Napokon voljen i shvaćen, a pre svega izrabljen, već neko vreme Vang Gog je svuda, na majicama, kišobranima, paletama za šminkanje i, naravno, čarapama. Van Gog na liniji fronta je nešto sasvim drugo. Mani Larsene autor je serije od pet rokamboleski, među kojima je i ona posvećena upravo ovom umetniku. Mali, karikaturičan, nervozan, namračen tako da mu ne vidimo oči, osim kad ih razrogači da se čudi svetu koji ga ne razume i koji on ne razume, slikar bije svoju bitku četkicama i bojama. Šarmantna i duhovita, Rokamboleska Vinsenta van Goga u početku stvara privid lakoće da bi nas potpuno zaokupila, postajući sve snažnija i snažnija. Pod velom humora, podseća nas na sve naše besmisle i na kraju ostavlja teško i tamno osećanje. U skladu sa tim su i tri faze kroz koje se Van Gog približava prvoj liniji fronta i tri svažnja slika, ali i razvoj junaka od nervoznog, plahovitog i pomalo smešnog do pomirenog sa životom i smrću.
Za početak, treba razjasniti pojam rokamboleska, pa ću preneti objašnjenje iz predgovora stripu:
Reč ’rokamboleska’, koja se nije (još!) odomaćila u srpskom jeziku, nastala je od imena Rokambol, imena prvog antiheroja, a zatim junaka serijala romana pisca Pjera Ponsona di Teraja. […] Rokamboleska je s vremenom počela da označava preterane i neverovatne avanture koje nisu previše zasnovane na stvarnosti.
Dakle, kao što ovaj fikcionalni Van Gog kaže objašnjavajući kako to da je živ u vreme Velikog rata – sve je lažno kao Kurbeov crtež. Larsene je Van Goga smestio u prostor i vreme kojem nije pripadao, ali je zadržao neke osbenosti njegovog karaktera, karikirajući ih i preuveličavajući, i prizvao detalje iz njegove biografije. Pored toga, autor zahteva od čitaoca solidno poznavanje istorije umetnosti da bi mogao da uživa u svim dosetkama koje nam je priredio, odnosno, kako to Eko kaže, da bi bio pozvan na bogatiju gozbu.
Prvo što upada u oči jeste kolorit. Larsene se opredelio za omiljene Van Gogove boje – plavu i žutu, što je svojevrsni omaž slikaru. S druge strane, kada je potrebno istaći neki prizor, žuta, odnosno narandžasta, prerastaju u svoje jarkije i upadljivije varijante i tada ih često prate crno-beli detalji. Reč je o slikama ljudi-noćnih lasta ili prikazima borbe i stradanja. To posebno dolazi do izražaja kada Larsene ponavlja kompozicije uz manje varijacije, tako da stičemo utisak da likovi u očima posmatrača na trenutke doživaljavaju metamorfozu u noćne laste, što najavljuje nadolazeću smrt. Tako oživljava jedna od priča koju na prvoj liniji fronta ispreda strah.
Strip počinje dinamičnom slikom bojnog polja, nakon koje se „selimo“ u štab, sve se stišava i posmatramo razgovor predsednika i generala, a završiće se na bezbednom – procenjivanjem poslednjeg svežnja slika kaplara Van Goga. Dakle, kontrast koji je u osnovi ovog stripa primećuje se vać na prvoj stranici. Van Gog kao slikar treba da bude medijum i prenese „duh rata“, tako da oni koji nikada nisu prišli bojnom polju razumeju šta je to što uliva strah vojsci, jer Dešava se da, kad granate pljušte po prvoj liniji fronta, i onima u pozadini bude prpa.
Likovi u ovom stripu prikazani su karikaturično. Po stilu se razlikuju samo Majka Granata i njena majka, koje ne ostavljaju prostora za humor. Sam Van Gog predstavljen je sa bezbroj mana – nezadovoljan svojim položajem na likovnoj sceni, on se svađa, bije i psuje. Do izražaja dolazi humor koji potiče od karikiranja i prenaglašavanja. Obratimo pažnju na sliku kada Van Gog dokazuje da nije buržuj slikajući suncokrete. To je njegov način da izrazi teskobu koju buržuji, naravno, nemaju. Insistiranje na teskobi postaje komično, samim tim što je to omiljena Van Gogova reč, koju svaki čas vadi iz rukava, a sve to prate preterana patetika, ali i ironijski otklon od nje. Ipak, njegova nesavršenost, preosetljivost i zajedljivost ne isključuju naklonost čitalaca, pre svega zbog junakove ljudskosti.
Daleko od linije fronta su predsednik i dva generala sličnih imena, tako da bismo ih teško razlikovali da se jedan nije sticajem čudnih okolnosti našao na bojnom polju i postao predmet opšteg čuđenja. Ušuškani u gotovo idiličnoj atmosferi, ako ne baš idiličnoj, onda bar mirnodopskoj, u bajkovitoj kući ili za stolom u vrtu komentarišu napredovanje vojske sa bezbedne distance, zanimaju se površnim raspravama o umetnosti i tumačenjem slika. Ono što posebno dolazi do izražaja je ustaljena retorika i lažni moral, u čemu se traži opravdanje – Narod bira svoje, Rat je deo ljudske prirode, govoriće Morans. Pored toga, za njih je rat nešto estetično, poetsko, lepo. O tome govore i direktno, ali o njihovim stavovima saznajemo i indirektno, kroz tumačenje slika. U jednom momentu predsednik posmatra jedno od Van Gogovih dela i komentariše: „Tu i tamo nekoliko eksplozija radi ravnoteže kompozicije“. Duha rata kao da nema ako Van Gogove slike nisu dovoljno senzacionalističke da ga u trenutku prenesu pravo u njihove odaje. Dakle, rat deluje kao igra, umentnost kojoj su dorasli bogati više nego slikari. Izdvojila bih sjajnu kompoziciju kada Van Gog razovara sa dezerterima u kojoj je Larseneova veština došla do izražaja na najbolji način. Tada skriveni general izgovara reči na usta Van Goga o nemoralnosti dezertiranja i u prvi plan dolazi licemerje onih koji nisu bili na liniji fronta, ali slave rat. Ubrzo se prvi put pojavljuju noćne laste kao simbol smrti.
Pričom o noćnim lastama najavljen je lik Majke Granata, koji predstavlja alegoriju smrti. Ipak, kada nam je Larsene napokon prikaže, ostajemo iznenađeni. Taj snažan i moćan lik smešten je u telo devojčice. Ona je čudna, blagog osmeha i hipnotišućeg pogleda, naglih promena raspoloženja, čas neobično smirena, čas razbuktale zlobe, u njenoj osnovi je ambivalentno i groteksno. Infantilnost i shvatanje smrti kao igre čine ovaj lik toliko snažnim. Treba obratiti pažnju na sliku njenog stapanja sa tlom. Ona pruža ruke da pomiluje čudovište od blata i kostiju, crta mu nasmejano lice na mestu gde bi trebalo da bude glava, da bi ono postepeno zahvatalo njeno telo. To Larsene prikazuje u nekoliko uskih kadrova, koji postaju sve krupniji i krupniji, kako bi akcentovao devojčicine sve zlobnije i zlobnije oči. Iz nasmejanih usta čudovišta, koje leti nebom poput zvezde padalice, na sledećim kadrovima poleteće granate. Na taj način i sama smrt prikazana je kao igra i pitanje slučajnosti. S tim u vezi je i važno pitanje koje se postavlja pred kraj – ko zaslužuje smrt i nije li nasumičan odabir jedino ispravan. Ipak, autor ne dozvoljava da na liniji fronta zaživi bilo kakav smisao – iako deluje kao da su u smrti svi jednaki, bogati ne umiru kao siromašni.
Kao ilustracija besmislenosti smrti na liniji fronta dolazi nekoliko priča koje u sećanju čuva majka Majke Granata. Ove priče takođe su upečatljive, istovremeno komične i potresne u svojoj bizarnosti. One su i vizuelno izdvojene, kolorit je nešto drugačiji, dominiraju zelena i narandžasta u kombinaciji sa crnom, tako da se postiže utisak senki. U ovim sećanjima, u sablasnom drvetu sa predmetima poginulih, leži naknada za besmislenu smrt. Možda je to uteha zbog koje Van Gog tako pomirljivo pruža svoje četkice majci Majke Granata.