U poslednje vreme Lajla bi ga često pitala, „Zašto si to uradio?“. Znao je da će mu i večeras postaviti isto pitanje, ali je predosećao da će ovo biti njegovo veče. Ako večeras pobedi, mogu se skloniti iz Neapolisa i početi život iznova.
„Želim da odemo odavde“, odgovorio je kratko. Želeo je da izbegne ponovna objašnjenja svojih postupaka.
„Da li si razmislio o drugim načinima?“, bila je uporna.
Ona me zaista voli, pomislio je. Ili se previše plaši njenog boga sa istoka? „Osećam da će večeras karte biti na mojoj strani. Terano mi je javio da su se prijavili loši igrači.“
„A šta ako te je slagao?“
„Zašto bi to uradio?“
„Zato što ste lopovi, Arino.“
Ta tvrdnja je bila istinita. Bili su lopovi, morao je da prizna, ali ne bilo kakvi, uveravao je sebe. Bili su majstori svog zanata. A i odrasli su zajedno na ulici. Kada su mu sestru odveli Škorpioni, jer nije bila pažljiva, Terano mu je bio jedini na koga je mogao da se osloni. „Ja nisam kao moja sestra“, ponavljao je često.
Pogled mu je odlutao ka Gornjem gradu. Velika citadela u kojoj je odsedao arhont, dominirala je na vrhu brda. Jedna pored druge, nizale su se vile trgovaca i aristokratskih porodica, koji su želeli da budu što bliže arhontu. Njihova žudnja za bogatstvom i moći, privlačila je Arina kao magnet, mameći ga poput insekta svetlost.
„Zašto moraš uvek da reskiraš?“
„Zato što rizik donosi uzbuđenje. Bez toga, život bi bio dosadan“, odgovorio je sa sigurnošću.
Uzdahnula je, znajući da njene reči ništa neće promeniti. Ipak, nije mogla da odustane od pokušaja da ga razuveri.
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da se posvetiš nečem od značaja, nečem što ima dublji smisao?“, pitala je, dok su se penjali uz strme ulicu ka vrhu grada.
Nasmešio se, podigavši obrvu. „A šta bi to trebalo da bude? Molitva? Ja verujem samo u sebe.“
Zastala je i spustila novčić jednom prosjaku u drvenu posudu. „Da bi imao, potrebno je i dati“, tiho je rekla.
Na se to nasmejao. Naučio je kako da se izvuče sa dna. Borio se na svoj način. Nikog nije žalio i smatrao je da svako zaslužuje da pripada tu gde i jeste.
Prosjak je podigao preplanulu glavu bez kose na njegov podrugljiv osmeh. Oštro ga je pogledao zelenim prodornim očima. „Možda bi trebao da poslušaš svoju prijateljicu mladiću.“
Bilo mu je nelagodno dok je prosjak upirao pogled u njega, kao da mu je prozreo svaku misao. Međutim, brzo je potisnuo neprijatnost, fokusirajući se na Lajlu koja ga je vukla dalje niz ulicu. Zastali su kod jedne fontane koja je lagano šumela. Misli su mu odletele u prošlost, u dane kada su se kao deca igrali ispred ove fontane, ne mareći za posledice ili budućnost.
Povetarac je donosio miris morske soli. Pogledom je pratio brodove koji su mirno isplovljavali iz okruglog pristaništa. Pitao se kuda bi mogli da idu. Trevira, Lagrija, Zapadna kraljevstva? Uskoro ćemo se naći na jednom od njih.
„Dokle ćemo ovako šetati? Nisam došao ovde da posmatram tvoje molitve“, pitao je, prevrćući očima, pošto je Lajla ponovo zastala ispred jednog od malih oltara postavljenih na ulicama. Zapalila je sveću i izgovorila tihu molitvu na svom jeziku.
„Molitva je put ka miru i razumevanju. Možda bi trebao da pokušaš. Zar ne osećaš prisustvo Gospodara mudrosti?“, upitala je, dok su joj tamne oči blistale od vere.
Osmehom je odmahnuo glavom, ne mareći previše za izgovoreno. „Moja vera je u zlatu i srebru, draga Lajla. Bogovi koje služim su bogovi bogatstva i moći.“
Tuga joj je preplavila srce, ali je znala da to dolazi iz dubine njegove duše. Ipak, nije odustajala od pokušaja. „Ima nešto više, Arino. Nešto što prevazilazi materijalno. Nešto što…“
Prekinula ju je ruka koja je blago stegla njenu. „Draga Lajla, bićeš mi uskoro veoma zahvalna na svemu.“
U tom trenu, iza ugla se pojavio visok, tamnokosi mladić sa izrazito tamnim očima. Stajao je ispred njih s prekrštenim rukama. „Šta se dešava ovde?“, upitao je, prebacujući pogled sa Lajle na Arina. „Zašto si ovde s njim?“
„Prijatan ti dan, Džahane“, podigao je obrvu.
„Nadam se da znaš šta radiš, Lajla. Ovaj čovek nije onakav kakvim se predstavlja.“
„Opet ti? Zar ne možeš jednom da ostaviš po strani tvoje sumnje i da mi dopustiš da odlučim sama?“
„Lajla, zar ne vidiš? On je čovek bez časti. Iza te njegove maske leži samo pohlepa i lukavstvo“, izjavio je odlučno.
Arino je samo slegnuo ramenima, osmehujući se u sebi zbog Džahanove upornosti. „Lajla je slobodna da donese svoje odluke.“
„Ona je moja sestra i njenom dobru sam posvećen. Ako misliš da ćeš je povesti u neku tamnu avanturu, prevario si se.“
„Nema potrebe za ovim“, umirivala ga je. „Arino je…“
„On je lopov“, prekinuo ju je. „I neću dozvoliti da te uvuče u svoja spletkarenja.“
„Ne znam šta si čuo, ali…“, započela je.
„Čuo sam dovoljno“, prekinuo ju je, prebacujući oštar pogled sa nje na Arina. „I neću dozvoliti da se naša porodica upropasti zbog tvojih sumnjivih poslova.“
„Ne znam šta ti je rekla, ali nas dvoje imamo planove za budućnost“, pokušavao je da smiri situaciju.
„Vreme će pokazati tvoje prave namere. Nadam se da nećeš razočarati moju sestru.“
Lajla je pogledala Arina, a zatim brata. „Videćemo se“, rekla mu je tiho, pre nego što je krenula sa bratom niz ulicu.
***
Dim felidarije je prodirao iz prostorije pored. „Kako mogu ono da puše“, procedio je Arino trljajući oči.
Svetlost sveća je igrala po kamenim zidovima, bacajući senke.
Sto oko kog su sedeli bio je grubo izrađen od hrastovog drveta, sa površinom izlizanom od brojnih partija.
Pored njega je sedeo trgovac, čiji su prsti bili prekriveni prstenjem. Preko puta njega, je mesto zauzeo vojnik s ozbiljnim izrazom lica, dok je pisar iz banke sa strane, pokušavao da sakrije emocije iza stroge fasade.
Još jedna osoba je sedela mirno, gotovo nepomično, za stolom, i pažljivo ih posmatrala. Nosio je odoru sa kapuljačom koja mu je skrivala lice. Bio je kao senka koja se provlači kroz prostoriju, ostavljajući za sobom samo tajanstvenost. Arino nije mogao da pogodi ko je i šta je bio taj misteriozni čovek.
Krupije je podelio karte. Dobio je kralja i damu. Imam sreću, pomislio je krijući osmeh. „Dajem dva zlatnika“, rekao je prepun samopouzdanja.
„Podižem za tri“, odgovorio je trgovac, sa izrazom lica koji nije otkrivao ništa više od neophodnog.
Vojnik i pisar su odustali. Srce mu je počelo ubrzano kucati dok je razmatrao sledeći korak. Kada je misteriozni čovek samo klimnuo, pokazujući nameru da ostane u igri, Arino je znao da će biti zanimljivo.
Krupije je izbacio tri karte na sto. Dva kralja i dama. Najjača kombinacija. Jedva je uspeo da sakrije osmeh.
„Deset zlatnika“, rekao je trgovac, dodajući zlatnike na sredinu stola.
Misteriozni čovek je odustao, a Arino je sa zadovoljstvom ispratio.
Okrenuli su karte. Trgovac je imao par dama. Arinova kombinacija je bila jača. Tri kralja i dve dame. Trijumf je bio sladak, s uživanjem je uzimao dobitak.
Terano je bio upravu, pomislio je dok je brojao dobijen novac.
U sledećoj ruci, dobio je karte, ali ovog puta nije bio tako srećan. Bio je uzbuđen zbog pobede u prethodnoj ruci.
„Dajem tri zlatnika“, rekao je sa manje samopouzdanje nego ranije.
Pisar se nasmejao, a vojnik samo klimnuo glavom, prateći Arina.
„Pet zlatnika“, trgovac je podigao ulog.
Želudac mu se zgrčio. Da li da prati ili da odustane? Na kraju, odlučio je da ne blefira, prepuštajući svoje karte dileru.
Kada su karte bile okrenute, video je da bi pobedio da je ostao u igri.
U trećoj ruci, karte su bile na njegovoj strani od samog početka. Dobio je ponovo kralja i damu, i znao je da mu se smeši sreća.
„Dajem pet zlatnika“, rekao je, gledajući protivnike sa izazovom u očima.
Vojnik je promrmljao nešto, a pisar samo slegao ramenima. Misteriozni čovek je odustao.
Trgovac je pogledao karte, a zatim se osmehnuo. „Deset zlatnika.“
„Podižem za dvadeset“, bio je nepokolebljiv Arino.
Trgovac je razmišljao nekoliko trenutaka. „Pratim“, konačno je rekao. Uložio je sav novac.
Vojnik je takođe uložio sve što ima, dok je pisar odustao.
Karte su bile okrenute. Arino je imao najjaču kombinaciju – četiri kralja.
Ovo je moja igra, pomislio je, dok je gledao vojnika i trgovca kako napuštaju sto.
U sledećoj ruci držao je lovca i damu.
„Pet zlatnika“, izjavio je.
Misteriozni čovek je ponovo klimnuo. Pisar je gledao karte. „Petnaest zlatnika“, podigao je ulog.
Pogledao je misterioznog čoveka. „Dvadeset zlatnika“, odlučio je da podigne ulog.
„Pratim“, misteriozni suparnik nije oklevao.
Pisar je bio iznenađen, ali nije želeo da odustane.
Krupije je na sto izbacio lovca, damu i čuvara. Dva para, nije loše, pomislio je, dok je uložio još petnaest zlatnika.
Pisar je imao manje pa je uložio sve što ima, a čovek u odori sa kapuljačom je ispratio.
Pokazali su karte. Pisar je imao čuvara i lovca, a Arino i ovaj drugi iste karte. Njihova kombinacija je bila jača od pisareve. I on bi izbačen iz partije.
„Ti nisi običan igrač“, prošaputao je Arino, dok su se pripremali za sledeću ruku.
„Možda i nisam“, odgovorio mu je hladno.
„Imaš hrabrosti da sedneš za sto, ali ne i da otkriješ svoje ime“, primetio je Arino, pokušavajući da otkrije tajnu koju je skrivao protivnik.
„Imena su samo senke koje nestaju s vremenom“, odgovorio je. Njegov glas je bio miran kao povetarac pre oluje. „Odustani Arino. Ovo nije igra koju želiš da igraš.“
Nasmešio se, uveren u svoje umeće. „Ti ne znaš s kim igraš.“
Krupije je podelio karte.
Pogledao je prvo jednu, a zatim i drugu kartu. Dva kralja. Boginja sreće mu se zaista osmehivala večeras. Sa ovim novcem mogao bi da ode daleko od Neapolisa i da ima sluge. „Da skratimo igru“, rekao je samouvereno.
„Savetujem ti da uzmeš svoj novac i da odeš ovog trena“, odgovorio mu je rival.
Nema šanse, pomislio je. Ne postoji jača kombinacija od ove. „Zašto? Idem do kraja“. Gurnuo je na sredinu stola sve što je zaradio. „Ulažem sve.“
„Dobro. Kako želiš.“ Slegnuo je ramenima protivnik i pucnuo prstima.
U trenu kao da je vreme stalo za sve osim za njih dvojicu. Zbunjeno je pogledao oko sebe. Sve oko njih je bilo nepomično, zamrznuto u vremenu, osim njih dvojice. „Šta si uradio?“, upitao je zaprepašćeno. „Kakva je ovo vradžbina?“
„Rekao sam ti da odustaneš, dok još uvek možeš. Ali ne, tvoja pohlepa ti to ne dozvoljava. Zar misliš da su čuvar i lovac jača kombinacija od moje?“
Jeza mu se spustila niz kičmu. „O čemu ti to pričaš?“
„To su tvoje karte. Pogledaj ih.“ Ispružio je ruku, pokazujući na Arinove karte. Zatim je pokazao svoje – dva kralja.
Arino je drhtao kad je okrenuo karte. Nije mogao da veruje očima. Čuvar i lovac. „Ti… ti…“, reči su mu se gušile u grlu, dok je pokušavao da sklopi rečenicu. „Prevarantu“, procedio je napokon kroz zube i krenuo ka protivniku.
Ali pre nego što je mogao i da ga dotakne, nevidljiva sila ga je uhvatila oko vrata, podižući ga u vazduh. Oči su mu bile širom otvorene od šoka i straha dok se koprcao.
„Razočaran sam tvojim ponašanjem, Arino“, reči su zvuč