tome daju dokaze etimološke prirode, tačnije, navode da je staro keltsko ime za Avalon bilo Ynys-witrin, u prevodu „Ostrvo Stakla“. Kasnije oni odlaze toliko daleko da čak i menjaju brojna dokumenta kako bi ukazivala da su Avalon i Glastonberi isto mesto. Na kraju, kao ultimativni dokaz, monasi „otkrivaju“ i lokaciju Arturovog i Ginevrinog groba.
Ovo je imalo dvostruku posledicu. S jedne strane, mit je, bar u datom trenutku, ojačao, dobivši na verodostojnosti legende. S druge strane, dugoročno gledano, mit počinje da umire iz razloga koji su bili više psihološke prirode. Naime, ovakvi legendarni junaci žive dok god za njima postoji potreba, te kroz priče o njihovim čudesnim podvizima njihov životni vek u ogromnoj meri prevazilazi normalan ljudski, o čemu može posvedočiti i domaća legenda o Marku Kraljeviću koji je kroz naše narodne pesme živeo više stotina godina jer je toliko trajala i okupacija i ugnjetavanje srpskog naroda od strane Turaka. Međutim, s „dokazima“ koje su priložili monasi Glastonberi opatije, kralj Artur postaje autentična, pre istorijska negoli mitska ličnost, neko ko se može precizno definisati u vremenu i prostoru, baš kao i njegov grob, dokaz da vile ipak nisu uspele da mu izvidaju rane.
Možemo uočiti izvesnu dozu ironije u činjenici da je najznačajnije delo o arturijanskim legendama nastalo na samom kraju srednjovekovne engleske književnosti, i to pod imenom Arturova smrt, jer upravo početak jednog novog doba označava i smrt jedne velike legende. Renesansa predstavlja okretanje ka oživljavanju književnosti i uopšte umetnosti Antičke Grčke i Rima te samim tim označava veliki zaokret od Srednjeg veka. Ovo uslovljava pad u zaborav i najvećih narodnih legendi, poput ove, te je tokom Renesanse postao očigledan veliki nedostatak dela koja se bave ovom tematikom, a i ona koja je obrađuju, poput The Faire Queene Edmunda Spensera i opere Kralj Artur Henrija Parsela najčešće samo pozajmljuju glavne likove iz legendi dok same legende u najvećoj meri zanemaruju (Bertlot 1999: 125).
Zaključak
Tek u XIX veku dolazi do obnavljanja interesovanja za srednjovekovna književna dela, te samim tim i za arturijanske legende. U XX veku, sa pojavom i ekspanzijom novih vidova tehnologije, a posebno medija kao što su televizija i Internet, ove priče uspevaju da se izbore za svoje mesto u svetskoj kulturi, kao što se nekada Artur izborio za presto. U psihologiji naroda, značaj i uticaj takvih heroja je neosporan i istrajavanjem kroz vekove pokazuje da takve legende zapravo ne umiru, već se samo pritaje, do momenta kada više ne mogu da budu ignorisane.
Literatura
Anon., 1860. Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland During the Middle Ages, London: Longman, Green, Longman, and Roberts.
Barber, R. W., 2006. The Holy Grail: Imagination and Belief, s.l.: Scriptorium Press.
Bertlot, E., 1999. Kralj Artur: Viteštvo i legenda. Beograd: Studentski kulturni centar.
Bodel, J., 1839. Chanson de Saisnes, Paris: Paris J. Téchener, libraire.
de Troyes, C., 2006. Perceval: The Story of the Grail (Arthurian Studies), s.l.: Brewer.
Higham, N. J., 2003. King Arthur: Myth-Making and History, s.l.: The North American Conference on British Studies.
Malory, S. T., 2013. Le Morte d’Arthur, s.l.: Samizdat.
Swanson, V. G., 2013. Dynasty of The Holy Grail: Mormonism’s Sacred Bloodline, Springville: Cedar Fort, Inc..
von Eschenbach, W. & Sterling, M. B., 1911. The story of Parzival, the templar, retold from Wolfram von Eschenbach, New York: E. P. Dutton & Company, Inc..
Wikipedia, 2015. www.en.wikipedia.org. [Online]
Available at: http://en.wikipedia.org/wiki/Matter_of_Britain
[Accessed 3 2 2015].
Wikipedia, 2015. www.en.wikipedia.org. [Online]
Available at: http://en.wikipedia.org/wiki/Robert_de_Boron
[Accessed 3 2 2015].
York University, 1999. Sir Gawain and the Green Knight, Cambridge: s.n.
[1] “Ne sont que III matières à nul homme atandant,
De France et de Bretaigne, et de Rome la grant” (prev. aut.)