Pozdrav razrede. Dolazi nam leto i iskreno se nadam da će sa njim korona u nekom trenutku otići, dosta je bilo karantinskog života. Doduše, imalo se šta raditi, malo pisanja malo pripremanja ostalih tekstova, ali blejanje između četiri zida vremenom dosadi. Ali da ne patetišem za ovaj čas sam vam spremio jedan vanvremenski klasik nakon čijeg ćete se čitanja duboko zamisliti kuda ide ovaj svet. Ne, nije u pitanju još jedna distopija, nego delo za koje se može reći da je ekološko apokaliptični klasik, ali polako.
Autor koji stoji iza ovog romana je Gregori Benford (Gregory Benford), eminentni pisac tvrde naučne fantastike, predavač na Univerzitetu Kalifornije, teoretičar i eksperimentalni naučnik u oblastima astrofizike i fizike plazme. Uporedo sa naučnim radovima piše i naučnu fantastiku u kojoj vešto koristi svoje naučno znanje strogo se držeći poštovanja naučnih zakona.
Najbolji primer tvrdnje iz prethodnog pasusa se može videti u njegovom serijalu Galaktički centar (Galactic Center Saga) koji čine sledeće knjige:
U okeanu noći (In the Ocean of Night)
Preko okeana sunaca (Across the Sea of Suns)
Velika nebeska reka (Great Sky River)
Plime svetlosti (Tides of Light)
Mahniti zaliv (Furious Gulf) i
Jedrenje blistavom večnošću (Sailing Bright Eternity)
U ovoj epopeji koja govori o sukobu ljudske i mašinske civilizacije, Benford je vešto opisao tehnologiju koju koriste budući ljudi, kosmičke objekte i procese. Sa druge strane, karakterizacija likova mu nije jača strana čime doprinosi i njegova fascinacija kosmosom i čudesima koje donosi budućnost.
Od ostalih romana iz njegovog opusa vredi izdvojiti Srce komete (Heart of the Comet) pisan u saradnji sa Dejvidom Brinom, S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) u kosaradnji sa Arturom Klarkom, Strah zadužbine (Foundation’s Fear) kao doprinos Asimovljevoj fondaciji u nizu romana gde su brojni autori nastavili i dopunili Asimovljev serijal, mini serijal Projekat Jupiter (Jupiter Project) koji pored naslovne knjige čini i Spram beskonačnosti (Against Infinity). Ovde dolazimo i do predmeta našeg predavanja koji je svojim objavljivanjem pobrao brojne nagrade i postavio domaći zadatak budućim autorima koji se odluče otiskivanju pisanja radova sa sličnom tematikom.
Roman Vremenski pejzaž (Timescape) svetlost dana je ugledao 1980. godine i svojim originalnim pristupom putovanja kroz vreme osvojio je simpatije čitalačke publike. Radnja se prati iz dva vremenska toka. Prvi je smešten u poslednje godine dvadesetog veka, tačnije u 1998. godinu gde je Zemlja na korak od ekološke katastrofe. Okeani nestaju kao posledica cvetanja algi, stabla počinju polako da odumiru, nestašice hrane i porast kriminala potresaju kopno, protesti protiv elite su uobičajeni i Njujork je pogođen nuklearnim napadom. U centru pažnje je grupa naučnika koja odlučuje da u prošlost pošalje poruku ranijim naraštajima u nadi da će sprečiti neslavnu budućnost u koju nisu svesni da srljaju nekontrolisanom eksploatacijom resursa i životne sredine. Tu na scenu stupa drugi vremenski tok, tačnije 1962. godina gde poruka jedino može biti poslata. Mladi naučnik i njegov asistent primaju neobičan signal i na njima je da ga pravilno dešifruju.
Prvo što se da primetiti je Benfordov naučni pristup. Vrlo ubedljivo je sa stanovišta fizike originalno razradio način putovanja kroz vreme. Nema slanja dobrovoljaca u prošlost sa zadatkom da ubede pretke u pažljivu raspodelu korišćenja resursa, već se sve zasniva na prenosu informacija i pravilnom tumačenju istih. Ovo može da predstavlja problem za čitaoce koji su navikli na jednostavnu radnju i stil jer Benford dosta koristi stručne izraze iz svoje branše, poput Karla Sagana o čijem Kontaktu smo imali predavanje u februaru.
Sam tok radnje je znatno usporen u odnosu na veliki broj klasika pa ovaj roman zahteva strpljivog čitaoca sa čeličnim živcima. Nema akcionih i dinamičnih scena već se sve zasniva na nauci i na verovatnoći. Tome više, kako sam već pomenuo, doprinosi i Benfordov kompleksni stil obogaćen naučnim izrazima.
Zanimljivo je da je iz ove knjige proistekao i poznati Benfordov zakon polemike koji glasi: „Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija.“ Značenje ovog zakona će vam biti jasnije nakon što pročitate ovo delo i zapitate se nad porukom koju nosi.
Koliko je ovaj klasik značajan govore i nagrade koje je osvojio: Nebula nagrada za 1981. godinu, Britanska naučnofantastična nagrada za 1980. godinu, Džon V Kembel memorijalna nagrada za 1981. godinu, nominacija za Locus nagradu 1981. godine kao i Ditmarova nagrada za najbolju naučnofantastičnu knjigu za 1981. godinu. Takođe, treba pomenuti da se našao na brojnim listama najboljih naučno fantastičnih knjiga od kojih posebno vredi izdvojiti Sf Masterworks Orion Publishing Group gde stoji rame uz rame sa klasicima poput Haldemanovog Večitog rata, Metisonove Ja sam legenda, Sanjaju li androidi električne ovce od Filipa Dika… Benfordu je uspelo da naučno fantastičnoj publici i kritičarima gurne prst u oko i natera ih da se preispitaju o okruženju i kuda ide ovaj svet. Ako je bar 5% uspeo da dopre postigao je veliki uspeh.
Knjiga je pred domaćim čitaocima izašla kao trinaesto izdanje u ediciji Znak Sagite u više nego odličnom prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića (malo da odmorimo od Kentaura). Ono po čemu je takođe ova knjiga poznata je i prepoznatljiva ilustracija na koricama čiji je autor naš poznati umetnik Bob Živković koji je za nju dobio nagradu udruženja fantastike Lazar Komarčić.
Za kraj bih vam ipak posavetovao da pročitate ovaj klasik. Bilo da vam se svidi ili ne nadam se da će dopreti do vaše svesti o očuvanju naše životne sredine i da ćete ceniti plodove koje nam priroda daje.