U poslednje vreme Lajla bi ga često pitala, „Zašto si to uradio?“. Znao je da će mu i večeras postaviti isto pitanje, ali je predosećao da će ovo biti njegovo veče. Ako večeras pobedi, mogu se skloniti iz Neapolisa i početi život iznova.
„Želim da odemo odavde“, odgovorio je kratko. Želeo je da izbegne ponovna objašnjenja svojih postupaka.
„Da li si razmislio o drugim načinima?“, bila je uporna.
Ona me zaista voli, pomislio je. Ili se previše plaši njenog boga sa istoka? „Osećam da će večeras karte biti na mojoj strani. Terano mi je javio da su se prijavili loši igrači.“
„A šta ako te je slagao?“
„Zašto bi to uradio?“
„Zato što ste lopovi, Arino.“
Ta tvrdnja je bila istinita. Bili su lopovi, morao je da prizna, ali ne bilo kakvi, uveravao je sebe. Bili su majstori svog zanata. A i odrasli su zajedno na ulici. Kada su mu sestru odveli Škorpioni, jer nije bila pažljiva, Terano mu je bio jedini na koga je mogao da se osloni. „Ja nisam kao moja sestra“, ponavljao je često.
Pogled mu je odlutao ka Gornjem gradu. Velika citadela u kojoj je odsedao arhont, dominirala je na vrhu brda. Jedna pored druge, nizale su se vile trgovaca i aristokratskih porodica, koji su želeli da budu što bliže arhontu. Njihova žudnja za bogatstvom i moći, privlačila je Arina kao magnet, mameći ga poput insekta svetlost.
„Zašto moraš uvek da reskiraš?“
„Zato što rizik donosi uzbuđenje. Bez toga, život bi bio dosadan“, odgovorio je sa sigurnošću.
Uzdahnula je, znajući da njene reči ništa neće promeniti. Ipak, nije mogla da odustane od pokušaja da ga razuveri.
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da se posvetiš nečem od značaja, nečem što ima dublji smisao?“, pitala je, dok su se penjali uz strme ulicu ka vrhu grada.
Nasmešio se, podigavši obrvu. „A šta bi to trebalo da bude? Molitva? Ja verujem samo u sebe.“
Zastala je i spustila novčić jednom prosjaku u drvenu posudu. „Da bi imao, potrebno je i dati“, tiho je rekla.
Na se to nasmejao. Naučio je kako da se izvuče sa dna. Borio se na svoj način. Nikog nije žalio i smatrao je da svako zaslužuje da pripada tu gde i jeste.
Prosjak je podigao preplanulu glavu bez kose na njegov podrugljiv osmeh. Oštro ga je pogledao zelenim prodornim očima. „Možda bi trebao da poslušaš svoju prijateljicu mladiću.“
Bilo mu je nelagodno dok je prosjak upirao pogled u njega, kao da mu je prozreo svaku misao. Međutim, brzo je potisnuo neprijatnost, fokusirajući se na Lajlu koja ga je vukla dalje niz ulicu. Zastali su kod jedne fontane koja je lagano šumela. Misli su mu odletele u prošlost, u dane kada su se kao deca igrali ispred ove fontane, ne mareći za posledice ili budućnost.
Povetarac je donosio miris morske soli. Pogledom je pratio brodove koji su mirno isplovljavali iz okruglog pristaništa. Pitao se kuda bi mogli da idu. Trevira, Lagrija, Zapadna kraljevstva? Uskoro ćemo se naći na jednom od njih.
„Dokle ćemo ovako šetati? Nisam došao ovde da posmatram tvoje molitve“, pitao je, prevrćući očima, pošto je Lajla ponovo zastala ispred jednog od malih oltara postavljenih na ulicama. Zapalila je sveću i izgovorila tihu molitvu na svom jeziku.
„Molitva je put ka miru i razumevanju. Možda bi trebao da pokušaš. Zar ne osećaš prisustvo Gospodara mudrosti?“, upitala je, dok su joj tamne oči blistale od vere.
Osmehom je odmahnuo glavom, ne mareći previše za izgovoreno. „Moja vera je u zlatu i srebru, draga Lajla. Bogovi koje služim su bogovi bogatstva i moći.“
Tuga joj je preplavila srce, ali je znala da to dolazi iz dubine njegove duše. Ipak, nije odustajala od pokušaja. „Ima nešto više, Arino. Nešto što prevazilazi materijalno. Nešto što…“
Prekinula ju je ruka koja je blago stegla njenu. „Draga Lajla, bićeš mi uskoro veoma zahvalna na svemu.“
U tom trenu, iza ugla se pojavio visok, tamnokosi mladić sa izrazito tamnim očima. Stajao je ispred njih s prekrštenim rukama. „Šta se dešava ovde?“, upitao je, prebacujući pogled sa Lajle na Arina. „Zašto si ovde s njim?“
„Prijatan ti dan, Džahane“, podigao je obrvu.
„Nadam se da znaš šta radiš, Lajla. Ovaj čovek nije onakav kakvim se predstavlja.“
„Opet ti? Zar ne možeš jednom da ostaviš po strani tvoje sumnje i da mi dopustiš da odlučim sama?“
„Lajla, zar ne vidiš? On je čovek bez časti. Iza te njegove maske leži samo pohlepa i lukavstvo“, izjavio je odlučno.
Arino je samo slegnuo ramenima, osmehujući se u sebi zbog Džahanove upornosti. „Lajla je slobodna da donese svoje odluke.“
„Ona je moja sestra i njenom dobru sam posvećen. Ako misliš da ćeš je povesti u neku tamnu avanturu, prevario si se.“
„Nema potrebe za ovim“, umirivala ga je. „Arino je…“
„On je lopov“, prekinuo ju je. „I neću dozvoliti da te uvuče u svoja spletkarenja.“
„Ne znam šta si čuo, ali…“, započela je.
„Čuo sam dovoljno“, prekinuo ju je, prebacujući oštar pogled sa nje na Arina. „I neću dozvoliti da se naša porodica upropasti zbog tvojih sumnjivih poslova.“
„Ne znam šta ti je rekla, ali nas dvoje imamo planove za budućnost“, pokušavao je da smiri situaciju.
„Vreme će pokazati tvoje prave namere. Nadam se da nećeš razočarati moju sestru.“
Lajla je pogledala Arina, a zatim brata. „Videćemo se“, rekla mu je tiho, pre nego što je krenula sa bratom niz ulicu.
***
Dim felidarije je prodirao iz prostorije pored. „Kako mogu ono da puše“, procedio je Arino trljajući oči.
Svetlost sveća je igrala po kamenim zidovima, bacajući senke.
Sto oko kog su sedeli bio je grubo izrađen od hrastovog drveta, sa površinom izlizanom od brojnih partija.
Pored njega je sedeo trgovac, čiji su prsti bili prekriveni prstenjem. Preko puta njega, je mesto zauzeo vojnik s ozbiljnim izrazom lica, dok je pisar iz banke sa strane, pokušavao da sakrije emocije iza stroge fasade.
Još jedna osoba je sedela mirno, gotovo nepomično, za stolom, i pažljivo ih posmatrala. Nosio je odoru sa kapuljačom koja mu je skrivala lice. Bio je kao senka koja se provlači kroz prostoriju, ostavljajući za sobom samo tajanstvenost. Arino nije mogao da pogodi ko je i šta je bio taj misteriozni čovek.
Krupije je podelio karte. Dobio je kralja i damu. Imam sreću, pomislio je krijući osmeh. „Dajem dva zlatnika“, rekao je prepun samopouzdanja.
„Podižem za tri“, odgovorio je trgovac, sa izrazom lica koji nije otkrivao ništa više od neophodnog.
Vojnik i pisar su odustali. Srce mu je počelo ubrzano kucati dok je razmatrao sledeći korak. Kada je misteriozni čovek samo klimnuo, pokazujući nameru da ostane u igri, Arino je znao da će biti zanimljivo.
Krupije je izbacio tri karte na sto. Dva kralja i dama. Najjača kombinacija. Jedva je uspeo da sakrije osmeh.
„Deset zlatnika“, rekao je trgovac, dodajući zlatnike na sredinu stola.
Misteriozni čovek je odustao, a Arino je sa zadovoljstvom ispratio.
Okrenuli su karte. Trgovac je imao par dama. Arinova kombinacija je bila jača. Tri kralja i dve dame. Trijumf je bio sladak, s uživanjem je uzimao dobitak.
Terano je bio upravu, pomislio je dok je brojao dobijen novac.
U sledećoj ruci, dobio je karte, ali ovog puta nije bio tako srećan. Bio je uzbuđen zbog pobede u prethodnoj ruci.
„Dajem tri zlatnika“, rekao je sa manje samopouzdanje nego ranije.
Pisar se nasmejao, a vojnik samo klimnuo glavom, prateći Arina.
„Pet zlatnika“, trgovac je podigao ulog.
Želudac mu se zgrčio. Da li da prati ili da odustane? Na kraju, odlučio je da ne blefira, prepuštajući svoje karte dileru.
Kada su karte bile okrenute, video je da bi pobedio da je ostao u igri.
U trećoj ruci, karte su bile na njegovoj strani od samog početka. Dobio je ponovo kralja i damu, i znao je da mu se smeši sreća.
„Dajem pet zlatnika“, rekao je, gledajući protivnike sa izazovom u očima.
Vojnik je promrmljao nešto, a pisar samo slegao ramenima. Misteriozni čovek je odustao.
Trgovac je pogledao karte, a zatim se osmehnuo. „Deset zlatnika.“
„Podižem za dvadeset“, bio je nepokolebljiv Arino.
Trgovac je razmišljao nekoliko trenutaka. „Pratim“, konačno je rekao. Uložio je sav novac.
Vojnik je takođe uložio sve što ima, dok je pisar odustao.
Karte su bile okrenute. Arino je imao najjaču kombinaciju – četiri kralja.
Ovo je moja igra, pomislio je, dok je gledao vojnika i trgovca kako napuštaju sto.
U sledećoj ruci držao je lovca i damu.
„Pet zlatnika“, izjavio je.
Misteriozni čovek je ponovo klimnuo. Pisar je gledao karte. „Petnaest zlatnika“, podigao je ulog.
Pogledao je misterioznog čoveka. „Dvadeset zlatnika“, odlučio je da podigne ulog.
„Pratim“, misteriozni suparnik nije oklevao.
Pisar je bio iznenađen, ali nije želeo da odustane.
Krupije je na sto izbacio lovca, damu i čuvara. Dva para, nije loše, pomislio je, dok je uložio još petnaest zlatnika.
Pisar je imao manje pa je uložio sve što ima, a čovek u odori sa kapuljačom je ispratio.
Pokazali su karte. Pisar je imao čuvara i lovca, a Arino i ovaj drugi iste karte. Njihova kombinacija je bila jača od pisareve. I on bi izbačen iz partije.
„Ti nisi običan igrač“, prošaputao je Arino, dok su se pripremali za sledeću ruku.
„Možda i nisam“, odgovorio mu je hladno.
„Imaš hrabrosti da sedneš za sto, ali ne i da otkriješ svoje ime“, primetio je Arino, pokušavajući da otkrije tajnu koju je skrivao protivnik.
„Imena su samo senke koje nestaju s vremenom“, odgovorio je. Njegov glas je bio miran kao povetarac pre oluje. „Odustani Arino. Ovo nije igra koju želiš da igraš.“
Nasmešio se, uveren u svoje umeće. „Ti ne znaš s kim igraš.“
Krupije je podelio karte.
Pogledao je prvo jednu, a zatim i drugu kartu. Dva kralja. Boginja sreće mu se zaista osmehivala večeras. Sa ovim novcem mogao bi da ode daleko od Neapolisa i da ima sluge. „Da skratimo igru“, rekao je samouvereno.
„Savetujem ti da uzmeš svoj novac i da odeš ovog trena“, odgovorio mu je rival.
Nema šanse, pomislio je. Ne postoji jača kombinacija od ove. „Zašto? Idem do kraja“. Gurnuo je na sredinu stola sve što je zaradio. „Ulažem sve.“
„Dobro. Kako želiš.“ Slegnuo je ramenima protivnik i pucnuo prstima.
U trenu kao da je vreme stalo za sve osim za njih dvojicu. Zbunjeno je pogledao oko sebe. Sve oko njih je bilo nepomično, zamrznuto u vremenu, osim njih dvojice. „Šta si uradio?“, upitao je zaprepašćeno. „Kakva je ovo vradžbina?“
„Rekao sam ti da odustaneš, dok još uvek možeš. Ali ne, tvoja pohlepa ti to ne dozvoljava. Zar misliš da su čuvar i lovac jača kombinacija od moje?“
Jeza mu se spustila niz kičmu. „O čemu ti to pričaš?“
„To su tvoje karte. Pogledaj ih.“ Ispružio je ruku, pokazujući na Arinove karte. Zatim je pokazao svoje – dva kralja.
Arino je drhtao kad je okrenuo karte. Nije mogao da veruje očima. Čuvar i lovac. „Ti… ti…“, reči su mu se gušile u grlu, dok je pokušavao da sklopi rečenicu. „Prevarantu“, procedio je napokon kroz zube i krenuo ka protivniku.
Ali pre nego što je mogao i da ga dotakne, nevidljiva sila ga je uhvatila oko vrata, podižući ga u vazduh. Oči su mu bile širom otvorene od šoka i straha dok se koprcao.
„Razočaran sam tvojim ponašanjem, Arino“, reči su zvučale poput ledene kiše, dok je mag odmahivao glavom. „Mislio sam da si dovoljno pametan da shvatiš da ti je neko namestio karte. Nudio sam ti priliku da odeš i sačuvaš zarađen novac, ali ti si hteo više. Pohlepa te je progutala.“
Posmatrao ga je prepun besa. Kada bi mogao samo malo da mu priđe i ščepa ga, pokazao bi mu. Ali ovo vezivanje je bilo previše jako.
„Tvoj instinkt za preživljavanje ti je pomogao da se izvučeš iz Buvlje četvrti“, nastavio je. „To je veliki uspeh. Ali to tebi nije bilo dovoljno. Trebao si poslušati tvoju istočnjačku prijateljicu.“
Ko… si… ti?, zapitao se dok se borio za dah, a stisak oko njegovog vrata postajao sve jači.
„Misliš li da je pametno provocirati mene?“ Glas je bio hladan, poput smrti. „Pre nekoliko meseci si uzeo nešto što mi je pripadalo. Pitao sam se da li može neko da bude toliko bezobrazan da ukrade od mene? Hteo sam da te uništim, da te pretvorim u pepeo. Niko više ne bi znao da si i postojao. Ali odlučio sam da te posmatram i da vidim tvoje veštine. Ja sam neko kome sada duguješ.“
„Ne dugujem ti ništa“, zacvileo je pošto ga je spustio na zemlju i popustio stisak.
„Ponovo pokazuješ drskost.“
I tada je došlo, munjevito i surovo. Nevidljiva sila ga je prožela. Bol je probadao svaki deo njegovog tela. Grčevi su ga savladali, dok je vrištao od agonije. Svest mu se mutila poput otrova što se širi venama. Nije mogao da prestane da moli, da se užas što pre završi.
Kada je sve stalo, ležao je potučen i ponižen, dok mu je disanje bilo plitko, a telo slomljeno.
„Hoćeš li i dalje pokazivati nepoštovanje?“, glas mu je bio hladan i odlučan kad je ponovo progovorio, probijajući se kroz Arinovu izmučenu svest.
„Ne“, zahroptao je.
„Odlično. Sada ćeš pažljivo slušati“, reči su bile poput noža na grlu. „Za mene ćeš ukrasti nešto veoma važno.“
„Šta?“ Pokušao je da izgovori, ali je bol prigušio reč.
„Da li sam ti dozvolio da pričaš?“, rekao je uzdignutim glasom. „Nemoj više da me prekidaš.“
Nemoćno je klimnuo.
„U hramu vatre se nalazi nešto što mene zanima“, započeo je. „Oni došljaci sa istoka poseduju moćnu stvar koja leži neiskorišćena. Zamisli šta bi se moglo postići sa takvim oruđem u pravim rukama?“
Pomislio je na Lajlu, na njene savete koje je sada jasno shvatao.
„Donesi mi nož iz hrama, i tvoj dug će biti oprošten.“ Nadvio se nad njim. Reči su bile poput ledenog dodira u tišini podruma: „Imaš sedam dana. I ne pokušavaj da uradiš nešto glupo.“
„Kako mogu da ti verujem?“, izgovorio je očajnički pokušavajući da nađe izlaz iz zamke u koju je upao.
„Ne vidim da imaš neki drugi izbor.“
***
Nije želeo da joj priča, mada ni ona ništa nije pitala. Siguran sam da je shvatila da sam izgubio, pomislio je sluđeno. Samo kad bi znala u šta sam se uvalio? Misli su mu kolale. Ukrašću taj prokleti nož i tako vratiti dug onom magu, nastavio je. Lajla neće ništa saznati. Kada bude sve gotovo, idemo prvim brodom daleko odavde.
U narednim danima se pritajio izbegavajući prijatelje, a posebnu Lajlu. Čekao je četiri dana da mesec bude mlad i da bude manje primetan. Posmatrao je pažljivo hram i razmišljao gde je najbolje ući. Poznavao je dobro unutrašnjost, jer ga je Lajla toliko puta uvodila unutra dok se molila. Čudan mu je bio njihov bog. Kako može da bude bog svega i da nema nikakvu manu?
Koračao je tiho, pazeći da ne izazove buku dok je ulazio u hram. Mesečeva svetlost je bila slaba, pružajući mu tek malo osvetljenja, ali dovoljno da vidi put pred sobom. Unutrašnjost je bila obasjana samo blagim svetlom plamenova koji su titrali sa oltara. Nekoliko sveća postavljenih na zidove dopunjavalo je atmosferu tajanstvenosti, bacajući plamičke i stvarajući senke koje su plesale po zidovima i podu.
Hram je bio prostran, sa visokim svodovima koji su se gubili u tami. U sredini, nalazila se glavna prostorija sa oltarom, okružena izrezbarenim kamenim stubovima. Krenuo je ka oltaru, gde se, prema pričama koje je čuo, nalazio nož.
Dok je gledao jedan od zidova u potrazi za tragovima, iznenada je začuo tihe korake iza sebe. Srce mu je zadrhtalo u grudima, spremajući se za borbu ili beg. Ali umesto neprijatelja, pred njim se pojavio Džahan.
„Šta ti ovde tražiš?“, upitao je, držeći nož čvrsto u ruci.
Bio je zapanjen. Nije očekivao da će zateći još nekog u hramu. Morao je brzo da smisli odgovor. „Tražim… tražim odgovore“, izgovorio je brzo, pokušavajući da zvuči ubedljivo.
Pogledao ga je sumnjičavo. „Odgovore?“
„Da. Odgovore koji će mi pomoći da razumem… svoju sudbinu“, brzo je smislio. Krajičkom oka je opazio nož.
Oštrica je imala ugravirane zlatne simbole koji su pulsirali na slaboj svetlosti. Na vrhu drške, nalazio se umetnut dragi kamen. Njegova tamnoplava boja bacala je odsjaj koji se širio po oštrici noža.
To je taj nož, shvatio je.
Džahan je nastavio da ga gleda sumnjičavo, ali nije mu dao priliku za dalji razgovor. „Nemaš ovde šta da tražiš“, rekao je odlučno. „Napusti hram i zaboravi na tvoje gluposti.“
Znao je da nema vremena za gubljenje. Morao je brzo da ga se oslobodi i da mu otme nož. Ali pre nego što je mogao išta da kaže ili uradi, vrata hrama su se otvorila, otkrivajući još dva mladića koji su ulazili unutra.
Obuzeo ga je očaj. Morao je da pronađe način da izađe iz ove situacije, ali pre nego što je mogao da se snađe, dvojica mladića su već bili na njemu. Bespomoćno je pokušavao da se odbrani ali njihovi udarci nisu prestajali.
Bol je pulsirao njegovim telom dok su udarali, ostavljajući ga na podu, poraženog, poniženog i osramoćenog. Shvatio je da mu neće biti lako da se izvuče iz problema.
Kroz bolne i smušene misli, primetio je siluetu na ulazu. Bila je to Lajla, stajala je tamo, razočarana i tužna.
„Zašto, Arino? Zašto si to uradio?“, pitala je, očiju prepunih bola.
Ćutao je. Reči su ostale zarobljene u grlu dok je ležao slomljen. Video ih je kako napuštaju hram. Njeno razočarenje bilo mu je teže od bilo kog udarca. Bol i očaj su se stopili u nepodnošljivu celinu. Zaplakao je. Prvi put još od kad su mu sestru odveli. Svi planovi koje je imao su propali.
Polako se podizao sa poda. Bol je prožimao svaki mišić njegovog tela. Pogled mu je bio prazan. Dok se uspravljao, svaka kost mu se činila težom, a svakim pokretom kao da se borio protih nevidljivih sila koje su ga vraćale na pod.
Prokleti nož, prokleti mag, misli su mu se vrzmale po glavi. Šta sad da radim? Da bežim? Ne, ne mogu. Sigurno će me naći. Da ukradem nož? Kako? Kako da im priđem? Zašto? Zašto sam ovo uradio?
Došepao je do izlaza iz hrama. Bolne grimase su pratile svaki pokret. Jedva je podigao glavu i pogledao napred. Stao je u mestu, sleđen. Lajla, Džahan i mladići su ležali na zemlji nepomično.
„Šta… šta se ovde dogodilo?“, jedva je izustio, pokušavajući da sabere misli. Ignorišući bolove pritrčao joj je. „Lajla“, pokušavao je da je dozove, ali nije uspevao. Umesto odgovora, video je njene sklopljene oči, delovala je kao da spava spokojno.
„Ne brini, nisu mrtvi.“
Glas mu je bio poznat. Zaprepašćeno je podigao pogled. Mag je stajao ispred njih, sa zadovoljstvom na licu.
„Ti!“, procedio je, i srce mu se uzlupalo od straha i besa. „Šta si im uradio?“
„Samo ono što je bilo neophodno“, hladno je odgovorio.
Držao je čvrsto nož koji je do pre nekoliko trenutaka držao Džahan. Posmatrao je kako se mesečina presijava na njemu. „Zaista je veličanstven, zar ne? Sada će moći da ima pravu svrhu.“
„Šta ćeš uraditi s njim?“
„To nije tvoja briga“, odgovorio je ravno. „Četkica u rukama majstora napravi umetničko delo. U rukama neznalice samo dečju škrabotinu.“
Neću ti to dozvoliti, poželeo je da kaže, ali se nerado podsetio šta se desilo prošli put kada mu se suprotstavio.
„Zaradio si ovo“, nastavio je mag. Bacio je kesicu sa zlatnicima pred Arina. „To je novac koji si osvojio pre neko veče.“
Zurio je u kesicu s gorčinom u ustima. Da, zaradio je ovo, ali po koju cenu? „Prokletniče“, procedio je.
„Zar nismo svi prokleti?“, upitao ga je. „Tvoje prokletstvo je što nisi zahvalan na onom što imaš. Davao sam ti priliku da odeš, ali ti si hteo još. Zbog toga si izgubio sve. Sada ti dajem ponovo priliku, a ti opet nisi zadovoljan. Da bi imao, potrebno je dati.“
Setio se Lajline rečenice. Bio je zaprepašćen. „Šta si rekao?“
Mag je spustio kapuljaču. Ispod nje se krila glava bez kose i zelenih prodornih očiju. Iste one oči koje su ga onaj dan oštro pogledale. Prosjak?
„I dalje si iznenađen? Zaista Arino, razočaran sam. Bio sam uvek tu, blizu tebe. Znao sam ti svaki korak. Znao sam šta ćeš uraditi, a ti si bio slep i nisi video ono što ti je pred očima. Daću ti jedan savet mladiću. Da bi bio arogantan, moraš da imaš nešto čime bi to potkrepio. Bez toga arogancija je glupost.“
Nije znao šta da kaže. Reči su ga ostavile bez teksta. „I šta sad?“, upitao je.
„Sada možeš da odeš“, rekao je mag, gestikulirajući prema horizontu. „Ovde više nemaš šta da tražiš. Smatraj ovo mojom velikodušnošću. Ali ona ima svoje granice.“
Trenutak kasnije, mag je nestao. Zora se približavala. Uskoro je vreme za jutarnju molitvu. Pogledao je na još uvek nepomična tela i pomislio koliko bi bilo opasno da ga vide ovde. Moram se skloniti što pre odavde.
Duboko je udahnuo. Shvatio je da je sve izgubio. Bio je lopov i ništa više. Lajla mu se činila kao dete što spokojno spava. Setio se šta mu je poslednje rekla. „Zašto si to uradio?“
Autor: Nenad Nikolić
About Author
