Nakon godina trpnje i potiskivanja tog terora, otišao je čovek u psihijatrijsku kliniku ne bi li se oslobodio svog najvećeg straha: da je on zrno kukuruza koje će kokoška pokljucati. Višemesečni razgovori, terapije i tretmani u klinici, urodili su plodom: došao je i taj dan kada je čovek prestao da veruje da je zrno kukuruza i zakorači samouvereno na ulicu, ne strepeći od kokošaka koje mogu vrebati iza ugla. Ali već na prvom koraku, spazi čovek kokoš na ulici, i od straha brzo utrča nazad u kliniku. Upita ga psihoterapeut: Dobro, pa nisi li i sam došao do zaključka da ipak nisi zrno kukuruza, već čovek, sunce mu poljubim? Na šta mu čovek odgovori: Naravno, ja znam da sam čovek, ali znaju li to i kokoške?
Ono šta je zanimljivo u vezi sa ovim vicem, čuvenim u psihoanalitičkim krugovima, jeste da često radnje koje činimo i kojima se određujemo, ne govore toliko šta mislimo o nama samima, već kako doživljavamo svet koji nas okružuje, i kako mislimo da se taj svet odnosi prema nama, oslobađajući nas tereta da budemo akteri za sebe, već kao reakcija na taj i takav svet. Možemo isti princip preslikati i na zaštitničke odnose. Mi ne radimo ništa, ili to ne radimo namerno. Činimo stvari u ime nekog drugog, iz najbolje namere, štiteći ih od zlih sila, pa čak i od njih samih. Ovo je teret svakog pojedinca, ali je najbolje oličen u funkciji cenzora koji sebe postavljaju na poziciju onih koji bolje znaju šta je dobro za nas, od bolje i od nas samih.
Film Cenzor (2021.) je horor drama, smeštena u Veliku Britaniju tokom osamdesetih godina prošlog veka (usred Tatčer ere), period kada je regulacija šunda i kiča dosegla takav nivo da je posedovanje eksploatacionih filmova bilo zakonom zabranjeno. Protagonistinja filma je uštogljena i blago neurotična mlada cenzorka po imenu Enid, čiji je posao da britansku javnost poštedi i spase koruptivnih i traumatičnih aspekata niskobudžetnih eksploatacionih, direct to video, filmskih ostvarenja (u Velikoj Britaniji poznatiji pod imenom: video nasties). Što Enid postavlja u poziciju gledanja necenzurisanih verzija nekih od najgorih prizora koje ljudski um može da smisli, scene od kojih bi barem neka potresla čak i one sa najizdržljivijim stomakom: ali ne i mladu Enid koja svoj posao doživljava odgovorno i ozbiljno.
Od scena brutalnih odrubljivanja glave do silovanja i još gore, ništa ne uznemirava Enid jer su prizori prenaglašeni. Jedino šta nju uznemirava jesu pogledi, prozori u ljudsku dušu koji prelaze prag dobrog ukusa i zahtevaju od publike previše: da se sa akterima identifikuju i sa njima zajedno boje eksploatacionih prizora. Zaplet počinje onog trenutka kada Enid u filmu reditelja Fredrik Norta naiđe na glumicu po imenu Elis Li, koja ju je likom neodoljivo podsećala na njenu sestru iz detinjstva, koja je pod sumnjivim okolnostima nestala tokom njihove igre u šumi. Enid je godinama krivila sebe, i pokušavala da pronađe svoju izgubljenu sestru, ubeđena da ju je neko kidnapovao tog dana (kojeg se, usled traumatičnosti događaja, seća maglovito). Film Fredrika Norta, probudiće u njoj mnoga uspavana sećanja i biće poslednja slamka za uhvatiti u njenoj potrazi sa sestrom, samo je pitanje: šta je od svega toga naknadno iskonstruisana fikcija usled čežnje i krivice, a šta stvarnost.
To pitanje krivice i odgovornosti, agresivno (ali ipak s ukusom) doslovno je potencirano u filmu što kroz sporedne mini-događaje: od naslovnih stranica novina, razgovora u javnom prevozu do rasprava glavnih likova. Svi za sve traže krivca i traže uzrok i odgovornost u nekom drugom. Javnost okrivljuje državne cenzore za tragični slučaj čoveka koji je ubio svoju porodicu i pojeo im lica: za to je kriv film i cenzori koji su odobrili takav film; Enid nije sigurna, ili joj je lakše da poveruje, da joj je sestru oteo misteriozni čovek u šumi i da joj poturaju horor filmove sa njom u glavoj ulozi, pre nego da je ona sama odgovorna za njen nestanak. Njenim roditeljima lakše je da poveruju da im je ćerka mrtva, i da je Enid kriva za njen nestanak, nego da postave pitanje sopstvene odgovornosti, a reditelj tih horora, Fredrik Nort, je stava da horore ne izmišlja on: ,,oni (horori) su napolju u društvu, ja ih samo podražavam” skidajući za sebe svu odgovornost. Maltene implicirajući: ,,Ja ne govorim ništa, ja ne radim ništa. Vraćam vam vas same nazad. A zašto baš volim da vam vraćam ovakvu verziju, i šta se meni tu dopada i šta ja time govorim… (to je pitanje koje treba zaobići verovatno). “
Moć ovog filma upravo je u toj neopredeljenosti jer film se zaista može posmatrati iz više uglova. Ako umetnost ni na koji način ne utiče na nas, i ne može da nas nagoni na dela koja sami ne želimo, kako to da je Enid do kraja podražavala i maltene se pretvorila u osobu koja je poput aktera filmova koje je gledala na poslu. S druge strane, kada se slučaj čoveka koji je pojeo lica svoje porodice dodatno ispita, ispostavlja se da nema nikakve povezanosti sa nasilnim filmovima. Može da se čita iz konzervativnog ugla gde bi prelaz u Tatčer eru bio pozitivan: od države se očekuje da ljude treba tetošiti, umesto da se sami staraju o sebi kao pojedinci. A može i iz suprotnog ugla: sredstva za javne službe su skresana, sve je neefikasno što rezultira u totalnom haosu koji je nemoguće dovesti u red, stoga ćemo ulepšati sliku lociranjem krivca, filmovi su krivi – sve ostalo je na mestu.
Aporetičnost ovih tumačenja može se gledati kao kontradiktorna, kao da film sedi na dve stolice, ali ona nam samo pokazuju radikalnost onoga što se nalazi ispod; a to je da se u svakom od tih dela koje akteri čine izražava jedno samoispunjujuće proročanstvo, po kojem se dela, predstavlja i pokazuje onakva stvarnost, kakvu svako očečuje da onaj drugi zamišlja. Roditelji svojom odlukom štite Enid, ona svojim cenzorskim odlukama štiti javnost… Radnja se uvek štima, usklađuje i izvodi za nečiji tuđi, drugi, pogled (ili pre, spram našeg doživljaja onog drugog) i adresa je uvek kriva zbog načina i mesta na koji pismo šaljemo. Proročanstvo je samoispunjujuće zato što, čak i ukoliko izvorna pretpostavka o izvoru nasilja nije bila istinita, onog trenutka kada se ono vrati nazad iz kulture u društvo ono se ispostavlja naknadno istinitim. Taj osećaj saoispunjućeg proročanstva nije prisutan samo kroz sudbinu glavne junakinje i stava o izvoru nasilja, on je doslovan i na nivou samog žanra gde nam se isprva film predstavlja kao drama, profil mlade cenzorke sa tragičnom prošlosti… kao film o ekspoatacionim hororima, ali do kraja filma on se doslovno pretvara u eksploatacioni horor, doslovno menjajući svoj format prikaza iz širokog ‘skoupa’ (1.85:1) u video format (4:3), s jedne strane naglašavajući promenu žanra, a u isto vreme uređujući (editing), sužavajući (cenzurišući) horizont vidnog polja.
Iako nas ostavlja sa nekolicinom nerazrešenih pitanja, koja je film otvorio kako bi radnju pomerio sa tačke A do tačke B, film kao celina, bez obzira na promenu žanrova, uspeva da smisleno iznese jedno jedinstveno viđenje problema i epohe. Promena samog žanra na polovini filma zamenila je gradiranje sretpnje i identifikaciju sa heroinom sa gimikom horora koji se možda neće svakom dopasti, ali je prelaz urađen sa dovoljno ukusa i čitav postupak je dovoljno smislen da daje i publici koja ne uživa u horor elementima dovoljno mesa da zagrize, i iz filma izvuče nekakav pozitivan doživljaj.