Pišući prethodni tekst, pomalo sam evocirao uspomene (dobro, malo više) o celoj ovoj franšizi, i shvatio sam koliko se zapravo vrlo živo sećam skoro celog drugog dela „Pobesnelog Maksa”. Zašto? Pa, verovatno zato što je sigurno jedan od najboljih filmova koji su ikad snimljeni.
Ratnik (Ili Ratnici?)
“Your life no more worth to me
Than a gallon of gasoline, you’ll see!”
Nakon izuzetno dobrog prijema prvog dela i astronomske cifre koja se pojavila na konačnom saldu, sasvim je bilo prirodno da Džordž Miler samo nastavi ono što je započeo. Ovaj put, samo nebo je bilo granica, i mogu slobodno reći da je iskorišten pun potencijal ideje o apokalipsi i činjenici da se ljudi kolju oko kanistra benzina. (Nekako je prirodno da ova pesma legne tu negde, otud citat na početku pasusa)
Uglavnom, drugi deo je nazvan „Drumski ratnik“, i kada je izašao, dosta ljudi nije moglo na prvu loptu da poveže da se radi o nastavku „Pobesnelog Maksa“, pogotovo u Sjedinjenim Državama, gde prvi deo nije bio toliko popularan. Umesto smešnih 300 i nešto hiljada, ovaj put je budžet za snimanje bio daleko veći. Oko dva miliona dolara je uloženo, s tim da je taj novac film povratio tokom samo prvog vikenda otvaranja. Ukupno je zaradio oko 15 miliona dolara, samo u Australiji i Sjedinjenim Državama, i toliko postao popularan, da je Warner Brothers preko njega „pogurao“ i prvi deo.
Što se tiče popularnosti, „Drumski ratnik“ je ostavio izuzetno velik trag u naučnoj fantastici. Kameron je priznao da je inspiraciju za „Terminatora“ delom vukao baš iz ovog filma. Takođe, Hideo Kođima, Giljermo Del Toro, Dejvid Finčer i Robert Rodrigez su naveli drugi deo ove franšize kao jedan od omiljenih. „Fist of the North Star“ je praktično anime verzija Pobesnelog Maksa, a pojavljivao se i u „Saut Parku“ („Proper Condom Use“). Jedna od najvećih propasti u bioskopima svih vremena (to drugi kažu, ne ja, ja obožavam ovaj film), „Vodeni svet“ sa Kevinom Kostnerom je u suštini Drumski ratnik na vodi.
Put
Kao i prvi deo, i ovaj ima linearnu radnju. Od tačke A do tačke B. Bez skretanja. Samo ovaj put, umesto na triciklu, vožnja je Harlijem, figurativno rečeno, naravno.
Nekoliko godina nakon smrti sina i supruge, propasti civilizacije, ljudska rasa je svedena na udružene gomile pljačkaša koje se otimaju oko benzina i delova. Postoji par rupa u radnji, ali nisu neobjašnjive. Recimo, u prvom delu, Maksova supruga je ostala u kritičnom stanju, ali preživela. Pošto vidimo dva groba na početku, nije jasno kada je umrla. Vrlo je moguće i verovatno da je prosto civilizacija otišla dođavola, i da nisu postojali uslovi da se održi u životu, što nas dovodi do druge problematike.
Razlika u stilu je nemerljiva između ova dva dela. Nije mi jasno kako se za samo pet godina došlo od jednog do drugog. Opet, nisam preživeo apokalipsu, pa ne mogu da sudim šta je realno a šta ne.
Kad smo kod stila, zaprepastilo me je koliko se zapravo sećam celog filma, a ima dobra decenija otkad sam ga gledao poslednji put. Šok momenat za mene kao klinca je bio neverovatan, jer su stil, gluma, kostimi bili toliko iščašeni i nenormalni, da sam upio (skoro) svaki kadar i radnju. Ljudi sa šminkom i maskama, golih dupeta vrište jedni na druge i ubijaju se. Fenomenalno.
Glumačka ekipa je dobro odabrana, i svako radi ono što bi i trebalo u filmu. Neke osnovne uloge su tu, i služe svrsi. Prijatno iznenađenje je Brus Spens (gledaoci „Gospodara Prstena“ i „Legende o Tragaču“ znaju ko je), koji glumi Kapetana Žirokoptera, i suptilna je nota humora u filmu. Taj humor je dobro doziran, ne smeta radnji i nema ga previše. Pomalo mi to i nedostaje danas (Da, mislim na „Tor: Ragnarok“).
Mel Gibson kao Maks Rokatanski je bolji nego u prvom delu. Nema vedrine, lepih i emotivnih stvari, samo agresija, gorčina i depresija, što je glavni glumac jako lepo prikazao, s obzirom da ima samo 16 linija teksta u celom filmu. Njegova suprotnost je Humungus, koga glumi Kjel Nilson. On je taj koji boji film i pokazuje šta je zapravo ostalo od cele civilizacije i strahotu takvog sveta. Nije lud i otkačen kao što je bio Prstosek u prvom delu, što u ovom slučaju predstavlja osveženje, jer daje drugačiji pristup apokalipsi. Ne moraju uvek najluđi vladati. Nekad mogu i najjači.
Ono što me je najprijatnije iznenadilo su sporedni likovi. Nema ih toliko da guše film, ali su jako lepo napisani i u malo reči je rečeno mnogo o njima. Najsjajniji primer je Vez, koga glumi Vernon Vels. Njegovo ludačko kolačenje očiju, promuklo vrištanje i neverovatna količina ludosti i potpune poremećenosti definitivno obogaćuju film. Prosto rečeno, ko je normalan u tom svetu, taj je pokojni (ili će biti uskoro).
Točkovi i još točkova
Još jedna stvar koja prosto štrči u ovom filmu i bode oči je količina automobila, spaljenih automobila i benzina. Da se ne ponavljam, razlog za to je budžet. Više para znači više zabave. Međutim, jedan se ističe, a to je naravno, Presretač.
Auto je video i bolje dane, to je za očekivati, ali je i dalje lepo znati da je isti automobil korišten i u prvom delu. Moralo je doći do nekih prepravki, svakako, tako da je skoro kompletna unutrašnjost izvađena, a i dodata su dva ogromna rezervoara pozadi, koji mu daju dosta prepoznatljiv izgled. Pored njega, još Maks nije sam u automobilu, tako da mu društvo pravi Pas. Nema ime, i prosto su ga tako nazvali. Pas. Iako je u pitanju australijski ovčar, može se reći da je to „avlijaner“ najobičniji, ali to savršeno pristaje stilu filma. Inače, uzet je iz azila za napuštene životinje.
Kao i u prvom delu, i ovaj put je za muziku zadužen Brajan Mej, čovek koga ne treba posebno predstavljati, ali za one koji nisu gledali „Bohemian Rhapsody“, to je gitarista benda Queen. Prateći istu nit kao i u prvom delu, Mej je ograničio muzičku podlogu na proste zvuke i jednostavne kompozicije koje naglašavaju dramski ili akcioni momenat. Manje je nekad više, a to je u ovoj situaciji zapravo i tačno.
Dalje
Posle ovakvog buma, postavilo se pitanje „Šta dalje sa Maksom?“. Miler je hteo da se na ovom delu završi i da se ne sazna do kraja šta se desilo sa Maksom. Ipak, nekako se desio nesretni projekat koji je nazvan „Iza Gromovite kupole“. Za neke, ništa posle dvojke nije Maks. Za mene lično, jeste, ali ne sve.
Na kraju, pitanje je šta bi se desilo sa celom franšizom da se stalo da drugom delu. Možda bi izbledela i nestala, kao Maks. Bilo kako bilo, Miler je zadao domaći zadatak režiserima koji se fenomenalno drži, uprkos godinama. Malo je onih koji su uspeli da se približe ovom fenomenu, a još manje onih koji su ga nadmašili.