Film je režirao Robert Rodrigez, autor filmova poput ,,Od sumraka do svitanja“, „Desperado“, „Grad Greha“, „Mačeta“ i drugi. Hronološki, film se nalazi između ,,Od sumraka do svitanja” koji je snimljen 1996. godine i ,,Deca špijuni” iz 2001. godine. Na ovaj način može se nazvati i prelaznim delom Rodrigezovog stvaralaštva iz jednog veka u drugi.
Kod ovog filma interesantan je presek žanrova – prati trend tinejdžersko-srednjoškolskih filmova iz devedesetih godina, naučno-fantastičnih filmova, a ima i primesa horora, romantičnih filmova i trilera.
I glumačka postava je takva – izmešana. Imamo predstavnike već tada zrelih glumaca poput: Piper Lori, Roberta Patrika, Selme Hajek, a takođe i mlade nade filma među kojima su Džoš Hartnet, Elajdža Vud, Džordana Bruvster, kao i jednu muzičku zvezdu – Ašera Rejmonda.
Uvodna scena filma na vrlo misteriozan način najavljuje da u srednjoj školi u Harlingtonu, prosečnom gradiću u Ohaju, kome bi u Srbiji bio ekvivalent možda Vrbas ili Loznica – nešto ne štima. Rodrigez svesno navodi gledaoca da pomisli da je razlog za zaplet filma sasvim banalan, i to uverenje će gledalac da nosi sve do momenta kada učenik Kejsi Konor ne pronađe neobičnu životinju nalik na lignju i odnese je u školsku biološku laboratoriju, koja je uzgred pojam za većinu naših, iako se kroz ceo film proteže priča kako srednja škola previše novca izdvaja za školski fudbalski tim. Tamo profesor Furlong utvrđuje da se radi o vrsti koja potiče iz mora, što je čudno, jer Ohajo je kontinentalna država.
A onda pred njihovim očima odvija se nešto što prevazilazi biološke okvire – lignja se deli na dve nove jedinke u sekundi, grize profesora za prst, i daje naznake da joj je poreklo – originalno.
Nedugo zatim, dolazi do scene u kojoj se ovaj slučaj sa lignjom i onaj sa početka filma spajaju u jednu logičku celinu – lignja je vanzemaljskog porekla i osnovni joj je cilj da postane parazit u telu domaćina i da na taj način mu donese nove karakteristike: čovek-domaćin ostaje isti fizički u najvećem delu, ali uz dejstvo parazita počinje da ispoljava odlike poluzombija.
Inače da se vratimo na prethodnu scenu u laboratoriji gde je najinteligentniji lik među srednjoškolcima Zik Tajler utvrdio je da lignja parazit koji funkcioniše kao deo jednog većeg organizma od koga su potekli. Drugim rečima, parazitima u telima smernice funkcionisanja daje jedan osnovni organizam, koji za razliku od njih funkcioniše samostalno, bez potrebe da bude parazit.
Scenu po scenu, korak po korak, osoblje srednje škole, srednjoškolci, ostatak gradskog stanovništva postaju podređeni tom osnovnom organizmu, a šaka nezaraženih uskoro dolazi do zaključka da je osnovni organizam uzeo ljudski oblik, da je inteligentan i da među svom tom masom zaraženih se vrlo vešto krije. A zatim na taj zaključak nadovezuju i sledeći – ubijanjem osnovnog organizma, ostali paraziti će, ostavši bez svog matičnog dela, napustiti domaćina i uginuti. A sredstvo za likvidaciju nije ni vatra, ni vatreno oružje, ni oštro sečivo, već nešto za šta su se najmanje nadali da može biti a bilo ga je u izobilju. Rećiću samo, da nespojlujem peviše, da je povezano sa težnjom ljudi da prebrode stres u životu.
Scene i likovi su odraz kako američkog, tako i mnogih drugih društava.
Pomenuti Kejsi Konor predstavnik je odmerenih, mirnih i ljubaznih srednjoškolaca koga ostatak škole gleda kao tunjavog, slabašnog i dosadnog tipa i kao takvog redovno maltretira, fizički ili psihički. A kroz film saznajemo i zašto Kejsi i pored gore pomenutih pozitivnih osobina nema dobar odbrambeni mehanizam – roditelji nemaju poverenja prema njemu te ga tretiraju kao potencijalnog delikventa. Nepoverenje roditelja nije krivica Kejsija, već posledica toga što sami roditelji izgleda nisu izgradili nežniju stranu svog odnosa prema njemu, što usiljeno i službeno insistiraju na krutoj disciplini da nekad Kejsiju izgleda kao da mu je otac nadređeni oficir u vojsci, a ne jedna od najvažnijih osoba u životu. Ovo sve vrlo, vrlo negativno utiče na njegov karakter koji postaje polurobovski. Srećom, Kejsi ima visok nivo trpeljivosti, a kaže jedna poslovica – strpljen, spašen. Ili u Kejsijevom slučaju – spasilac.
Zik Tajler je sin bogatih roditelja koji usled svog posla često putuju i vrlo su posvećeni izgradnji karijere. Ovom životnom pravcu žele da usmere i svog sina i njemu dobro ide, dolazi rutinski do poslednje godine škole i… tu staje.
A razlog je sledeći: roditelji mu u celom tom procesu očigledno, slično kao i roditelji Kejsija Konora, nisu pružili one osnovne roditeljske nežnosti koje je on video da drugi roditelji imaju prema svojoj deci. Istina, za razliku od Kejsijevih roditelja, imali su otvoreniji pristup te se kod njega razvio preduzetnički duh, sposobnost komunikacije, sposobnost da svoj život otvori prema drugima onoliko koliko je dovoljno da mu drugi taj životne ugroze, kao i mnoge druge osobine koje inače imaju uspešni ljudi. Ali čoveku su potrebni i određeni emotivni temelji za život koje roditeljstvo može dati, a toga kod Zika, kao i kod Kejsija nema. A Zik ne trpi, on je buntovnik, na sve moguće načine, i prema vršnjacima i prema nastavničkom kadru, čak ide i do delikvencije. No, sve to nekako se čini da Zik radi dozirano, jer on svojim ponašanjem ne želi da pravi štetu već zove u pomoć. Kao i najveći broj delikvenata.
Uvodna scena oslikava američku ekonomsku svest poslednje decenije dvadesetog veka – treba negovati ono što donosi brz novac, popularnost i uticaj, pa makar to imalo sporednu ulogu u životu ljudi. Nauka, obrazovanje, kreativne sekcije poput pozorišnih, filmskih, istorijskih, bioloških koje mogu da stvore čvršće intelektualne i duhovne temelje društvu – mogu i da sačekaju. Osim ako nekako ne mogu da doprinesu profitu, jer velik novac kao da traži da se obrće, pa makar na silu. A cela nevolja koja se dešava u filmu kao da poručuje da je materijalna baza lako potrošiva i nestabilna ako nije na čvrstim intelektualno-duhovnim temeljima. Sam režiser kao da želi da poruči nešto time da je jedina osoba koja je ubijena zajedno sa parazitom ona osoba koja ima upravo ovakvu promaterijalističku filozofiju.
Kroz vezu dve najpopularnije osobe srednje škole, Dilajle Profit i Stena Rosada, vidimo one veze koje se više baziraju na glamuru nego na emocijama. Sten je kapiten fudbalskog tima, devojke ga simpatišu a momci mu se poluulizivački javljaju svaki put kad ga vide .Na osnovu svog učešća u uspehu tima, koji ima sve privilegije škole, dobija olakšice u ocenjivanju, što mu potajno stvara onu poznato opterećenje na grudima. Razvija mu se kompleks da je samo fizički dominantan, i da mu ta dominacija prikriva intelektualne nedostatke. A on hoće, kao pravi borac i sportista da se oproba i tamo gde nije dobar, odnosno želi da i u tome u čemu nije dobar postane dobar. A Dilajla to ne razume, jer ona je od onih devojaka koja želi momka koji je popularan, jer ona kao vođa navijačica fudbalskog tima, koji inače ima karakteristiku da ga čine fizički privlačne, atraktivne i energične devojke, ne sme da ima momka koji želi da malo izađe iz šablona, makar i iz najplemenitijih namera. Jer šta će joj momak koji će žrtvovati izvor svoje popularnosti radi nekih svojih unutrašnjih želja.
Dilajla pazi na svaki segment svog izleda i stajlinga. Iako traži od Stena da se odrekne svojih maštarija o intelektualnom razvoju zarad nje, ona ne dozvoljava Stenu da je poljubi jer je tek stavila na usne skupoceni sjaj. Kao član novinarske sekcije, ne libi se da pređe sve norme pristojnosti, što će je kad se bude situacija zakoplikovala u filmu, dovesti u veliku opasnost.
Tako nalickana kao „lutkica iz Trsta“ u jednoj sceni ismeva emo-devojku Stoukli Mičel, koja kao i dobar deo pripadnika emo-branše spoljnim izgledom mračio okolinu. Nosi crnu odeću, kosu šiša na kratko, ali je ne farba u crno. Kosa joj je svetla, i kosa joj otkriva da je ona u suštini pozitivna osoba, ali da joj srednjoškolsko okruženje očigledno ne prija te se trudi da odbija ljude za koje smatra da su progonitelji. Zapravo, ona oseća dozu inferiornosti u odnosu na druge, i ako zapravo za to nema osnova jer je inteligentna, načitana i duševna. Oslikava umetnike koji su često i pored svih svojih kvaliteta opterećeni svojim unutratrašnjim svetom. U tom unutrašnjem svetu tražeći smisao voli da kroz naučnofantastičnu tematiku mašta o drugim delovima univerzuma. A kako i glavni negativac filma dolazi odatle, ona će postati stručni konsultant.
Njena tajanstvenost privlači novu učenicu, Maribet Hačinson, koja je fina, kulturna i otvorena za konverzaciju sa svima ali je većina onih sa kojima komunicira pre Stoukli površno gleda i još površnije razgovara, što je često karakterna crta srednjoškolskog sveta. Taj put kojim krećemo tamo negde od šestog razreda jeste put kada od dece prelazimo u odrasle, a dok ga prelazimo gledamo na svaki novi detalj, proučavamo ga, uobličavamo, testiramo, najmanje gledajući na druge. Ako u tom periodu nemamo dobrih primera i dobrih usmerenja ili ako ih sami ne nađemo ili stvorimo, kada se taj put završi tamo negde oko dvadesete godine, može da se desi da u svet odraslih uđemo sa brojnim rupama u karakteru, koje je kasnije teže popuniti. Ali je ipak moguće.
Stoukli i Maribet tako postaju najbolje drugarice i Maribet joj svojom opuštenošću i vrlo suptilnim delovanjem pomaže da se i sama Stoukli oslobodi svojih okova, naročito na kraju filma.
,,Faculty” je u stvari alegorija zombifikacije modernog potrošačkog društva. Autor pravi jako dobro zapažanje – moderno konzumersko društvo se ne osvrće na ono šta treba. A ova deca koja se bore su upravo to – zanemareni aspekti društva.