Dosta je čudan odnos stručne i šire javnosti prema Oskarima. Početkom svake godine, kako dođe novi talas nominacija za nagrade Američke akademije, tako naviru i besni stavovi razuzdane gomile koja teži da pokaže koliko im zapravo te nominacije ništa ne znače. Stvara se izvesna paradoksalnost u smislu da ljudi koji su deo stručne javnosti imaju odbojnost prema ceremoniji jer preferira osrednjost, dok šira javnost ne voli ceremoniju jer su u njihovim očima nadmeni i pretenciozni. Prosto rečeno, ne možeš ljude zadovoljiti povlađivanjem, a nekako se čini da se sa ceremonijom upravo to dešava poslednjih godina… Koliko god mrzeli ceremoniju, ono šta se ne može poreći je da su svi u konstantnom odnosu prema Oskarima. Ili si Oskaraovac, neko čiji je talenat prepoznat ili teži da bude prepoznat od strane akademije; ili si anti-Oskarovac, pa si u negativnom odnosu prema ceremoniji koja forsira osrednjost i ti kao autor proizvodiš pravu umetnost koja provocira status quo. Iz upravo tih razloga, nove nominacije Američke akademije donose nam i nove razloge da čupamo kose jedni drugima, ali možda i za radovanje…?
Čemu radovanje? Radovanje tome da iz godine u godinu filmovi koji su iz žanra fantastike ili imaju nadrealni (high concept) pristup priči prave sve veći proboj na ovoj prestižnojdodeli nagrada. Ove godine imamo slučaj da u kategoriji za najbolji film imamo horor-komediju o rasizmu i ljubavni film o čudovištu; a superherojski film dobio je nominaciju za najbolji adaptirani scenario. Gledano sa strane, stiče se utisak da nadrealni (high concept) filmovi preuzimaju sve, od glavnog toka (mainstram) pa do prestižnih nagrada, ali nekako mi se sve više čini da će biti potrebno mnogo više otvorenosti od strane Akademije sa jedne strane, i veća kompetentnost autora sa druge. U ovakvoj postavci, imamo konstantnu igru mačke i miša u kojoj čak iako se desi bitan događaj u kulturi glavnog toka, Oskari nisu u stanju da to prepoznaju na vreme, već su uvek u konstantnoj rekaciji spram velikih događaja nakon što su se oni već desili. Tako je bilo oduvek, i ukoliko ne bude napora sa obe strane, biće i na dalje.
U periodu do pedesetih godina, čitava Američka kultura zasnivala se na principu obuzdavanja životinjskih nagona u ljudima. Legitimišući svoje stavove preko Frojdove psiho-analitičke teorije, mediji su stvorili sliku o društvu potreba u kom su poželjne karakteristike težnje ka materijalnim stvarima pod pretenzijom da će to pružiti ljudima sreću, drugačije poznate kao Američki san, i film je bio jedan od glavnih propagijatora tih vrednosti sve do Rodžera Kormana. Korman uviđa promene u kulturi jos pedesetih, mnogo pre Hipi pokreta, i nezavisno producira filmove koji imaju nadrealne elemente u svom tekstu, ali u podtekstu ti su filmovi u većini slučajeva aktuelni i društveno angažovani. Mladi ljudi koji su se protivili establišmentu imali su sa čim da se identifikuju i tako bolje iskomuniciraju svoju individualnost svetu koji njihove stavove nije legitimisao. Taj princip, komercijalnog u tekstu a društveno angažovanog u podtekstu, biće prvi put popularizovan Spilbergovom Ajkulom a učvršćen u glavnom toku Džordž Lukasovim Zvezdanim ratovima. Čak i tada, Akademija nije umela da prepozna ove filmove kao najbitnije umetnine dvedesetog veka, za šta ih mi danas smatramo. Zvezdani ratovi odneli su kući Oskare samo za montažu, vizualne efekte, muziku itd. Kategorije u kojima su Zvezdani ratovi i danas samo nominovani. Drugim rečima: „svaka čast deco na efektima, ali pričanje priče ostavite odraslima“.
Mnogima je omiljeni film iz detinjstva Park iz doba jure (1993), ali nije to film koji je 1994. godine doneo Spibergu prvi Oskar za režiju… Morao je da snimi Šindlerovu listu da bi ga smatrali ozbiljnim rediteljem, a do tada je bio potcenjivan u akademskim krugovima. Te 1978. Godine, kada su prve Zvezdane staze bile nominovane, bio je nominovan i Spilberg za Bliske susrete treće vrste, ali je pobednu odneo Vudi Alen sa Eni Hol. I kao i sa svakim novim nominacijama, mnogi će i na ovo reći: „Blasfemija!“, ali iskreno… Smatram da je to zasluženo. I 2009. godine, podiglo se dosta prašine oko činjenice da Mračni vitez (2008) nije bio prepoznat od strane Akademije, iako je Hit Ledžer odneo nagradu za najboljeg glumca. Kao rezultat toga Akademija je proširila broj filmova koje nominuje za najbolji film godine, sa pet na deset kako bi mogli da obuhvate više filmova, ali i jedni i drugi previđaju činjenicu da možda prestiž i nadrealno (high concept) ne treba mešati. Spilberg i Lukas ’78. nisu odneli nagradu, ne zato što matori članovi akademije ne umeju da prepoznaju njihov talenat, već zato što je njihovo vreme tek dolazilo. Park iz doba jure jeste odličan film, ogromna prekretnica kada je u pitanju kombinovanje kompujterski generisane slike i praktičnih efekata, takođe subverzivan jer u svom podtekstu priča priču ne samo o opasnosti tehnologije po čoveka već je i kritika potrošačkog društva. Ali je Šindlerova lista, ruku na srce, bolji film. To nije prodaja duše zarad nagrade… Spilberg i dalje snima blokbastere različitih žanrova, ali kao što nije sramota pustiti um da razmaštava različite svetove zarad zabave i ponekad radi pružanja kritike današnjice, nije sramota ni pričati priče koje su sa dve noge čvrsto na zemlji. Da budem jasniji, mislim da vreme Grete Gerving i Džordana Pila tek dolazi i da bi nagrađivanje ovih mladih talentovanih ljudi pre vremena bilo više trčanje pred rudu, nego zaslužena nagrada.
Rodžer Korman, prepoznat je od strane Američke akademije kao bitan filmski stvaralac 2010. godine, dobio je nagradu za životno delo od strane Akademije. Ali i taj potez nije zato što se promenila percepcija pa je Propast kuće Ašer (1960) sada odjednom lektira svim stvaraocima, već zato što je princip njegovog delovanja promenio kulturu glavnog toka i, ono bitnije, svi članovi akademije su nekada radili za njega i zahvalni su mu za sve što im je učinio za njih. Isto tako, mi nominacije Džordana Pila, Giljerma Del Tora, i Džejmsa Mengolda ne deluju kao iskrena ljubav prema žanru, već ili kao vraćanje duga od ranije ili pokušaj dodvoravanja publici koja iz godine u godinu sve manje i manje prati ceremoniju dodele Oskara. Bilo je potrebno da se Piter Džekson učvrsti kao dobar nezavisan reditelj, pa zatim snimi dva odlična Gospodara prstenova, da bi tek treći deo dobio priznanje od Akademije kao nadoknadu za propušteno. To nije samo problem fantastike, Skorseze je dobio Oskara za Dvostruku igru (2006) samo zato što njegovo remek delo nije bilo prepoznato sedamdesetih godina. Kormanu su se odužili šest decenija kasnije, iako je njegov film Stranac (The Intruder, 1962) jedini film na kojem nije uspeo da stekne profit i film je do relativno skoro bio bačen u zaborav.
Oblik vode, Beži i Logan su jako dobri filmovi. Sva tri, bez izuzetka, ali mislim da je bitno da prepoznamo šta se dešava. Sva tri filma iako jesu pripadnici tih žanrovskih grupa se u isto vreme stide toga što su u tim žanrovima! Neko manje a neko više. Ovde je reč o iluziji priznavanja fantastike kao nečeg vrednog nagrade, pod maskom političke korektnosti. Ako bi na papiru opisali Beži, to bi možda i zvučala kao premisa jednog od gore pomenutih Rodžer Korman filmova u smislu da ispod komercijalnih elemenata ima društvene angažovanosti. To svakako, ali Beži ima ključan problem zbunjenosti prilikom žanrovskog profilisanja. Film teži da bude ozbiljan, ali je parodija, a u isto vreme teži da bude i horor. To sve može da ide u nekoj ’Korman varijanti’ ali ovaj film ne želi da bude to i zapravo na trenutke, kao da se stidi toga da bude pravi horor. Sve ovo nije velik greh, ipak se radi o prvencu reditelja koji je po profesiji stend ap komičar, ali mislim da ni Džordan Pil a ni njegov producent Džejson Blam (moderni Rodžer Korman) nisu mislili da prave prestižan film za sva vremena kada su ga pravili. Svojom društvenom angažovanošću taj film jeste čačnuo nerv kulture glavnog toka i bez sumnje je jedan od najbitnijih filmova 2017. godine, ali ne i jedan od najboljih filmova te godine. Iz kategorije horora, imali smo zapravo veoma dobru ponudu ove godine na nezavisnoj sceni, ali ukoliko se Džordanu Pilu posreći, Beži će biti tek drugi horor film koji će dobiti Oskara. Prvi horor koji je odneo Oskara bio je Kad jaganjci utihnu, koji takođe ima problem srama da bude horor pa koketira sa triler elementima. Svi ovi filmovi su odlični filmovi, ali bitno je da prepoznamo da iza ovih odluka postoje druge namere. Niko nije Pila nominovao zbog toga što je snimio dobar horor već zbog društenog angažmana i prekidanja tradicije rasizma u Holivudu.
Ali kao i oni kritičari koji su u stalnoj relaciji prema dodeli Oskara, tako su i članovi Akademije u stalnoj relaciji prema dnevnoj politici. Uvek su u reakciji na kulturu umesto da naštimaju svoj sluh na taj tonalitet. Uvek sve inovacije i prepoznavanje talenata dolazi nakon događaja, pa su tako i ove nominacije, ispravljanje krivih Drina od ranije i pokušaj da se neke prethodne nepravde isprave kojom nominacijom ili zlatnim kipićem. Uvek bilo… ali se iskreno nadam da neće uvek biti tako. Koliko god želim da filmovi o podvodnom čudovištu budu prepoznati kao nešto više od obične zabave, znam da eventualna pobeda Giljerma Del Tora neće učiniti da filmovi kao što su Devojka sa dna mora (Night tide, 1961) ili Stvorenje iz Crne lagune (1954) budu bolje prihvaćeni u društvu. Nekako sam utiska da im i nije mesto sa likovima u odelima, i ono glavno, ne treba nam ničija milostinja! Ne treba tražiti legitimitet od grupacije koja evidentno ne želi da taj legitimitet prizna, a isto tako ne treba siliti nagrade filmovima koji očigledno nisu najbolji u nominovanim kategorijama, zato što političke okolnosti nalažu da posle Vajnstin skandala feministički film mora imati velikog udela na ceremoniji pa makar i na silu! Te dragulje neće zaštiti Akademija legitimisanjem nekog žanra kao vrednog nagrade, već je potrebno podići nivo osnovnog poznavanja filmske umetnosti. Tek kada dođe do ozbiljnih promena publike i kreatora javnog mnjenja možemo da očekujemo da autore neće biti stid da stvaraju superherojske filmove ili filmove o čudovištima, i da će ukoliko jesu remek dela biti prepoznati u svom vremenu, a ne decenijama kasnije. A za sam kraj, sve najbolje Del Toru četvrtog maja, pošto mu jesu dužni!