Beograd na moru – Ranko Trifković

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

,,Hajde! Brže!“ vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

,,Tamo! Splav!“ Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, ,,Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?“ Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.

Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

,,Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!“ dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

,,Igore!“ viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.

 

Autor: Ranko Trifković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *