Nekoliko semenki ksaltarijskog pužjaka pade na usijanu površinu peći i njihova isparenja, praćena oštrim mirisom dima, ispuniše prostor Ednine trošne kolibe. Edna se maši rukom i ivicom svog već nagorelog i odrpanog vunenog ogrtača, obori ostatak semenki sa peći koja je dudnjala i u kojoj su cepanice natopljene vodom istovremeno pucketale i cvrčale. Edna je vazda imala problem sa pakovanjem drva za ogrev, za čim očigledno nije previše marila. I nije joj bio potreban smrad pužjaka, niti njegova halucinogena isparenja u ranu zoru dok je tragala za nečim tako bitnim. To bi samo prizvalo duh njene pokojne sestre Marijele i besciljne razgovore prožete pitanjima kao što su: Da li je led na Altaknor jezeru te davne zime mogao biti deblji?, Da li je Hektor mogao biti brži i odvažniji? i onim čuvenim: Zašto živiš sama u ovoj prokletoj šumi? Ne, to Edni nije odgovaralo u ovom trenutku.

Police prepune tegli, vrećica, brojnih drvenih kovčežića, raznih škrinja, avana, ćupova i snopčića osušenih lekovitih trava, odlučile su da se poigraju sa Ednom u osvit novog dana. Teglica svračijih jaja kao da je iščilela iz njene kolibe, ali njoj nisu bila potrebna jaja. Jaja od svračaka često su bila jedino što su odvažni dečaci, spremni za pentranje po drveću mogli da joj ponude u zamenu za neki napitak koji bi ih učinio dovitljivim pred curama na vašaru ili na igrankama. A bilo je i onih koji su tražili od Edne trikove ili vradžbine. Ipak, najviše je bilo vragolana koji su dolazili po žireve punjene barutom u zamenu za ptičja jaja. Dečurliji je uvek bilo zabavno da zbija šale uz pomoć eksplozivnih žireva. Međutim u tegli sa svračijim jajima, čiji je nestanak gadno svrbeo Ednu, nalazilo se nekoliko poslednjih vlati posebnog planinskog čaja, medodava, koji je ona ubrala letos na padinama Temperina. A taj jedan rukohvat osušenog medodava ubacila je u teglu kao podlogu za baš ta jaja od svračaka koja je prethodne jeseni dobila od putnika namernika u zamenu za nešto lekovitog bilja i par bajalica.

U kući Edne Čizl dobar je samo onaj dan koji započinje medodavom. Ako bi se samo setila gde je ostavila teglu, mogla bi da otpočne sa pletenjem novog šala, ali rešenje ove glavolomke nije se naziralo u tako ranom času. Napolju je provejavao sneg, praćen ledenim vetrom koji izvlačio i ono malo toplote iz njenog doma i raznosio zaludne varnice iznad njenog prokislog krova.

Već je tri puta skidala sa polica sve teglice i ćupove, pregledala ih i prosipala svaku od njih zasebno na stolu, vraćala natrag, i opet se nešto nije uklapalo. Jer samo par dana ranije mogla se zakleti da joj je medodav bio svakodnevno pred očima, ali tada je još uvek imala starije zalihe čaja. Probala je i sa vradžbinom prisećanja i prizvala je svoje pamćenje, ali joj ništa nije polazilo za rukom. Onda se prisećala koje je sve posetioce imala poslednjih nekoliko dana. Na ivici senilnosti se setila da joj niko nije ni dolazio. Kada zaveju snegovi, ostatak sveta iščezne, i tokom zime gotovo da nema putnika koji prolaze starim kraljevskim drumom ka Orsonvilu.

Ko bi se još mogao probiti kroz smetove? Sumnjala je i na lopove, ali opet nije bilo tragova ljudi oko kolibe. Da su bile životinje, čak i da su mogle da uđu unutra, nije videla kako bi kojot, lisica ili pasjak, ili bilo šta drugo što hoda na četiri noge moglo da iznese teglu iz njene kolibe i to sa jedne od najviših polica. Opet, bojala se da možda ima posla sa lakrdijašima, a oni ne biraju ni mesto, ni vreme. Prevejana sorta ljudi, sposobna da se dobro preruši i skriva. Sasvim je moguće da su joj namerno ukrali teglu, sakrili tragove i sada je podsmešljivo posmatraju i rugaju se njezinim mukama, a sigurno znaju da joj je to omiljeni čaj. Ako su to ona deca iz Mišjeg Gaza, ona ista deca koja su joj prethodnog leta obila kolibu i ukrala većinu osušenih praskavih trešanja, zapamtiće je. Edna je obećala sebi da će se obračunati sa tim deranima. Ali opet, gde su im tragovi? Obuzeta mislima, vraćala je poslednji venac gorobilja na vrh kredenca, odakle ispade onaj snopčić medodava na pod, uvezan tankim jutenim kanapom. Edna je poskočila od sreće.

– Oh, hvala ti Gospo! – reče to dohvativši onaj rukohvat slatkog medodava bez želje da sazna gde se sve vreme krio. Sa uživanjem je pomirisala listove i bez čekanja je namrvila nekoliko listića u čajnik koji je već duže vreme zviždao. Prema njenoj proceni, biće dovoljno za narednih par nedelja, dok se sneg ne povuče i dok ona ne ode po potrepštine do pijace u Viškasu. A onda se zapitala da li je čitavog jutra imala posla sa Gospom i ako je tako zašto je baš nju iskušavala i to upravo ovim čajem. Možda je Gospa, zaštitnica ptica i ostalih životinja uzela jaja kako bi ih na proleće vratila u gnezda svraka Andrujske šume.

Dok je polako sipala čaj u svoju limenu šolju, jedna sena joj promače kroz zamrljano prozorsko okno. I to na onom oknu koje je bilo okrenuto prema šumi. U tom trenutku je pomislila da je to Gospa koja upravo odlazi odatle, ali u ovoj senci je vladao izvestan nemir, blizak nečem životinjskom. Edna je srknula čaj, zaboravivši na trenutak koliko je vreo. Oparenog jezika je odložila šolju, opsovala i odlučila da izađe napolje kako bi ispitala ko se to šunja oko njene kolibe. Namakla je široku kapuljaču tamnosivog ogrtača na svoju sedu glavu, a zatim je dograbila sekiru pri izlasku, jer svako kome je život mio nikada ne izlazi napolje bez sekire u zimskim mesecima, posebno ako živi na samoj ivici šume.

Krenula je od vrata do ivice trema, ali je još uvek teško razaznavala šta se dešava, jer beše prilično rano. U tom modrom sivilu ljudska moć opažanja je često varljiva. Ipak, senka koja je prošla tuda ostavila je tragove za sobom. Mnoštvo tragova. Krupnih tragova. Pomislila je na volvoke. Edna je zakoračila na stazu i skrenula levo prema šumi. U prvi mah nije videla ništa osim utabanog snega, ali u pravilnoj kružnici, jer je odavno uživala Gospinu zaštitu i ništa nije moglo da prodre do njene kolibe u krugu od nekoliko stopa. Ništa što je po prirodi zlo ili iz drugih svetova.

I onda, kroz sumorno plavetnilo novog dana provukao se šištav ton, nalik siktanju pacova, samo mnogo glasniji. Na hiljade gladnih mrava u vidu žmaraca joj se uspenjalo uz kičmu i zaustavilo na temenu. Strah je potpuno paralisao Ednu. Hitro se osvrnula oko sebe, pokušavajući da pronađe izvor tog sablasnog zvuka.

– Nemoguće, to je nemoguće. – prošaputala je Edna, povlačeći se nesvesno korak po korak ka svom tremu. Niz čelo su joj se zakotrljale prve graške ledenog znoja.

Na dvadesetak stopa ispred nje, iza jednog velikog hrastovog stabla, nemo su je posmatrale oči koje su naglašavale podmuklost zveri o kojoj je Edna slušala priče još kao dete, ali je nikada nije videla uživo. Čak je verovala da su siktavci, odnosno divorjaci bili potpuno istrebljeni još za vreme vladavine kralja Jordela II.

Prepoznaćeš ga po siktanju i šištanju. On se ne oglašava kao druge zveri, od kojih je čak i krupniji. On se kreće nečujno, i ne riče poput medveda ili volvoka, on ne zavija kao vuk i ne laje kao pasjak. On je jedno podmuklo stvorenje, prerasli pacov, krvolok koji ne preza ni od čega. Dovoljno je snažan da ponese odraslog čoveka u čeljustima, i dovoljno lak da se vere nečujno po najvišim granama drveća ili da sklizi lagano po snegu i da pritom ne ostavi ni traga. Kada budeš osetila tu vrstu straha, moli se Gospi za milost, za brzu smrt, jer čovek u čeljustima siktavca je isto što i miš u čeljustima razigrane mačke.

Bile su to reči Edninog pokojnog oca koje je vrlo dobro upamtila i koje su joj se veoma lepo urezale u pamćenje. Prenošena s kolena na koleno, kratka i najčešće nepotpuna svedočenja o ovim zverima dakako su dobijala na težini, podgojena jezom koju je svaki pripovedač utkivao na svoj način. Edna se naslušala priča o siktavcima i drugim zverima kao dete i trudila se da ih prenosi verodostojno mlađim naraštajima. Svi su voleli njene lutkarske igrokaze koje je priređivala dečici kraj raspaljenih vatri tokom kasnih noći, za vreme vašara i svetkovina po gradovima i selima u okolini Andrujske šume. Svi osim pojedinih plašljivih mališana i njihovih narogušenih majki koje bi besno frktale na Ednu zbog toga što će morati da provedu još jednu besanu noć pored kreveta svoje strašljive dece. Lik takvog krvoloka bilo je teško ukloniti iz nevinog dečijeg uma.

Lice tog stvora bilo je modro, prožeto brazdama oko njuške, brojnim naborima ispod očiju, a obrazi su mu bili masni poput loja pod žeravicom. Ono što je bilo najjezivije, stvor je posedovao par ljudskih očiju. Taj njegov pogled, odveć tup i bezazlen, u kontrastu sa tako strašnim licem stvarao je utisak iskonskog užasa. Njegovi očnjaci su bili prvi znak da se pri susretu sa njim olako može izgubiti neki od udova, ili u najboljem slučaju glava. U proseku dugi oko tri palca, pravili su veliku štetu svakome ko bi im se našao na putu.

Divorjak je netremice zurio u Ednu, ali je i ona prikovala njega svojim pogledom. Stvorenje je opet zasiktalo, što je nju na trenutak trglo iz hipnotičkog straha. Ono čime je u tom trenutku mogla da mu uzvrati bilo takođe njeno slabašno siktanje. Podigla je sekiru visoko i pokazala mu svoje požutele zube. Bar ono što je ostalo od njih. Tek tada je uvidela da je siktavac čitave noći kružio oko njene kolibe, pokušavajući da probije barijeru koju mu je postavila gospodarica svih zveri u toj šumi. Ipak, Gospa nad njim nije imala kontrolu. Od njega je mogla samo da štiti druge, ali ne i da upravlja njime kao što je to umela sa drugim životinjama.

Videvši da Edna neće da izađe iz polja zaštite, stvor se nevoljno udaljio od stabla na koje je bio oslonjen i uspravio se na zadnje noge. Bio je visok preko osam stopa, što je još više zaprepastilo Ednu. Između ruku i nogu je imao razapet zamašćeni višak kože koji mu je omogućavao da jedri, nalik letećim vevericama. Siktavac se okrenuo i nestao među drvećem. Njegov nagli piskavi krik zaparao je Ednine uši. Odskočio visoko u krošnje sa čijih se grana odbacivao dalje, kružeći iznad Edninog doma. Dok je stvorenje jurilo kroz ogoljene krošnje, sneg se otresao i nošen vihorom padao po Edni i njenoj kolibi. Siktavac je prešao sa druge strane bliže izlazu iz šume. Zatim se odbio još jednom od grane kvrgavog sipra, skočio dole i zaputio se prema drumu. Edna je znala da je krenuo u Orsonvil, ali nije znala šta da učini. Glad tokom zime natera brojne zveri da silaze u sela i varošice po hranu, ali dok druge zveri obično uhvate nečiju ovčicu, jare, kokošku ili prase, siktavac lovi ljude. Domaće životinje su samo usputna šteta, vrsta oznake kojom siktavac beleži svoju žrtvu na koju se namerio. Po prvi put se zaista zabrinula za te ljude, naročito za decu iz kuće Kaplanovih. Ako je divorjak zaista krenuo tamo, njihov dom će biti prvi na udaru. Znala je da bi potera za njim bila ludost, ali je odlučila da sačeka još malo kako bi se on udaljio. A onda je istupila iz polja zaštite i krenula za njim.

Smetovi su bili previsoki, ali siktavac sa njima nije imao problem. On je hodao graciozno preko dubokog snega. Pritom je koristio i prednje i zadnje udove, dok mu je razapeta koža između njih omogućavala da leluja i vrlo lako prelazi velike razdaljine zasipane ledenom belinom. Edna je morala da se probija kroz zavejano prostranstvo. Od oružja je jedino imala svoju sekiru. Pratila ga je dugo, a onda ga je izgubila iz vida. Stvor je bio svestan da ga ona prati, ali je izgledalo da se više ne obazire, iako je mogao u svakom trenu da se vrati i da je ščepa.

Edna je shvatila da je velika greška što se udaljila od svog doma i kroz glavu joj provejaše misli o tome kako tako stara ne može da učini mnogo, ali je imala jaku želju da se domogne prvih kuća u selu. Suknja i stopala su joj bili natopljeni, a i ogrtač je postao pretežak, jer se sneg prilepio na njega. Edna se trudila da ne misli na to.

Već je stigla do Biskinijevog ležećeg kipa koji je pokriven snegom izgledao kao bilo koji drugi bezlični brežuljak u tom kraju. Sa Biskinijevog ramena se promolila nečija kandža, zatim i druga, a za njima i glava. Siktavac je stajao na vrhu i posmatrao je Ednu i sada je znao da mu je doručak serviran na tanjiru. U nekoliko skokova već je bio pred njom, ali ga je Edna preduhitrila. Sa sekirom u rukama, prizvala je vradžbinom pomoć drevnih božanstava šume, a zatim se okružila kamenom, tako čvrstim da je malo šta moglo da ga probije.

Siktavac je onjušio bezličnu kamenu masu nekoliko puta, zarežao je kratko, zagledao je i obišao oko novostvorene stene par krugova. Edna je unutar ledenog kamena shvatila da će se potpuno smrznuti ukoliko nešto ne preduzme i ne otera zver. Odlučila je da upotrebi još jednu vradžbinu trenutnog oživljavanja kamena. I u tom trenu, Biskinijeva teška kamena ruka, dužine nekih 15 stopa, sa vrlo glomaznom šakom se maši i zamahnu pravo prema Edni i siktavcu. Zver, gotovo prestravljena udarcem kamena o kamen, strugnu preko poljane dajući se u nečujni beg. Tiho poput marame na vetru, siktavac je hitrim koracima jurio oštro prema drumu za Orsonvil.

Biskinijeva ruka se vratila na svoje mesto otresajući smetove snega sa sebe, a kamen kojim se Edna štitila tih nekoliko trenutaka, bio je zdrobljen i ležao je oko nje. Zahvalila se Biskiniju na pomoći, na jeziku Gospinog naroda, mada je on svakako nije mogao čuti. Ležao je tu više od dvesta godina, od pojave Drugog Sunca koje je skamenilo sav njegov soj.

Siktavac se već značajno udaljio, grabeći preko druma odlazio je ipak južnije, ka Andrujskoj gori i brdima. Edni to nije davalo mira. Znala je da će siktavac iskoristiti priliku da se spusti sa brda nazad u Orsonvil.

Slabašni cijuk sa obližnje grane je prenuo Ednu. Odatle ju je posmatrala promrzla veverica, raskvašenog krzna. Edna je iskoračila iz kamenja, prišla je bliže drenu sa koga je njena ljubimica skočila pravo na njeno rame, a zatim joj se uvukla u vuneno kraljevstvo džempera ispod kragne ogrtača. Tu se šćućurila, još uvek podrhtavajući. Edna je izvukla jedan žir iz džepa kecelje, dodala ga malenoj drugarici, frknula zadovoljno i zaputila se kući. Dobila je novu ideju.

 

Autor: Kilroy was here