“Zaboravljena Gora“ je puna iznenađenja, od koncepta, preko priča, do saznanja koja nam pruža. Ipak, najviše od svega iznenadila me je rečenica kojom nas pisac uvodi u tekst, a koja glasi: “Ako je verovati Dušanu Smutljivom – kockaru i skitnici, kojeg su stari pamtili i kao Lažljivog…” Time nas Popović stalno drži između verovatnog i neverovatnog, na granici fantastičnog.
Sa prvih stranica knjige iskoči Patuljak da me pozdravi ispriča po nešto o svom narodu, njihovom životu i nestanku. Tako sam saznala da su patuljci živeli na ovim prostorima u isto vreme kada i Hazari, da su poznavali magiju, bili vični kaljenu, kovanju i lovu i da su tim veštinama podučili i ljudski rod. Ipak, saznala sam i to da patuljci nisu imali baš puno poverenja u ljude i da su birali jednog predstavnika medju ljudskom rasom sa kojim bi pregovarali i koji bi bio posrednik izmedju njih i ljudi. Patuljci su bili spremni da neka svoja znanja i veštine podele sa drugima. Ono što su želeli da sakriju od drugih jeste magija koju su koristili pri klesanju kamena. Jedino zdanje koje je bilo otkriveno ljudima, a i drugim bićima, jeste Kapelna kapija[1]. Kapija je čuvala ulaz u Nekropolu, mesto gde su počivali preminuli patuljci. Kao čuvar drevne magije to zdanje je privlačilo kako ljude, tako i druga bića željna moći. Videvši to, patuljci su morali da upotrebe sve svoje veštine kako bi Kapiju sakrili od očiju drugih i time sprečili da njena namena bude izopačena. Nedugo potom nestali su sa prostora Balkana.
Čitajući dalje upoznala sam se sa raznim bićima. Neka od njih bila su izvorno zla (Usoljenici, Trokloci, Vukodlaci, Serpena), dok su druga postajala zla pod uticajem okolnosti u kojima su se našla (Morena). Takođe, između korica knjige žive i bića koja poseduju magiju i koja su istrebljena posredstvom ljudi (Minđušari), kao i demoni nastali od čoveka (bilo da je došlo do spoja čoveka i vile ili nekim drugim putem). Takvi su Svarog, Nav, Valgore, Dusi i sl.
Svakoj od vrsta pomenutih bića Milisav Popović posvetio je posebnu pažnju i odeljak u svojoj knjizi. Tako da, ukoliko želite da saznate kako je Morena od vile plamenice postala demonska vila, pročitajte priču koja nosi istoimeni naziv. Da biste saznali nešto o poslednjem Putaru ili možda o Zagrivuku i njegovom nastanku ne morate čitati knjigu od početka već se možete posvetiti samo onome što vas u tom trenutku zanima.
Što se tiče stila pisanja, ne iznenađuje činjenica da kod Popovića demoni bivaju obdareni nekim ljudskim osobinama i osećanjima. S obzirom na činjenicu da se govori o mitskim bićima koja su predstavljala zlo za čoveka, iznenađuje odsustvo napetosti prilikom čitanja. Način na koji Milisav Popović opisuje nastanak i život pomenutih stvorova kao i zlo koje su nanosili ljudima izaziva sažaljenje, ali ne i strah. U gotovo svakom poglavlju “Zaboravljene Gore” susrela sam se sa činjenicom da su ljudi zbog svoje pohlepe i želje za ovladavanjem magijom koja im ne pripada sami izazvali gnev mitskih bića i želju za osvetom, na šta Popović ukazuje rečima:
“Krvoločnost dvonožaca dugo nije bila kažnjavana od drevnih bića… koja su, zauzvrat, samo korisno i dobro donosila naseljima koje je ljudska ruka tvorila. Mada, to ne bi trebalo da ikoga čudi… čovjek je rijetka zvjerka koja je od pamtivjeka kadra da uništava i progoni one koji ga vole.”
„Zaboravljena Gora“, objavljena jula 2008. godine, jedna je od prvih katalogizacija mitskih bića sa prostora Balkana. Milisav Popović je ovom knjigom dao doprinos epskoj fantastici. Kao ljubitelj pomenutog žanra očekivala sam nešto drugačiji koncept te mogu reći da nisam naročito zadovoljna žanrovskim određenjem (zapravo nisam sigurna da ono uopšte postoji). Naime, za razliku od dela epske fantastike na kakva smo navikli, koja su nam darovali pisci svetske književnosti, „Zaboravljena Gora“ ima drugačiji koncept. Mogli bismo joj pristupiti kao svojevrsnoj enciklopediji mitskih bića sa prostora Balkana. Nema jedinstvenu radnju, podeljena je na manje celine pa taman kada se uživite priča se naglo završava. Sa druge strane, svako poglavlje počinje ilustracijom mitskog bića o kome govori, pa možemo videti i na koji način su ta bića otelotvorena u piščevoj imagnaciji.
Tako da, ako je verovati autoru ovih nekoliko redaka, Zaboravljenu Goru vredi pročitati.
S obzirom na činjenicu da je rasprodata na sajtovima svih knjižara kojih sam se setila, možete je potražiti u vašoj gradskoj biblioteci (verujte, ima je u bibliotekama J ). Početak knjige možete pročitati i na https://www.delfi.rs/_img/artikli/knjige/300/o/delfi_zaboravljena_gora_-_mitska_bica_drevnog_balkana_milisav_popovic.pdf
[1] Kapelna kapija beše mesto na kome su se susrele magije sveta živih I sveta mrtvih I koju su demoni želeli da koriste za prelazak iz jednog u drugi svet.