Zašto volim „Peni Dredful“

Ovaj tekst bi u skraćenoj verziji imao jednu rečenicu koja bi bila odgovor na pitanje iz naslova, a glasila bi: „Jer je heroina serija, Vanesa Ajvs, čarobna“. Ali običaj je da prikaz serije, filma, knjige, itd. ipak bude malo duži od jedne rečenice, pa ću pokušati da pronađem još nešto čarobno što „Peni Dredful“ nudi, iako kritičari seriji ne daju laskave ocene.

peni-dredful2

I zaista, štošta joj se može zameriti, a prvenstveno tanak zaplet (posebno u drugoj i trećoj sezoni). To kolebanje između sila mraka – da li izabrati egipatske demone, veštice, Sotonu ili Drakulu za glavnog zlikovca – je na mene ostavilo utisak kao da autor serije ne zna tačno šta radi, i po nekom subjektivnom osećaju ubacuje u svoje delo sve što poznaje od bauka i zlih noćnih stvorenja. Ideja da u istu priču stavi Frankenštajna, vukodlaka, vampire, veštice, Dorijana Greja i slične strahote nije loša i kod mene lako prolazi, dok god svaki od tih likova ima neku svoju priču, uverljivu pozadinu i ljudskost. Sviđa mi se i Drakulina izmučena duša, hiljadugodišnja čežnja i potraga za ljubavlju. Mogu da razumem njegov bes i agresiju usled nemogućnosti ostvarivanja ljubavi. Međutim, nemanje jasnog fokusa je suviše očigledno, pa umanjuje kvalitet serije.

Ipak, štošta je u ovoj seriji originalno i za svaku pohvalu. Počnimo od scenarija. Ključni deo svakog filma ili serije je za mene tekst. Kroz „Peni Dredful“ provejava snažan romantičarski duh, naglašen čestim citiranjem romantičarskih pesnika. To je vešto uklopljeno u priču, deluje iskreno i dodatno nas približava likovima. Taj poetski izraz je posebno lep u priči o Vanesi Ajvs i Džonu Kleru, odnosno Frankenštajnovom čudovištu. Način na koji jedno drugom recituju, plešu i pokušavaju da se uteše je veoma dirljiv i podseća gledaoca na to koliko lepote ima u dobroti, u dobrom ljudskom biću, posebno kada je ta dobrota krhka i konstantno izložena napadima zla.

Zanimljiva je i Bronina priča – od šikanirane prostitutke primitivnog govora do moćne besmrtnice koja pravi svoju armiju feministkinja. Govor je verovatno učila iz književnih klasika, pa makar i samo posredno, preko svog tvorca, dr Viktora Frankenštajna.

(Mala digresija: Dok ovo pišem, shvatam da su me autori serije možda kupili upravom tom ljubavlju likova prema književnosti i porukom koja tinja kroz mnoge epizode – da se i u najmračnijim vremenima uteha može naći u knjizi.)

Konačno stižem do glavnog razloga moje fasciniranosti serijom: Vanese Ajvs. Ova divna, jaka žena u briljantnoj interpretaciji Eve Grin ima tu nesreću da je želi niko drugi do vrhovni poglavar zla. Njegovo celokupno postojanje i mračna dela u službi su te želje da je osvoji, a ona se ceo život opire zahvaljujući neverovatno snažnoj volji i tu-i-tamo pomoći ljudi koji je vole. Nažalost, niko joj ne može pomoći, pa čak ni zgodni Amerikanac (Džoš Harnet) kojeg je na opasnim putovanjima ujeo zlokobni vuk, i koji je „u knjigama“ zapisan kao njen spasilac. A tek joj ne može pomoći onaj u kojeg polaže najviše nade – bog koji posmatra njenu odanost sa visine i ćuti. Ništa novo.

Mislim da bih kroz celu seriju mogla da pratim samo Vanesu, bez ostalih zanimljivih likova: da je gledam kako se koprca između tame i svetla, uživam u njenoj snazi i saosećam sa njenim umorom i posustajanjem u trećoj sezoni. Izražajna Eva Grin je savršeno dočarala junakinjinu detinju i skoro do samog kraja neposustajuću veru u boga i dobrotu, kao i one mračne, ne tako dobre, pohotne delove Vanesinog bića. Ona je pokretačka snaga „Peni Dredful“ i heroina kakva se retko sreće. Onaj kome su važne stvari poput iznijansiranih likova, odnosa između likova, atmosfere u seriji i teksta/dijaloga, neće mnogo patiti zbog traljavog zapleta i neubedljivog raspleta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *