Kako to nažalost često biva u životu, potrebno je da se desi ono najgore kako bi se porodica okupila u miru i slozi; analogno tome, moralo je da se desi ono najgore kako bismo u razmatranje uzeli film koji je po mnogo čemu poseban. Prošle nedelje su svi filmski radnici bili šokirani vestima da je Uroš Stojanović, reditelj filma Čarlston za Ognjenku (2008) preminuo u svojoj četrdeset i četvrtoj godini. Dok se njemu najbliži trude da prevaziđu taj žal, nama koji ga nismo poznavali ostaje da se osvrnemo na ono šta je iza njega ostalo. To šta je Uroš značio srpskom filmu možda najbolje ilustruje poslednji pozrav Dimitrija Vojnova svom prijatelju: „Ne znam kako bismo na špici nazvali to što je Uroš radio u našim filmovima, tu inspiraciju, ohrabrenje, pomoć, kontakte… ne znam kako bi se to zanimanje zvalo na filmu…“
Od tog filma (Čarlston za Ognjenku) prošlo je skoro deset godina. Iako se još tada videlo da je u pitanju jedan vitalan repertoarski film koji je publika nagradila, posledice toga vide se tek sada. Jedan film sa takvom ambicijom bio je potreban kako bi se srpski film izvukao iz rake u koju se sam i ukopao. Ne bih se bavio dodavanjem još reči hvale na ogromnu hrpu već postojećih o kombinovanju fantastičnih i epskih elemenata sa elementima prave ljudske tragedije koja je zadesila Srbiju između dva rata. Radije bih se, s obzirom na priliku, a i zato što je o tome bilo malo reči, upustio u analizu načina na koji smrt figurira u filmu Čarlston za Ognjenku.
Kroz film pratimo dve mlade narikače, Ognjenku i Malu Boginju, koje spletom nepredviđenih okolnosti dovode do smrti poslednjeg muškarca na planini. Postupak zbog koje su obe mogle da izgube glavu, da nije bilo lukavstva Male Boginje, zbog čega ih žene iz sela puštaju da idu u svet kako bi pronašle novo muško koje bi bilo adekvatna zamena. Sve to, pod uslovom da se vrate za tri dana, inače njihova baka, Velika Boginja, neće biti spokojna i progoniće ih do kraja života sa sve glasovima nerođene dece. Ako sve ovo nije bilo dovoljno interesantno, stvar postaje dodatno zanimljiva onog trenutka kada duh njihove babe koji ih goni, od Ognjenke i Male Boginje, poželi da one pobegnu i zaborave je! Želi da se žrtvuje zarad bolje budućnosti njihove porodice! Koliko god to mlade narikače želele, na kraju ne mogu da smognu snage da se samo okrenu i odu… Ne mogu da se prave da ne čuju glasove.
Čitav film prožet je izvesnom dozom ironije i paradoksalnosti. Kao da je ljudski život jedna ironična šala koju neko sa nama zbija. Ognjenka i Mala Boginja izvor primanja imaju naričući na sahranama jače i glasnije čak i od porodice pokojnika, a stvar koja ih nagoni da toliko glasno plaču je činjenica da će obe dočekati starost i umreti kao device, što je rezultat masovne smrtnosti muškaraca. Izuzetno gorak osećaj za ironiju kada se o tome razmisli, a taj vid paradoksalnosti je prisutan kroz čitav film. Baba, Velika Boginja, umire na komičan način tako što joj se slomilo srce kada se prvi put susrela sa pogrebnim kolima koja su u stanju da sama uteraju strah u kosti i, na neki način, nariču. Činjenica da nema mesta za njenu profesiju u novim vremenima, bila je previše za nju. Opet, u kasnijem delu filma, prevozno sredstvo pomoću kog uspevaju da stignu do sela i Veliku Boginju upokoje i vrate joj spokoj, a kasnije Ognjenka pobegne odatle, upravo je pogrebno vozilo! Ognjenka, koja je emotivnija i sujevernija od dve sestre, biće ona koja će se domoći tog dvadesetog veka i Beograda. Vratila se u selo kako ne bi morala da sluša glas svoje babe i nerođene dece, dok je u Beogradu sa svojim dragim, da bi opet napravila trista šezdeset stepeni nazad i opet bežala iz sela, samo sada bez nade da nešto može da uradi po pitanju onoga što je progoni. Ide za Beograd, sa drugim slikama i glasovima u glavi koje pokušava da uguši i zaboravi… Ali ne ide. Čovek od čelika, zauvek će biti u njenoj viziji Zgrade Albanije. Izgleda da bez obzira na to koji put junaci odabiru, sudbina ih smesti na njihovo mesto koje je unapred predodređeno. Čak i drvo kruške daje plod koji na sebi već ima rakijsku flašu… plod je unapred predodređen za rakiju, i od svoje sudbine ne može da pobegne. Baš kao i svako kome pripadne čast da ide u minograd. Svako ko izvlači slamku ima izbor, ali isto tako svako dođe na svoj red kada je potrebno da zakorači na minu. Radi čega? Koliko su plodovi minograda esencijalni za život na planini? Kako bi od grožđa pravili vina koje će posle zaliti paukovačom, pa da kolektivno svi zaborave na odvratnu sudbinu i zaplešu sa duhovima mrtvih muževa?
Sve ovo deluje kao siže najdepresivnije drame, a ne repertoarske komedije koja je bila najgledanija u Srbiji te dve hiljade i osme godine. Ovaj film pored silnih vrlina ima i svoje mane naravno, ali sve te vrline i mane ispadaju trivijalne u odnosu na ono što je, po mom skromnom mišljenju, najveći uspeh ovog filma. Film uspeva da se bavi onim najdubljim i najprimarnijim strahovima, a da je pritom izuzetno smeša i potpuno ne pretenciozan. To je nešto što retko ko može da izvede, a Uroš je svakako imao i više nego dovoljno veštine.
Da se vratim na citat sa početka… Uroš možda jeste imao samo jedan film u svojoj filmografiji, ali njegov će uticaj ostati prisutan još dugo… „Kada sam bio mali pričali su mi da bi naš film dosta drugačije izgledao da je jedan reditelj koji je umro mlad, poživeo duže; da bi imao veliku karijeru i ko zna kako bi naša kinematografija izgledala. To je bio Kokan Rakonjac. Mislim da će ubuduće o Urošu takođe tako da se govori.“