Dugoočekivana ekranizacija trilogije „Zadužbina“, Isaka Asimova je konačno stigla. Serija će biti emitovana od 24.9.2021. na Apple TV+. Sluteći po trejleru, možemo da očekujemo dinamičnu radnju sa dosta akcije i pomalo pucačine i eksplozija, iako su romani napisani u dosta drugačijem – mirnijem maniru, sa akcentom na analitičkom razumevanju političkih i društvenih promena.
Originalna trilogija se sastoji od romana: „Zadubina“ (1951), „Zadužbina i Carstvo“ (1952) i „Druga Zadužbina“ (1953). Radnja je inicijalno napisana u osam kratkih priča (objavljivanih u časopisu „Astounding Magazine“), koje se nadovezuju jedna na drugu, ponekad i sa velikim vremenskim razmacima, dočaravajući nam fantastičnu sudbinu Galaktičkog Carstva.
Galaktičko Carstvo, odnosno svet u kome su smešteni i drugi Asimovi romani (trilogija „Carstvo“ i ciklus o robotima) je zapravo naša galaksija – Mlečni put u 12000 i nekoj godini, gde ljudska vrsta naseljava oko 25 miliona planeta. Glavni „ekumenopolis“ (grad-planeta) Galaktičkog Carstva je Trantor, koji naseljava preko 40 milijardi ljudi.
Priča počinje sa Harijem Seldonom (koga u seriji tumači Džared Haris), profesorom matematike koji na osnovu istorije, socijologije i statistike razvija novu nauku – psihoistoriju. Uz pomoć psihoistorije on pravi predviđanja o bućnosti Galaktičkog Carstva, kome preti neminovna propast. Prema Seldonovim predviđanjima nakon uništenja Galaktičkog Carstva nastupa mračno doba koje će trajati 30000 godina. Seldon, u želji da doba haosa i varvarizma smanji na 1000 godina, ostavlja smernice budućim naraštajima. Sa tom namerom on osniva i Zadužbinu na udaljenoj planeti, kao neku vrstu hrama u kome će naučna dostignuća biti očuvana i izdvojena od interesnih zona Carstva, kako bi razorena civilazija mogla brže da se izgradi na temeljima nauke, umetnosti i tehnologije (koji su po Asimovu međuzavisni i ne mogu se posmatrati i postojati odvojeno).
Iako psihoistorija dobro predviđa društvene tokove i smer u kome će se događaji odvijati na širokom planu, ona nema mogućnosti da utvrdi pojedinačne sudbine, a samim tim ni način kako bi pojedinci koji odudaraju od standarda mogli, ukoliko imaju moć, da utiču i oblikuju tok istorije. Asimov na tome pravi zaplet svoje priče, ističući značaj i odgovornost pojedinaca u društvu, koje se bez individualnosti kreće kao masa po predvidivim obrascima.
Priča u knjigama zahvata dug vremenski period i fokusirana je najvećim delom na politiku, civilizaciju i nauku. Likovi su veoma različiti i zanimljivi, ali se pisac u originalnoj trilogiji, kratko zadržava na svakom od njih, pa čitajući ne možemo mnogo da se vežemo ni za koga. Oni su tu u cilju priče i kroz njihovu interakciju, putovanja i dijaloge dobijamo, ne samo fantastičnu sliku Galaktičkog Carstva, gde je svaka planeta specifična na svoj način, već i otvaranje brojnih pitanja i novih pogleda na svet, koji su jednako aktuelni danas, kao što su bili i pre 70 godina, kada je knjiga napisana.
Trilogija „Zadužbina“ je 1966. godine dobila nagradu Hugo za „Najbolji serijal svih vremena“ (ostavljajući iza sebe čak i Tolkinovog „Gospodara Prstenova“) i time smestila Isaka Asimova među najveće pisce naučne fantastike tog vremena (Artura Klarka, Roberta Hajnlajna). Asimov je inače bio doktor biohemije i radio je kao profesor na Univerzitetu u Bostonu. Takođe je bio veliki promoter nauke, a mnogi intervjui i naučno popularne knjige, koje je pisao bave se astronomijom, hemijom, biologijom i religijom. Jednu od brojnih misli koje je Asmov ostavio za sobom, a koja je na žalost i danas veoma aktuelna je: „Antiintelektualizam je neprestana nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnom pretpostavkom da demokratija znači da je moje neznanje jednako dobro kao i vaše znanje.“ On je takođe formulisao i zakone robotike u svom serijalu o robotima, a brojna književna i filmska dela su inspirisana svetom koji je on osmislio („Dina“ Frenka Herberta, „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ Daglasa Adamsa, „Ratovi Zvezda“, neke epizode „Zvezdanih staza“ i mnoga druga).
Asimova je 1981. izdavač ubedio da napiše nastavak „Zadužbine“, koja je pod nazivom „Na rubu Zadužbine“ objavljena 1982. Nakon toga je objavio još jedan nastavak: „Zadužbina i Zemlja“ i dve knjige koje opisuju period pre događaja originalne trilogije: „Preludijum za Zadužbinu“ i „U susret Zadužbini“, u kojima je opisan život Harija Seldona. Seldon je, takođe, glavni lik tri romana koji su napisani nakon smrti Isaka Asimova (1992): „Strah Zadužbine“ (Dejvid Benford, 1997), „Zadužbina i haos“ (Greg Ber, 1997) i „Trijumf Zadužbine“ (Dejvid Brin, 1998), koji opisuju period neposredno pre originalne trilogije.
Materijala za ekranizaciju ima pregršt, a ona se najavljuje od 1998, kada je New Line studio uložio 1,5 miliona dolara na produkciju, ali na kraju odlučio da radi „Gospodara Prstenva“. Posle 23 godine i brojnih pregovora i odlaganja dočekali smo da Apple TV+ ostvari ovaj sjajan projekat. Pitanje koje se nameće je koliko su scenaristi ostali verni knjigama ili makar ideji koju Asimov šalje kroz sva svoja dela.
Ono što je meni najdraže kod Asimova i što će, nadam se, ostati istaknuto i u ovom priemčivijem prikazu njegovih ideja, su pitanja o uticaju nauke, relgije, politike i umetnosti na sudbinu civilizacije i moć i obavezu koju svaki pojedinac nosi, kao i sama ideja individualnosti, koja se, posebno u trenucima velikih kriza, postavlja u prvi plan.
Sa nadom da će serija biti dostojna svoje inspiracije, svim ljubiteljima naučne fantastike želim ugodan beg od trenutne globalne krize u impoznantu viziju daleke budućnosti ljudske civilizacije.
Na mene je prva sezona ostavila veoma mlak utisak, šta više veoma sam razočaran. Nekoliko sam puta pročitao kompletan serijal koji je Asimov zamislio, zaokružio i napisao, što on samostalno, što pomoću gostojućih pisaca, od serijala Roboti, preko serijala Carstva pa do kraja serijala Zadužbine, tako da se nisam mogao pomiriti sa promenama koje je serija donela. Pokušao sam u toku gledanja da ta odstupanja opravdam potrebom za ubrzavanjem i pojednostavljenjem radnje, razvojem međuodnosa likova na kojima baš u knjigama nije insistirano i na kraju političkom korektnošću koja je sad obavezna, ali nije išlo, tako da je sad serija Zadužbina jedna obična visokobudžetna serija, a ne ikona SF-a.
Previše su se posvetili pojedincima, njihovoj ulozi i uticaju na radnju, a jedan od osnovnih postulata Zadužbine je da pojedinci imaju zanemarljiv (nikakav) uticaj na psihoistoriju. Takođe i uloga R. Daneel Olivaw-a je oskrnavljena, najblaže rečeno, ne time što je promenjen pol, to je nebitno, već njegovom nesposobnošću uticaja na careve Cleon i njihovo ponašanje, što je Demerzel i te kako imao i to koristio u knigama da bi ih “podešavao”.
Još jednom ću da ponovim da sam svestan potrebe da se promeni dosta originalno delo da bi moglo da se uspešno ekranizuje, ali ovo jednostavno nije više Zadužbina.