Ko sam ja? I šta sam? Čestica prašine,
Nošen bez milosti vetrom vaseljena.
Kao vladar rođen, plavokrvni sluga,
Braneć’ tuđe zemlje, svoje carstvo spalih.
Čije me to lice iz zrcala gleda?
Mesto mene tu je jednooki stranac,
U grimiz odeven, i srebrne ruke.
Tako mi je sličan, tako drugačiji,
I on, kao i ja, progonjen sudbinom.
U treptaju oka, i prizor se menja.
Čovek gruba lica u oči me gleda.
Odlučan i snažan, bol sličan mom krije.
Isti nam gospodar, ista nam je borba,
Isti očaj skriven iza crnog žiga,
Kamena što krasi visoko mu čelo.
Da li sam ja stranac grimizni, srebroruk?
Ili sam ja ratnik s draguljem na čelu?
Ili sam što jesam, car rodoubica,
Poslednji svog roda, Pion ravnoteže?
Da, sada se sećam Rubinskog prestola,
Usnuloga grada, simfonije roblja,
I krvi i duša što žrtvovah lako
Da pronađem onu što moj život beše,
Čiju dušu ubih sopstvenim sečivom.
Da, sada se sećam plamenova modrih,
Vrisaka, očaja, smrti i prokletstva,
Skerletne joj krvi na sečivu mača,
Usijanog gneva, blistavog očaja.
Bežim od sudbine pravo njoj u ruke.
Kosmosima lutam mesečevom stazom.
Donosim oluju što proždire duše,
Zatočnik svačiji – u ratu sa svima.
Može l’ neko k’o ja naći iskupljenje,
Sprati krv sa ruku, naći mir, slobodu?
Gde je kraj prokletstvu, i kraj moje borbe?
Gde me vodi ova zla kob Belog vuka?
Nikola Radošević