Najnoviji film dežurnog festivalskog provokatora – sasvim sigurno naslednika titule „persona non grata’“ od Larsa fon Trira – imao je premijeru prošle godine. Puštanje Noe Gasparovog filma je poput ruskog ruleta, jer ne postoji ideja kakav sadržaj se očekuje, niti na koji način će taj sadržaj biti predstavljen. Iako postoji određena klasa tematike koje se blisko drži, aparatura ekstremne kamermanske mimike i arsenal agresivnih napada neonskih boja (čiji je kalibar dostigao najviši stepen sa prethodnim Lux Aeterna, čijoj je premijeri prisustvovalo osoblje hitne pomoći, ako se da verovati internet recenzentima), primenjena je u malo drugačijem maniru. Gledajući poster za Vortex, po bojama i kompoziciji dosta podseća na onaj za Irreversible, i upravo, Gaspar se vraća ideji tog filma da ‘vreme sve uništava’ i da postoji neka ‘nepovratna’ tačka za karaktere.
Film prati stari bračni par, supruga rapidno ulazi u demenciju a suprug pati od srčanih problema. Iznenađujuće, ovo je krajnje spora, tiha i introspektivna ponuda od Gaspara, konkretna vrsta drame koja se rodila iz njegovog skoro-fatalnog iskustva sa moždanim krvarenjem i smrti u porodici. Jedina stvar koja može biti nepristupačna nenaviknutom gledaocu je korišćenje ‘podeljeni ekran’ tehnike, tj. dva kadra koja istovremeno posmatraju karaktere iz različitih uglova i okruženja. Ovo je doduše najefikasnija instanca njegovog eksperimentisanja sa kretanjem kamere, jer simbolično podvlači otcep i disonancu u njihovom zajedničkom životu. Dario i Francis su pre svega fokalna tačka filma, i daju istovremeno prelep i tužan portret poslednjih dana života.
Ma koliko je emotivna i dirljiva priča, isprva je malo čudno pustiti film sa porukom da je „posvećen svima kojima će mozak istruliti pre srca“. Zvuči malkice drsko, pre nego što je prva stvar koju čujemo – buđenje uz radio emisiju o suočavanju sa bolom nakon smrti bližnjih. Čini mi se da je Gaspar u svoj opus vremenom inkorporirao jedan tmuran i apsurdan osećaj za ironiju. Kao što ranije pripoveda o budističkom prosvetljenju okončava na prljavom WC-u zbog lošeg narko-dila (Enter the Void), ili se sva ljubav i varnice preokrenu u diskriminaciju i nasilje (Climax). Vortex pulsira još jače sa raznim suptilnim detaljima koji ostavljaju tužnjikave talase iza sebe. Recimo, kada je Argento zabrinut za bezbednost supruge dok tumara napolju, nakon čega ona zaboravi otvoren plin na šporetu.
Komičan momenat je konverzacija koja pominje imena Felinija i Mizogućija, jer bi sigurno njihovi obožavaoci posmatrali Gasparova i Argentova dela uzdignutog nosa. Argentov lik inače pokušava da završi knjigu o relaciji između filmova i snova, ali mu žena u konfuziji baca papire u klozetsku šolju. Možda je na gledaocu da odluči čine li svi ovi satirični gestovi neku poentu, ali teško je ne primetiti apartman krcat knjigama, posterima i drugim simbolima kulture – koji u kontekstu situacije u kojoj se likovi nalaze, ne pružaju ništa što bi bilo od pomoći ili značaja. I ultimativno, indikacija je da pomenuta knjiga služi samo kao način da lik održi i minimalan kontakt sa koleginicom prema kojoj i dalje gaji osećanja. U potpunosti evocirajući sentiment slogana koji nosi – „život je žurka koja kratko traje’“ – Vortex duboko zalazi u vode transparentnog i jasnog egzistencijalizma, na taj način uporediv sa finalnim projektom mađarskog reditelja Bela Tar, The Turin Horse. Vinjete mukotrpnog i repetitivnog života seljaka i njegove ćerke, naime imaginarnih vlasnika konja kojeg je Fridrih Niče navodno zagrlio i potom momentalno podlegao nervnom slomu, opisane su kao prosta i čista ilustracija „težine života,“ koja karakterima polako donosi ličnu apokalipsu. Ako su agenti kraja u The Turin Horse jake oluje i suša, ovde je to više elementarno, ali svejedno nezaustavljivo – vreme.
Očigledne poruke su i neke od najboljih, jer ih često nismo svesni koliko mislimo da jesmo. Jedan odlomak dijaloga govori kako su filmovi poput istraživanja kolektivnog sna, i možda naš kolektivni san ima poteškoće da odluta u sferu koja nije samo finalna, već može biti izrazito tužna i obeshrabrujuća. Ako bi neko, radoznalosti radi, prelistao šta dominira tabelama u poslednjih pet godina, bio bi problem sastaviti listu ostvarenja koja se pažljivije i detaljnije bave poznim životnim vekom. Samim tim, Vortex dobija na jačini emotivnog udarca, u današnjem, skoro totalnom vakumu dela ovakve sadržine.