Dilan Dog #372 – Crno i belo

PRIČA: 7

SCENARIO: 6

CRTEŽ: 9

NASLOVNICA: 10

OCENA:

Scenario: Paola Barbato

Crtež: Korado Roi

Broj stranica: 96

Originalni naziv i broj: 372 ; Il bianco e il nero

Objavljeno kod nas u: Veseli četvrtak #163

Kratak sadržaj: Dilanova paranoja raste kada uviđa da je jedini koji primećuje mrlje na ljudima. Da li konačno gubi razum ili je u pitanju nešto strašnije? Ubrzo se pred njim otvara jedan novi svet, gde je i gospodar i podređeni, a njegov domaćin ima jedan čudan zahtev…

Stojite na autobuskoj stanici ispod nastrešnice, napolju pada kiša, a vi mrtvi umorni proklinjete i trenutak kada ste izašli iz kuće, i momenat kada ste nehajno rekli ‘ne’ kišobranu, ne očekujući da će tri letnje kapi kiše prerasti u pljusak zbog koga su vam patike mokre a noge vam plivaju u njima. Sama pomisao na topao kauč, šolju čaja i još nešto, što ne možete da trenutno osvestite, vas drži u životu. A onda se okrenete ka kiosku i ugledate nešto što odskače od svih novina, sudokua i ukrštenica, od svih Zagora, Martija Misterija  i Alan Fordova. I ostanete prikovani za taj kiosk čak ni ne primećujući da autobus dolazi i prolazi. Jer ono što vas je prikovalo za tu trošnu trafiku je naslovna strana toliko lepa i čudna, istovremeno predivna i strašna, koja vam ne da mira. Sem što shvatite da je četvrtak konačno došao, shvatite i ono što vam nedostaje da se kući prepustite totalnom užitku. A to je upravo taj strip, ta naslovnica koja odskače i koja vas priziva da otvorite stranice stripa i pre nego što stignete do praga kuće, još u zagušljivom autobusu. Ali vi se strpite, i već se osećate snažnije, jer znate da ste sebi isplanirali savršeno veče.

Za ovu epizodu zadužen je veoma poznat i u Dilan Dog vodama poštovan dvojac – za scenarijskim kormilom stoji Paola Barbato, jedna od najpoznatijih i najvoljenijih autorki ovog serijala, dok njene ideje i put iscrtava Korado Roi, opet među čitaocima Dilana Doga jako cenjen crtač. Što se mene tiče, Barbatova je ‘hit and miss’ autor – nekada ume tako dobro da pogodi srž serijala i napiše sjajnu epizodu koja dugo ostaje uz nas, a nekada ume tako jako da promaši, da se prosto pitamo šta joj je bilo u glavi dok je pisala tu priču. A kada se Barbatova, upravo najpoznatija po psihološkoj torturi Dilana, kao i preispitivanju srži njegovog lika, upari sa jednom od najmračnijih, najgrozomornijih i najatmosferičnijih crtača u SBE uopšte, znate da to teško može da omane. Ali ako iz ovog opisa očekujete jedan mračni hodnik kroz koji Dilan puzi pokušavajući da sastavi delove svoje psihe, odmah ću vam reći – varate se. Barbatova je ovde odlučila da eksperimentiše, da upari njen zaštitni znak sa nečim totalno drugačijim, opičenim i zabavnim, a sve to je prepustila Roiju da upakuje u jedan turoban krajolik koji kao da se podsmeva suštini price i njegovom tonu. I znate šta? Verovali ili ne, to ovde jako dobro funkcioniše.

 

Dilan počinje da na ljudima u okolini viđa mrlje. Mrlja po mrlja, šire se i na neki način kao da se njegov svet menja i nestaje, a menja ga neki drugi, mračan i strašan svet koji samo on vidi. I dok Gručo pokušava da vidi sreću u nesreći, a Blok se kao brižan otac brine o Dilanu i njegovom zdravlju, Dilanu se ukazuje domaćin koji ga je u svoje okruženje i pozvao. U pitanju je Babaroga, ili ‘Čovek od mraka’ iz italijanskie ‘mitologije’ i priča. A on ima jedan jako čudan zahtev za Dilana koji pokreće jako zabavnu premisu punu apsurdnosti i humora. Dilan na svom putovanju mora da se ne samo suoči sa svojim strahovima, već i da ih savlada i postane njihov gospodar. Ali šta je čovek bez svojih strahova? Može li čovek uopšte da bez njih postoji, da živi i funkcioniše? To je ono što Barbatova želi da nas pita, istovremeno postulirajući strahove kao jednu od srži našeg postojanja, ali još važnije, Dilanovog. Jer posebna draž ove price leži upravo u onome što je već trista sedamdeset jednu epizodu evidentno, ali nikad eksplicirano – Dilanov odnos prema konstruktu straha odskače od normalnog, razlikuje se od svakodnevnog. Strah je nešto od čega svi bežimo, neprijatno stanje koje nas blokira i zaustavlja u mnogim sferama života, a sa druge strane strah je nešto bez čega Dilan (i mi) ne možemo. Nešto što ga vuče da ide dalje, u životu punom gubitaka i neizvesnosti, njegova opsednutost istim je izvesna. I predstavlja okosnicu njegove ličnosti, ma koliko Dilan to želeo da negira. I da bi nam sve ovo ispričala Barbatova je odlučila da uradi sličnu stvar koju smo već jednom videli i (u najlabavijem kontekstu) u kojoj smo ‘uživali’. Naime, sam Rekijoni je personifikovao bolest u epizodi Mater Morbi, što se pokazalo toliko popularnim da je Mater Morbi reprizirala svoj lik u više navrata. U ovoj epizodi, Barbatova je odlučila da personifikuje strah, opet u liku žene (čime bi se i sam Sklavi, siguran sam, ponosio), i tako Dilana suoči sa tim konstruktom.

Sve to ne bi ostavilo tako jak utisak da je za crtež zadužen neko drugi. Roijev eksperimentalni stil je nešto što apsolutno odgovara ovakvom ambijentu. Čak i kad Barbatova iskače iz ozbiljnih tema i prelazi u homor i zabavu, Roi ostaje mračan i teskoban, sa brilijantnim senčenjem i crtežima figura koji zastrašuju. Da li je to dobra ili loša stvar – procenite sami, kao i to da li se Roi uklapa u suštinu ove mračne, a opet ne-tako-mračne epizode. Ono što svakako poboljšava utisak je povremeno razbijanje rešetki stripa koje su karakteristične za SBE, kao i takozvane splash stranice (koje su ovde ograničene na jednu stranicu). Tada je Roi i najlepši, ili najstrašniji i najgrozomorniji – zavisi kako gledate na stvari.

Ipak, treba pomenuti da ni ova epizoda nije savršena. Štaviše, daleko je od toga, ali toliko stvari dobro funkcioniše i čini takvu simbiozu, da se i nedostaci mogu na momente zaboraviti. Pre svega ti nedostaci nisu ogromni da vam unište ugođaj, ali da su tu – tu su. Barbatova ima dobru ideju i sasvim je solidno izvodi, ali je evidentno da se na momente pogubila u svom naumu. U jednom trenutku priča kao da gubi svoju osnovnu strukturu, i zarad popunjenja broja stranica se vrti u krug, ponavlja se, i u toj repetitivnosti se gubi to nešto što nas je i za nju prikovalo. Sam početak je sjajan, ulazak u taj mračni svet gde obitavaju Babaroge i strahovi je fenomenalan, ali polako uviđamo da sem toga što vidimo na prvim stranicama, taj svet nema šta puno da ponudi. Ratiger je svoju verziju zla eksponencijalno prikazivao čitaocima u epizodi Na dnu zla tako da je svaki sledeći nivo bio još strašniji i šokantniji, teži i turobniji, i upravo je takva struktuiranost bila važan aspekt eksploracije tog zamišljenog, nerealnog (a zastrašujuće realnog) sveta. Ovde se čin istraživanja zamagljuje, gubi se ekstaza koju svako novo otkriće donosi nama čitaocima, jer je taj svet strahova prilično jednoličan. Ili ga je Dilan takvim načinio, a mi naivni čitaoci progutali? Ostaviću to na vama, kao i odnos horora i humora. U pitanju nije slapstick (koji se obično u takvim situacijama koristi) već odnos ozbiljnosti i neozbiljnosti, ta dualnost koja je u najboljem slučaju…čudna. Jer prelaz iz zabave i humora u ozbiljnost i preispitivanje važnih egzistencijalnih pitanja je jedna stvar koji u umetnosti nije retka, a nagli prelaz iz takvog ozbiljnog stanja u humor prosto ne funkcioniše tako dobro.

Sve u svemu, pred vama stoji jedna jako interesantna epizoda, imaginativna i zabavna, a istovremeno ozbiljna i mračna. I dok taj odnos ozbiljnosti i neozbiljnosti možda nije do tančina pogođen, zabavna premisa i Roijev crtež će vas držati prikovanog za strip, tako da ćete na kraju prosto znati da je vredelo propustiti autobus i dodatno skvasiti noge.