Upozorenje o sadržaju: Slede spojleri. Podrazumeva se.
[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]
PIŠE: Ranko Trifković
Problem današnjice, bar što se zabavnih sadržaja, fantastike i naučne fantastike tiče jeste nesklad između ponude i potražnje. U vremenu osrednjosti i oseke, čak i sramotno loši filmovi, knjige i serije odskaču, te se gladnim ljubiteljima žanra čine kao dobra dela. To nije samo po sebi nevolja, ali kada postane standard, počne da zaslepljuje kritičku misao protivargumentom “pa prodaje se”, “pa publika voli”.
Publika, sa druge strane biva sve manje i manje edukovana, pa se dnevna moda pakuje u oblande fantastike. Tako smo dobili užase poput Martinove “Igre prestola” ili “Igre gladi” Suzan Kolins, običan rijalti šou u kome je glavna fora ko je koga kresnuo i ko će da bude izbačen (pa onda vraćen “u kuću” kao što Martin ubija pa oživljava likove).
Publika je publika, kao što reče Oskar Vajld, bizarna jer ne ume ništa da izrazi, a najgori soj publike su ljubitelji (fanovi) jer traže, još istog (more of the same) ili što bi rekao Vuk Karadžić “opet to, malo drukčije” i “opet to, još drukčije”. Znate i sami, već je postalo internetski poznato kad fanovi kukaju da hoće to isto, kad se pojavi to isto onda kukaju da hoće malo “drukčije”, kad se napravi to “drukčije” onda kukaju da je sve uništeno, itd.
E, sad.
Nije lako baciti se kamenom na seriju 100. Statistika je protiv mene. Devedeset pet posto korisnika Guglovih usluga (može se, dakle reći 95% čovečanstva) voli ovu seriju. Od onih koji revnosno posećuju sajtove o filmskim sadržajima (IMDB, RottenTomato), 75% smatra da je to veoma dobra serija. Čak i surovi agregator Metacritic prijavljuje prilično visoku ocenu 6.7 uz 422 pozitivna i 146 negativnih komentara publike. Kritičari su mnogo tolerantniji, od 26 recenzija, 16 su pozitivne, a tek 2 negativne!
Jednostavno. Serija 100 i jeste pravljena za otupavljene narodne mase koje će isključiti mozak (ako ga uopšte imaju dovoljno razvijenog, jer je serija izgleda pisana za starije omladince) i gledati gomilu histeričnih klinaca kako se svađaju, vole, tuku, ljube, očajavaju, skidaju se, seksaju, ubijaju (ali glavni junaci nikako da poginu). Smisla i logike nema tu mnogo, kako racionalne zemljaske, tako ni logike fantastičnog, pa ni logike pripovedanja. Sve je podređeno jednom cilju – da deluje “cool” i “hot” i “amazing”, pa ma koliko nedotupavno i “niđe veze” bilo. Kao što reče jedan kritičar (pozitivno nastrojen), to je samo zabava, isključite mozak i prepustite se.
E, neću.
Jedno je kad tvorci filma ili serije pokušavaju da nategnu klimavu premisu, pa nam poture nešto što se baš i ne poklapa. To je u redu. Svaki film i serija u skladu sa svojim žanrom i tonom tvore skup “pravila” koja u stvarnosti ne bi prošla. U okorelim policijskim serijama kriminal je nezaustavljiva plima zlodela, a junaci mogu da reše tek poneko ubistvo, dok u laganim krimićima ceo film ili sezona može da se vrti oko jednog zločina. To se zove, ustrojstvo sveta (worldbuilding). U stvarnosti se događa i nemoguće i neverovatno. U umetnosti u onome što je artificijelno, još od Aristotela naovamo, zahtev je da sva zbivanja budu MOGUĆA i IZVESNA. Nije dovoljno da nešto “može” da se dogodi. Neophodno je da u okviru pravilia sveta u kome se radnja odvija to bude i – izvesno. Da džedaj, na primer, padne i pređe na mračnu stranu je moguće, ali bez dobrog obrazloženja nije izvesno da bi se tako nešto dogodilo. Zato i gledamo film, da bismo shvatili zašto je nešto tako drastično moglo i trebalo da se dogodi. Da glavni negativac naprosto dobije srčku pre nego što pobije pozitivce, jest’ moguće, ali uopšte nije izvesno, osim ako nam se objasni i što je još važnije – pokaže – drugačije.
Zašto vam sad držim predavanje o osnovama pripovedanja? Zato što smatram dobim ono delo koje nema nesklad između mogućeg i izvesnog. Smatram da ono delo koje nategne činjenice ili okolnosti da žrtvuje izvesnost (plausibility) zarad zabave, nije nužno loše delo. Ali delo koje iznova i iznova krši osnovna pravila logike stvarnosti i logike pripovedanja, te menja pravila igre kako kad bude zgodno – to delo je loše. A u istoriji loše televizije, 100 nije najgora serija ikada, premda ako seciramo bilo koju epizodu, vrlo lako može tako da deluje…
Počnimo od premise. Na Zemlji se zbila nuklearna apokalipsa. Nuklearna. Apokalipsa. ‘Naći, ono, smak sveta, nema života, svi se vinuli u svemir i tamo napravili nekakvu svemirsku stanicu naravno da su je nazvali “Arka”. Zbog ograničenih sirovina, zakoni na stanici su drakonski. Najmanji prestup kažnjava se smrću.
Recimo, oca glavne junakinje, prlično korisnog inžinjera izbacili su u svemir (umesto da ga recikliraju, na primer), za razliku od njegove žene koja stalno tera kera i krši zakon, ali je kao doktorku (izgleda jedinu na stanici) stalno stavljaju u zatvor i vade iz njega, jer je, navnodno, dragocena.
Tehnologija na stanici nije drastično naprednija od naše, osim tamo gde je scenaristima odgovaralo. Umesto da iz orbite provere nivoe radioaktivnosti na Zemlji (moguće sa današnjom tehnologijom), umesto da pošalju sondu sa kamerom ili nešto, uprava stanice šalje stotinu klinaca, prestupnika, da se vrate na Zemlju i provere da li je nastanjiva.
Inače, govorimo o upravi koja iz nekog razloga nije uspela da za sto godina smisli način da kontroliše broj stanovnika (vazektomija? hemijska kastracija? zakoni? ništa? Oookej…).
Elem, bace oni klince na Zemlju bez radio veze, ali sa nekakvim supertehnološkim narukvicama koje šalju biometrijske podatke u svemir. I tu kreće zapravo priča koja uopšte nije sci-fi već srednjoškolska drama o klincima koji psihološki i fiziološki uopšte ne liče na decu rođenu u svemiru, već na upeglane, našminkane, stilizovane srednjoškolce (koje glume glumci dobru deceniju i po stariji od likova koje predstavljaju) današnjice, bar sudeći po nivou histeričnosti i besmislenosti u postupcima.
I postaje sve besmislenije, svakom epizodom.
‘Ajd posle ćemo o likovima koji su šizofreni, hrabri, kukavice, pametni i neverovatno glupavi u isto vreme. Koji se neprestano boje smrti, ubijaju, kolju, jebu, urlaju jedni na druge, umesto da se bave, pa recimo preživljavanjem.
Elem, majka Zemlja je dobro, oporavila se, sve je zeleno, osim nekakvih LED leptirića koji svetle u mraku. Tu je i groteskna dvoglava divljač. Zmijuge koje nastanjuju vodu ogromne su (premda izgleda retardirane, jer ne mogu da ubiju jednu mršavicu koja zabasa duboko na njihovu teritoriju, jedva je ogrebu). I ne samo da se majka Zemlja oporavila već je pretrpana ljudima.
I to ne jednim plemenom ili nekakvim ozračenim mutiranim bogaljima, već snažnim, mišićavim muškarcima, seksi cicama, upeglanim tipovima koji i dalje nose besprekorne uniforme, te nekakvim (drogiranim) kanibalima.
I sad, ovi klinci što su pali s neba, koji iz nekog razloga nemaju problema sa navikavanjem na gravitaciju, svetlost, smenu dana i noći, te lokalne bakterije (a uz to izgleda i ne jedu i ne piju). Dakle, kilnci koji su proveli život na svemirskoj stanici, u zatvoru, bore se bolje od profesionalnih vojnika, treniranih da prežive surove uslove na zemlji, namlate ratnike kojima je u krvi da ubijaju da bi preživeli. Svaki put.
Počinje rat sa urođenicima. Klinci ih masakriraju. Čine zlodela koja ratničko pleme nikad ne bi oprostilo. I ne samo da prežive taj rat, nego pomoću ljupke, ali ipak ne toliko bistre i ne toliko harizmatične Klark uspevaju da pokore urođenike, bace im otpatke svemirske stanice na glavu, rutinski izmasakriraju nekoliko sela, ali svaki put ih ubede da je to baš dobro za sve njih.
Naravno, između svega ovoga likovi se uopšte ne menjaju, ne napreduju, nisu motivisani. Jedino što rade je da urlaju jedni na druge, očajavaju, ubijaju nedužne, ali ipak ostaju kul.
Onda sad da bi nekako priča išla dalje, da se tinejdžerska drama u kojoj kad se ne ubijaju i ne svađaju, onda se je l’ te fircaju (ništa protiv toga nemam, štaviše, ali odnosi u koje stupaju su plitki, besmisleni, ne doprinose zapletu, samo čine da se zapitamo za koga je serija napisana jer je ton na nivou zapadnjačkih školaraca, s jedne strane, a stepen seksa na nivou HBO, dakle za odrasle, s druge strane), te dakle da bi priča išla dalje, odjednom urođenici nisu više problem, već ljudi iz planine koji su navodno ostaci vlade SAD-a.
E sad, ti zle čike iz planine izgleda nisu ništa radili sto godina i sad odjednom kreću u nekakav projekat da sisaju krv urođenicima i kradu im koštanu srž da bi (neveruem da je ovo neko napisao, kao što neveruem da je neko odobrio da se ovo snimi), se vratili na površinu umesto da se kriju u planini.
U trećoj sezoni, nekakva grupa rasista preuzima vlast i počinje novi pokolj urođenika. Osim toga odjednom se ispostavlja da je cela ta nuklearna apokalipsa nastala zbog nekakve čarobne A.I. ženske. Čarobne jer oživljava mrtve, čita misli, naravno pod uslovom da zgutate nekakav čip (kojih ona izgleda ima u izobilju), te nastaje nova religija. Svi postaju opčinjeni, međutim, posle mnogo urlanja, ubijanja i jebuckanja, Klark ipak nađe način da uništi zlu vešticu, pardon A.I. tetu.
Samo da podsetim, glumci u ovoj seriji imaju samo dva izraza lica, kad urlaju i kad ne urlaju. Odnosi su neuverljivi, navodno se mrze, onda se ipak pomire, pa se mrze, pa se pomire, pa onda taman kad mislite da ste uvatili neku logiku, junaci se ponašaju bezveze, naravno preživljvaju najluđe situacije eto tako, da ne pominjemo da zapravo sve vreme čine odvratna zlodela. Koja im se praštaju tako što Klark podigne obrve i kaže “aj em sori ic hu aj em” i sve se reši.
Onda ide četvrta sezona u kojoj, gle čuda, da ne kažem onu popularniju verziju ove poštapalice, ispada da će odjednom istovremeno svi nuklearni reaktori na zemlji da zuknu, al ovaj put neće niki da preživi i sad je glavna fora da se nađe nekakav serum koji omogućuje urođenicima – pazi sad ovo – da podnesu radijaciju. Zamalo da uspeju u tome i sad svi jure da nađu neki stari bunker koji može da sačuva 1200 ljudi tokom sledećih pet godina (kako? Koga briga razum je odavno napustio ovu seriju). Dvanaest klanova (izem ti apokalipsu, preživelo ih je baš ohoho) šalju svoje predstavnike da se zakopaju u taj bunker, a drugi odlaze u svemir (kako? Pa eto ima bar još jedan svemirski brod koji gle čuda niko do sada nije koristio).
I na kraju u petoj sezoni, koju kritičari opisuju kao neverovatnu, besmisao dostiže vrhunac, jer dolaze novi protivnici, nekakvi zatvorenici koji se bore sa (konačno) ujedinjenim plemenima za parčence zemlje koja je pogodna za život. Znate šta, to u stvari i ne bi bilo loše da je tvorcima serije bio cilj da pokažu ljudska bića kao gamad. I na kraju unište tu dolinu u kojoj je život bio moguć i otisnu se u svemir da nastane novu planetu.
Bljuc.
Jedini kvalitet koji serija ima je izgled. Pa i tu ima neopisivih propusta i nelogičnosti, ali svi su baš lepi i lepo očešljani i prizori su lepo snimljeni, koreografije borbe su neujednačene, ali podnošljive. I to je to.
Priča. Besmislena. Likovi. Naporno histerični, nemotivisani i nedosledni. Odnosi. Plitki i neuverljvi. Zakrve se oko gluposti, a pomire preko leševa najvoljenijih.
Sve to ne bi bio problem da je tema ljudsko zlo. Ali serija pokušava iznova i iznova da predstavi glavne junake kao predstavnike “dobra”. Bar ove histerične tinejdžere. Tačnije, Klark koja je najveći krete