*alarm će se oglasiti za dva sata i dvadeset minuta*
Zemljo, progutaj me – verujem da ne moram podobnije da objašnjavam zbog čega si zaslužila da se halapljivo gostiš mojim mesom. Na iskvarenoj srži kostiju nemoj ostavljati ni naznaku čoveka, jer kada razmislim o sebi kao ljudskoj prilici, obuzme me salva sramote i kajanja. Ja – čovek – nemi posmatrač propadanja, u trenucima kada tišina košta više od sve i jedne reči.
Ne mogu da utonem u san – svaki trud je uzaludan. Napad panike koji je počeo da me pritiska silovateljskim namerama samo je pogoršao šansu za uspavljivanje, a učinilo mi se da su sunčevi zraci već krenuli da se probijaju kroz spuštene roletne. Nije pomogao Rivotril – retko kada zaista pomogne, iako ga uredno pijem – po preporuci. Pokvareni indikator altitude u mom mozgu postaviće u potreban položaj – ali to je sve što taj lek može da uradi.
San, totalno osujećen, nije dopirao do mog bića. Bio sam umoran – zaista jesam – ali nije bilo načina da samo na trenutak nestanem iz ovog gramzivog života prožetog razočarenjima, patnjom i pohlepom. Bio sam osuđen na ovaj kužni osećaj, a podsetnik na posrnuće bio je vazduh koji udišem – gorak, gust i gnusan.
Ne pijem alkohol – on, ruku na srce, uglavnom pomogne kod nesanice, ali umnogome pogorša ono što bi trebalo da bude budni deo dana. Posle čašice žestine u mom želucu eruptira nezaustavljivi vulkan, i želudačna kiselina počne da me proždire iznutra – nezasito. Kilogram sode-bikarbone ne bi eliminisao goreći osećaj ustoličen iznad dijafragme. Samo bih sumanuto podrigivao sebi u bradu narednih desetak minuta, a osećaj topljenja sluzokože moje unutrašnjosti bi postao intenzivniji svakim podrigom. Kao da stotina užarenih žileta igra lucidni ples u mom stomaku.
Tako je i kad ne pijem alkohol – ne prečesto, ali se dešava. Nepogodna ishrana, prženje hrane u dubokom ulju ili šećer bilo koje vrste – želim da nestanem. Kako mi je ovo izdajničko telo uskratilo mogućnost uživanja u zemaljskim ponudama, u potpunosti sam život posvetio kompaniji u kojoj sam šefovao na odseku za eksploataciju prirodnih bogatstava – to je slobodni, ali iskreni naziv kojim u tajnosti oslovljavam sektor dobrovoljnog ropstva.
Firma u kojoj sam zaposlen ima monumentalni značaj za posrnulu ekonomiju moje države, a kako radi po stranom modelu – naročito ako u obzir uzmemo spoljne investicije – smatram sebe korisnim pojedincem koji je potreban i teško zamenjiv. Zaista, ja sam kancelarijski hrčak koji nema problem sa nasilnim autoritetom ili naprasnim prekovremenim radom – barem sam bio takav, tokom većinskog dela mog ovozemaljskog postojanja.
Ponizni hrčak se ipak vrlo brzo pretvori u krvožednu kanalizacijsku pacovčinu, u onog čuvenog istorijskog prenosioca smrti i zaraze kojeg se pošteni ljudi gnušaju. Pitanje je samo koliko smeća i crkotine treba baciti na čistinu, da bi nekada plodni deo zemlje postao veštački nastalo prirodno stanište štetočine. Isto je sa ljudima – sve je količina otpada, a čovek je merna jedinica truljenja.
Ako zaspim za deset minuta, imaću tačno dva sata odmora – brijanje, tuširanje, doručak ću propustiti ovog jutra. Verujem da prazan stomak ne može previše da utiče na ishod mog nauma, kao ni neprijatan telesni miris ili par zaostalih čekinja na licu. Ja sam pacov koji ne može da svari život – baš zato dopustih sebi da budem udavljen u kolotečini poslovanja korporacije koja ne priznaje život niti životne vrednosti kao sastavni deo poslovnog etičkog kodeksa. Da – novca je zaista mnogo, ali šta je iza toga? Besomučno ubijanje zemlje po kojoj neometano hodamo – ubice iz slučaja koji zastarevaju. Halapljivo crpljenje vrednih čestica esencijalnih za funkcionisanje savršenog i ustaljenog mehanizma – zbog čega? Zbog profita – pokušao sam da nađem drugu stranu medalje, ali ona ne postoji – sve je materijalna dobit. Strane investicije ogledaju se u modernoj aparaturi za sakaćenje prirode, ili bolje rečeno, za pravljenje velikog igrališta za pacove – „Pacovlend“, i besplatne karte za sve zaposlene.
Ja znam da, kao zarđali šraf trulog mehanizma, nisam bitan. Znam da sam zamenjiv uprkos pređašnjoj egocentričnoj tvrdnji, i znam da hiljadu nesrećnika strpljivo čeka da isparim, samo kako bi oni dobili priliku da sednu u sedlo beskrajnih entropijskih mogućnosti. Ja sve to znam – a sada ću tome stati na put. Hrčak, ogrnut kožom pacova, gladnih i crvenih očiju. Respektabilni šef najgoreg odseka u svevladajućem pacovskom konglomeratu. Dosta je.
Nisam spavao – san me nije želeo u zagrljaju – ne znam koliko dugo sam već budan, uznemiren onim što predstoji i što moram učiniti. Posle nekoliko neprospavanih noći čovek ne može da rasuđuje. Teško je razlikovati prividno od stvarnog, i paranoja – ta prokleta paranoja – počinje da radi svoje. Sve što mi se u životu zbilo vodilo je do ovog trenutka, a ipak – kada je taj dan došao – osetio sam da gubim hrabrost za finalni akt.
Da li sam uopšte spreman za veliku prezentaciju? Sala je rezervisana, kolegijum će željno iščekivati novosti u vezi daljeg pravca razvoja kompanije i naše dugo očekivane aktivacije na četiri nove bušotine i nekoliko potentnih rudnika, sve je spremno za velike vesti. Sve – sem mene.
Oprao sam bledo lice mlakom vodom i sapunom, pa par sekundi posmatrah svoj odraz u muljavom ogledalu – sada nema nazad, bio spreman ili ne. Taksi je već čekao. Platih vožnju mlađanom vozaču bez izgovorene reči, i ostavih mu iznimnu napojnicu. Pružio mi je nekakav vaučer i pozdravio me snažnim pritiskanjem sirene. Višak novca mu je očigledno popravio raspoloženje.
Posle uobičajenog prolaska kroz velika pokretna vrata od stakla, nezainteresovano se javih radnici na recepciji i podsetih je na prezentaciju. Ulaz će biti zaključan – prezentacija nije smela biti prekinuta spoljašnjim intervencijama ili nezvanim gostima. Udruženje radnika nije imalo problema sa ovakvim, vrlo neortodoksnim, načinima rada, ali su neizmerno verovali u moj liderski duh, kao i u jačinu ambicije koja je – očigledno lažno – isijavala iz mene.
Godišnja proslava, koju kompanija redovno organizuje u znak lojalnosti zaposlenima, je otkazana iz nepoznatog razloga, pa sam ovo svojevrsno iskupljenje organizovao na svoju ruku. U ovakvoj kompaniji, što više puta pokažite „svoju ruku“ i ukoliko se ispostavi da često odnosite više od uloženog, bićete na samom vrhu piramide pohlepe. Kod ovakve vrste poslovanja, sve je rizik, a ovaj dan – najveći do sada.
Prošetao sam kancelarijskim prostorom – bio je pust. Samo je klupko mrtve kotrljajuće trave nedostajao da dočara atmosferu pustinje. Zujanje neprestanog kolanja električne energije bio je jedini prisutan zvuk – muzička podloga koja idealno dočarava urbanu pustaru. Neuredni stolovi pretovareni papirima, sa još uvek uključenim računarima, čamili su oslobođeni ljudi – svi su bili u svečanoj sali i čekali su moj dolazak.
Ketering je bio uredno pripremljen – bezalkoholni punč oplemenio je salu opojnim citrusnim mirisom – mesta su bila numerisana. Svih tridesetak zaposlenih će udobno smestiti svoje nabrekle zadnjice u kožne fotelje specijalno postavljene za ovu priliku. Dinamično radno okruženje – pacovi su se okomili na besplatnu hranu – očekivano. Fizički radnici žuljavih prstiju, koji na mestima eksploatacije bivaju izrabljivani radeći krvave poslove po nalozima prisutne svite, bi ubili za ovakav obed, a ispred mene – nezasita rulja nalogodavaca u svim bojama, odevnim kombinacijama i godinama.
Kiselina je počela da kipti iz mog želuca dok sam na pozornici preslagao poluprazne papire svojski se trudeći da ne delujem uznemireno – ovaj put, gorušica je došla posredstvom stresa.
Sendviči sa usoljenim papalinama bili su idealna podloga za kasnije gašenje žeđi – i to neodoljivim spojem soka od grejpfruta, limuna i višenamenskog otrova za štetočine. Grejpfrut je specifična voćka – kisela, opora, jaka – neutrališe sve druge ukuse, osim limunovog, sa kojim u kombinaciji gradi savršen temelj za uvođenje stranog faktora, koji u miksturi sa jakim citrusima gubi svoj redovni ukus. Zdravica će ubrzati stvari – sa njom ću završiti izlaganje, koje će većinskim delom biti čista improvizacija, na papiru stoje samo uvodne reči. Progutao sam tabletu Ranisana bez vode i zamolio sve prisutne za pažnju.
„Poštovane kolege i drage koleginice. Pre svega, hvala što prisustvujete u ovolikom broju. I sami znate koliko sam priželjkivao ovaj dan, jer danas je dan velikih vesti! Hvala vam što ste integralni deo „Infinite Dream LTD“ kompanije. Velika mi je čast deliti prostoriju sa vama, kao i udisati isti vazduh, znajući da se beskompromisno i pošteno borimo za neko bolje sutra. Iza nas je teška godina, ali zahvaljujući svima ovde prisutnima, kao i radnicima ostalih filijala „Infinite Dream LTD“ kompanije, moram reći da je bila više nego uspešna.“
Aplauz je rasparao dotadašnji muk još pre nego što sam završio rečenicu. Dodatni kilogram soli u papalinama je radio za mene – svi su u rukama držali do vrha napunjene staklene čaše. Postarao sam se da aparati za vodu budu eliminisani iz prostorije za vreme prezentacije – poslao sam ih na vanredni servis.Osetio sam lepljivi znoj kako mi obliva čelo – pili su, svi su pili. Toliko su pili da sam pomislio da će ponestati blagorodnog punča. Rulja je bila oduševljena – najviše zbog činjenice da sam ih odvojio od monotonosti radnog stola koju su toliko voleli i pozvao na besplatnu zakusku i okrepljujuće piće. Jedan od šarlatana iz ljudskih resursa se našalio na račun nedostatka alkohola u punču.
„Naši prijatelji iz glavne poslovnice su prezadovoljni vašim učinkom, i svi ćete blagovremeno biti obavešteni o novčanim bonusima, koje ste svakako zaslužili. Dodatne investicije inostranih saradnika u potpunosti će se odnositi na vaše neto prihode, i zadovoljstvo mi je da najavim još prosperitetniju godinu, na čak sedam novih izvorišta, i to samo na području centralnog Balkana!“
Par puta sam pogledao u ručni sat – vreme je proticalo izrazito sporo. Nesumnjivo je da su svi ispili po dozu. Jedna je u potpunosti dovoljna da usmrti odraslog zdravog čoveka, što znači da će ovi polu-ljudi iskrivljenih leđa, koji glad ubijaju isključivo brzom hranom, biti podložniji uticaju koktela smrti – kako sam ga nazvao.
„Nije li pobeda u tome što se reorganizacija našeg preduzeća neće svoditi na likvidacije i otkaze, već na otvaranje još nekoliko radnih mesta za mlade i ambiciozne ljude koji žele da prelaze targete i time sebi obezbede sigurnu budućnost unutar granica sopstvene države? „Infinite Dream LTD“ nikoga ne tera iz kuće, „Infinite Dream LTD“ želi da budete srećni u okviru vama poznatog okruženja! Sve što ima svet, imamo i mi! Zar nije tako?!“
Oduševljenje je bilo prisutno na svakom izobličenom licu – kao da će imaginarna povišica promeniti stvari. Osmotrio sam prisutne i shvatio da još uvek nema naznaka unutrašnjeg izgaranja. Papiri lišeni smislenog teksta bili su poređani na govornici za kojom sam stajao. Vreme je bilo da improvizujem – vreme je bilo da govorim iz ovo malo ukaljane duše.
„I zato mi je drago.. zato mi je drago, što će ova nesnosna mašinerija uskoro zauvek biti ugašena.“
Kikot i zvuk podrške je izostao.
„Da – dobro ste čuli. To što nas više neće biti, ne menja mnogo na globalnom nivou, zaista ne menja, ali verujem da će mi podariti miran san. A sasvim sam siguran da ćete ga imati i vi!“
Pitanja su počela da dopiru iz utihnule publike. Nekoliko nemih posmatrača se uhvatilo za stomak – bolne grimase ispunile su njihova lica.
„Da, drage dame i još draža gospodo. Pitate li se zbog čega je najefikasnija „Infinite Dream LTD“ enklava upravo u ovoj korumpiranoj i razorenoj državi? Upitate li se ponekad koliko košta život naših komšija, koliko košta naš život? A život naših zemljoradnika kojima smo potrovali useve? Životi plutajućih jata riba kojima smo zagadili reke? Ne verujem da se pitate, jer ne vidite dalje od vaših šljaštećih monitora, na kojima bezumne brojke teku pred vašim sasušenim očima i ne govore išta o pravom stanju stvari, jer znate šta, vas nije briga za pravo stanje stvari, pa što bi?“
Par kolega iz sektora za finansijske protoke se nasmejalo, aludirajući na šaljivu prirodu zanimljive humorističke predstave čiji sam bio jedini akter. Izgleda nisam delovao dovoljno ozbiljno u svom izlaganju – par dama iz računovodstva je počelo neartikulisano da se trese. Krenulo je. Nekoliko čaša se razbilo ispadajući iz oslabljenih udova na uglačani parket.
„Da, vi žitelji raka, vi sejači smrti i bolesti, vi bezobzirna pohlepna ljudska stoko. Vaša vladavina životoproždirajućeg terora je završena. Sa zemljom koju smo nedvosmisleno ubili, odlazimo i mi. Smatrajte ovo reevaluacijom našeg radnog i etičkog kodeksa.“
Nekoliko prisutnih ispljuvalo je krv. Poput kijanja – ali na usta i nos pokuljala je krv u mlazevima – baš tako, iznenada. Ubrzo je većina završila na podu valjajući se poput ustreljene divlje životinje. Par šokiranih pogleda bilo je upućeno sadržinama čaša – bez učinka – najmanji trag korisnog preparata nije se mogao nazreti. Potoci krvi izbijali su iz svih šupljina preplaćene radne snage. Kada sam došao do potrebnog sastojka – nisam znao da će njegovo dejstvo biti ispoljeno na ovako surov način, ali kada je predstava već otpočela – rešio sam da je upotpunim adekvatnim opelom. Uz smeh nastavih.
„Ugovore o prestanku radnog odnosa ne morate potpisati – ne brinite! Vi ste zauvek deo „Infinite Dream LTD“ – kompanije koja misli na vas! Samo vas jasan i beskonačan san, možete dovesti do jasne i večne jave!”
Neki su se baš dugo držali – batrgali su se nekontrolisano na krvlju uprljanom parketu. Par momaka koji su radili na računarskom održavanju pokušalo je da napusti prostoriju kroz drvena ulazna vrata, ali sam ih višestruko obezbedio pre ulaska u svečanu salu. Ključ se nalazio na sigurnom – u mom džepu. Čuo sam vrisku i proklinjanje, ali zaista se više nisam obazirao – kao da je mogućnost vraćanja vremena ikada postojala? Paranoja je bila eliminisana dok su pacovi crkavali pred mojim očima. Linija horizonta bila je adekvatno postavljena, a vetar dobar – plesao sam sa sobom, okružen jecajima umirućih telesina.
Toliko praznih lica je bivalo umiveno sopstvenom krvlju, a krv se nekako magično uklopila sa sterilnim enterijerom velike sale. Pulsirajuće žile postajale su modre na vidljivim delovima kože mojih podređenih – smrt neometano struji njihovim venama. Griža savesti je prestala, pitam se zašto sam je uopšte i osetio? Šta to „Infinite Dream LTD“ radi pogrešno? Kakav savršen kolegijum imam – svi u jednoj smrti – zajedničkoj. Otključao sam vrata i napustio salu, pre toga se uverivši da niko od gostiju ne diše. Bal je zvanično bio završen, a prezentacija je prošla fenomenalno – zašto sam uopšte sumnjao u svoje liderske sposobnosti?
Na izlasku iz preduzeća zapazih radnicu na recepciji koja iz nekog razloga nije posetila veliko oslobođenje.
„Kako ti je ime?”, upitao sam umilim glasom – netipičnim za mene.
„Danica, šefe.”, bila je uplašena.
„Danica, vrlo dobro. Što te nije bilo u sali?” osetio sam strah u njenom disanju – strah od nepostojeće greške.
„Mislila sam da nisam pozvana.”
„Gluposti! Ovo je „Infinite Dream LTD“ – svi su pozvani! Sačekaj tu!”
Vratih se u salu. Bela pena kuljala je iz usta večno usnulih radilica i mešala se sa tamno crvenom nijansom krvi. Zviždao sam temu iz neke pesme dok sam se provlačio kroz polje leševa zaposlenih – mislim da je u pitanju bila Don’t Worry Be Happy. Na tanjir stavih dva sendviča i napunih jednu čašu preostalim punčom – taman.
„Verujem da crkavaš od gladi.”, rekoh Danici dok sam prilazio.
„E da znate da jesam gladna!”, osmeh se razlio njenim usnama – opustila se.
„Prijatno ti bilo, i vidimo se u ponedeljak.”, na pult stavih tanjir sa hranom i neodoljivi okrepljujući sok od limuna i grejpfruta. Šeretski joj namignuh i za uzvrat dobih još jedan stidljivi osmeh.
Nastavio sam da zviždućem melodiju iz pesme i izađoh ponosno kroz velika staklena vrata.
***.
Prvi put se probudih bez pomoći nesnosnog repetativnog zvuka alarma. Glava mi je pulsirala kao da sam prespavao polovinu života, a grlo mi je bilo suvo kao Atakama. Zakasnio sam na posao – da, šef nije otišao na posao – savršen primer radnicima. Sva sreća pa ne moram nikome da pravdam izostanak, ali ipak – ponedeljak je, i u posetu dolazi delegacija iz Berlina, a ja nisam bio na poslu da posložim dokumentaciju za ekspanziju „Infinite Dream LTD“ kompanije na nove lokacije, koje su po svežim saznanjima pune retkih rudnih bogatstava. Ako uspem da organizujem iskopavanje, i podmitim lokalno seljaštvo, prihod će biti abnormalan – možda dobijem unapređenje i budem premeštan u stranu filijalu.
Ipak, osećao sam se ruinirano i mamurno, kao da sam prethodnih deset dana proveo šetajući kao slepac po gradu – bio sam lišen opipljivih sećanja. Kutija Rivotrila čamila je prazna na radnom stolu, kao i boca Black Label viskija sa jednim preostalim gutljajem. Taj je verovatno bio previše – kiselina je iznenada krenula da me proždire u predelu grudi, dok sam pokušavao da se prisetim lucidnog jezivog sna koji se ticao budućnosti kompanije – nekakav loš predznak, rekli bi oni sujeverni. Ustadoh potom žurno iz kreveta, natočih sebi u čašu mineralnu vodu i pogledah u odelo neuredno bačeno preko naslona kožne fotelje. Priđoh bunovan, pa ruku stavih u džep od pantalona i izvukoh nekakav papirić na kojem je pisalo
„Vozimo i nagrađujemo. Sakupi pet kupona, i Tvoj Taksi te vodi na more.”
Autor: Milan Kovačević
About Author
