Doživljajni i teorijski pristup proučavanju narodne bajke

Proučavaoci narodne književnosti, prilikom podele usmene proze na vrste, često se sreću sa problemom prelivanja žanrova. Čini se, međutim, da je bajka kao književna vrsta dovoljno izdiferencirana i da je i proučavaoci i laici lako prepoznaju kao posebnu vrstu. U prilog tome govore različite definicije narodne bajke.

Prema definiciji Vuka Stefanovića Karadžića „Naše narodne priče ili pripovjetke gotovo se mogu razdijeliti na muške i ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovjetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti…“[1]

I Vido Latković, koji Vukovu podelu smatra nepotpunom, fantastične elemente navodi kao jedan od osnovnih činilaca bajke. Pored toga, on ističe da među važne odlike bajke spadaju stereotipni počeci, ponavljanje, paralelizmi delova, trojstvo itd.[2]

Braća Grim bajku smatraju fantastičnom pričom iz sveta čarolije, a Maks Liti, nadovezujući se na njihove analize, svet bajke predstavlja kao jednodimenzionalan. On ističe da je taj svet čudesan samo za čitaoca ili slušaoca (dakle posmatran spolja) dok za junake same bajke realno i fantastično tvore jednu jedinstvenu osnovu u kojoj nema ničeg začuđujućeg.[3]

S obzirom na to da tema ovog rada nije definisanje bajke kao žanra, ovde su proučavanja različitih autora svedena samo na nekoliko osnovnih činilaca. Ono što na osnovu različitih proučavanja možemo izdvojiti kao osnovne odlike bajke jesu preplitanje fantastičnih i realnih motiva, stereotipni početak, neodređenost vremena i mesta zbivanja, kao i imena junaka, pohod glavnog junaka u kome on ispravlja nepravdu ili uspostavlja narušenu harmoniju savladavajući prepreke i boreći se sa zlom, ponavljanje, utrostručavanje (najčešće dato u gradaciji) i, najzad, nagradu, odnosno srećan kraj, najčešće oličen u ostvarenju lične sreće junaka. Iako neki od ovih elemenata postoje i u drugim usmenim vrstama (na primer elementi fantastike prisutni su u predanjima, mitovima i legendama, ponavljanje i utrostručavanje postoje i u narodnoj prozi i u narodnoj poeziji), jedino su u bajci svi ovi elementi objedinjeni u čvrstu strukturu koja, moglo bi se reći, tvori ovaj žanr i na osnovu koje bajku kao posebnu vrstu lako prepoznaju čak i učenici najmlađeg uzrasta.

Ukoliko tvrdnju da su odlike ovog žanra danas potpuno utvrđene prihvatimo kao činjenicu, to još uvek ne znači da je ona sama u potpunosti objašnjena.  Bajku ne možemo u potpunosti obuhvatiti jednostavnim nabrajanjem elemenata njene strukture. Veoma je važno sagledati i njeno poreklo i njenu namenu. To da li bajka ima korene u predanju, legendi ili nekoj drugoj vrsti ili je, možda, nastajala uporedo sa njima, tema je koja bi morala biti obrađena u posebnom radu. Mi ćemo se, za potrebe ovog rada, osvrnuti na to koja bi mogla biti njena namena.

Vido Latković, u analizi odlika bajke, ističe da je jedna od osnovnih funkcija bajke da zabavi: „Osnovna namena narodne bajke, u stadijumima njenog razvitka koje možemo kontrolisati, mogla bi se u krajnjoj liniji svesti na nastojanje da se zadovolje potrebe slušalaca za estetskim doživljajem, a dosta često i na težnju da se u doživljaju iluzija zaboravi na grubu svakidašnjicu.“[4] Često isticanu didaktičnost bajke Vido Latković smatra funkcijom koja je bajci kasnije nametnuta. Ipak, ni ovaj autor ne negira da se kroz bajku „nužno probijaju moralna načela i opšta životna shvatanja kolektiva“, ali smatra da to predstavlja jednu od zakonitosti književnog stvaranja. On ističe da je optimizam jedna od osnovnih karakteristika bajke, jer se u njoj hiperbolisanim snagama čoveku neprijateljskih sila suprotstavljaju, takođe hiperbolisane, sposobnosti čoveka da pobedi zlo.[5]

Sa ovim mišljenjem možemo se samo donekle složiti. Naime, Latkovićevu tvrdnju da bajka služi kao neka vrsta bega od stvarnosti opovrgava činjenica da je najveći broj motiva u bajkama uzet iz stvarnog života. Fantastično često predstavlja samo sredstvo da budu prikazana neka od stalnih iskušenja i moralnih dilema sa kojima se čovek u životu sreće, a čitava struktura bajke može biti protumačena kao sublimacija ukupnog iskustva jedne sredine. Prema rečima Zone Mrkalj mnogo je „pokazatelja koji ukazuju na to da fantastični elementi u bajci imaju vrlo logičnu i realnu podlogu, te se bajka može shvatiti i kao narodna pripovetka koja narodnim jezikom govori o onome što je bilo i onome što će se tek dogoditi.“[6]

Shvaćena na ovaj način, bajka može odigrati veoma značajnu ulogu u razvoju deteta. Deca se veoma rano, već u drugoj godini života, upoznaju sa svetom bajki. Od tog doba pa sve do kraja školovanja deca slušaju i čitaju bajke i u okviru obaveznog školskog programa, ali im se rado okreću i po sopstvenom izboru. Činjenica da novi naraštaji učenika, koji su odrasli u novoj civilizaciji slike, sve manje čitaju, ne opovrgava ovu činjenicu. Naime, nastavna praksa pokazuje da, u poređenju sa nekim drugim književnim tekstovima, čitanje i slušanje bajki učenicima osnovne škole predstavlja veće zadovoljstvo ili bar manju muku. Slobodno možemo reći da bajka ne gubi svoju draž ni kada su u pitanju odrasli čitaoci. Postavlja se pitanje odakle potiče ova privlačna snaga bajke. S obzirom na to da je bajka jedna od prvih književnih vrsta sa kojima se čovek upoznaje, moglo bi se pretpostaviti da se ovaj čarobni svet urezuje duboko u čovekovu podsvest. Međutim, ova pretpostavka daje samo delimičan odgovor na naše pitanje. Bajke zanose čak i najozbiljnije proučavaoce književnosti, one za koje struktura i značenje bajki odavno nisu tajna. Stoga moramo pretpostaviti da ona nosi arhetipska značenja koja predstavljaju putokaz za pronalaženje nekih suštinskih životnih istina.

U prilog ovoj tvrdnji govore i istraživanja Bruna Betelhajma. Istražujući psihološka značenja bajke ovaj proučavalac ističe njen potencijalni uticaj na razvoj deteta i njegove psihe.[7] On smatra da bajka detetu prenosi poruke koje ga suočavaju sa osnovnim ljudskim situacijama i egzistencijalnim problemima. Ona od deteta traži ulaganje napora radi razrešenja moralnih pitanja koja život pred njega postavlja, ali mu nudi i pozitivne, ohrabrujuće odgovore. Pomoću bajke dete unosi red u haotičnost sveta koji ga okružuje i spoznaje svoj identitet. Međutim, poput Vida Latkovića, i Bruno Betelhajm smatra da bajka nudi neku vrstu bega od stvarnosti, jer ističe da je najveća usluga koju bajka pruža detetu nada u konačnu pobedu principa dobra, što je, prema njegovom mišljenju, svojevrsna zaštita od tegoba svakodnevnog živo

DOŽIVLjAJNI I TEORIJSKI PRISTUP PROUČAVANjU NARODNE BAJKE

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tim da bajka nudi svojevrsni beg u iluziju ili sa tim da ona predstavlja stilizovanu sliku života, ostaje neosporna činjenica da „bajke imaju ogroman vaspitni značaj i utiču na formiranje ličnosti učenika.“[8] Naime, bajka, a posebno njena fantastika, bliska je dečijem poimanju sveta. Deca najmlađeg uzrasta fantastične elemente u bajci doživljavaju kao normalan, sastavni deo događaja. „Potpuno uživljavanje dece u situacije u kojima su izbrisane granice između imaginarnog i realnog, taj zanos kao svojstvo dečije prirode, dozvoljava da u poetskoj predstavi dete – čitalac i samo postaje akter i ima punije učešće u zbivanju. To omogućava njegovu istinsku, životnu stvaralačku igru u kojoj se ne razdvajaju mašta i stvarnost.“[9]

Gorenavedeno dovodi nas do pitanja vezanih za teorijski i doživljajni pristup proučavanju bajke. Pre svega, postavlja se pitanje da li, prilikom nastavnog proučavanje bajke, akcenat treba staviti na doživljaj ili treba insistirati na tome da učenici uoče strukturu bajke i da je tumače u skladu sa osobinama žanra. Može se učiniti da je odgovor na ovo pitanje jednostavan i očigledan – doživljajni i teorijski pristup ne treba razdvajati, već ih treba iskombinovati u jedan jedinstveni pristup u kome ni jedan ni drugi element neće biti zapostavljen. Međutim, nastavna praksa pokazuje da taj zadatak nije nimalo jednostavan. Na primer, prema teoriji junaci bajke su jednodimenzionalne ličnosti koje deluju po unapred utvrđenom šablonu i kojima nije potrebna posebna motivacija. Ovi likovi nemaju izražene karakterne osobine, a međuljudski odnosi grade se prema potrebi samog žanra (najstariji i srednji sin ne uspevaju da izvrše zadatak ne zato što su negativni junaci ili zato što se ne trude dovoljno, već zato što je to način da se istakne trojstvo; junak u bajci Baš Čelik sipa vodu u bure, jer je za razvijanje drugog toka bajke potrebno da čudovište bude oslobođeno). Međutim, tokom analize bajke vrlo je verovatno da će učenici i bez posebnih podsticaja ponašanje junaka bajke tumačiti kao motivisano i da će veoma brzo, već nakon površnog čitanja, imati stav o karakternim osobinama junaka. Ukoliko bismo insistirali na tome da učenici u potpunosti spoznaju i usvoje teorijske postavke o bajkama, a na štetu ličnog doživljaja, umnogome bismo osiromašili i estetsku i vaspitnu vrednost bajki. Sa druge strane, apsolutno oslanjanje na doživljaj učenika može odvesti u pogrešnom smeru i dovesti do izvođenja proizvoljnih i netačnih zaključaka, a može predstavljati smetnju i prilikom kasnijeg proučavanja nekog potpuno drugačijeg književnog dela (na primer, ukoliko učenici na primeru bajke nauče da „dopisuju“ osobine junaka, to će činiti i prilikom analize romana u kome su postupci junaka motivisani, a karakteri jasno ocrtani).

Da bismo pronašli pravu meru i odredili najbolji pristup za nastavno proučavanje narodne bajke, potrebno je da sagledamo odnos između doživljajnog i teorijskog pristupa narodnoj bajci. Oslanjajući se na već navedene stavove Maksa Litija o tome da svet bajke začuđuje samo publiku, a ne i junake same bajke, mogli bismo govoriti o dve vrste doživljaja – spoljašnjem i unutrašnjem. Spoljašnji doživljaj bio bi doživljaj publike, u našem slučaju učenika, a unutrašnji doživljaj bio bi doživljaj junaka bajke. Ove dve vrste doživljaja na prvi pogled potpuno se razlikuju. Junaci bajke ne žive u fantastičnom svetu, već svet fantastike postoji paralelno sa svetom junaka. Međutim, kada dođe do preplitanja ova dva sveta, odnosno do prodora neobičnog u obično, junak bajke nije začuđen, on na fantastično reaguje kao na sasvim normalnu pojavu,[10] onako kako možda zamišljamo mitski pogled na svet koji su imali naši preci. Na primer, kada u bajci Pepeljuga starac, koji nailazi iznenada i koji očito predstavlja vezu sa paralelnim fantastičnim svetom, saopštava da će onoj devojci koja ispusti vreteno u jamu majka postati krava, Mara se ne pita ni ko je taj starac, ni da li je to moguće. Sa druge strane, publika je pred svetom bajke pre svega začuđena. Čitalac ili slušalac najpre reaguje na fantastične elemente u bajci, na činjenicu da je u bajci sve moguće. Međutim, iako je čuđenje karakteristično za spoljašnji doživljaj sveta bajke, ovaj žanr ne bi mogao pružati stalno zadovoljstvo različitim uzrastima kada ne bi postojala spremnost publike da u taj svet apsolutno veruje. Tako dolazimo do zaključka da, iako su na prvi pogled potpuno suprotni, unutrašnji i spoljašnji doživljaj ipak imaju nešto zajedničko. U njihovoj osnovi nalazi se verovanje u fantastično. Ovo verovanje junacima bajke je imanentno, dok za čitaoca predstavlja svesnu odluku, ali se ipak podrazumeva.  Ukoliko bismo pokušali da odgonetnemo razlog zbog koga je publika spremna da veruje, mogli bismo pomisliti da je u pitanju potreba čoveka da, uranjajući u iluziju, bar na trenutak pobegne od stvarnosti, ali pravi odgovor treba tražiti dublje, u najranijem detinjstvu. Deca najmlađeg uzrasta na fantastiku u bajci reaguju slično junacima bajke. Oni se gotovo uopšte ne čude, već na ono što je starijoj deci ili odraslima neobično reaguju kao da je u pitanju nešto potpuno normalno i očekivano. Postavlja se pitanje da li deca najmlađeg uzrasta tako reaguju zato što im je sve novo, pa stoga jednako obično ili neobično ili imaju jaču vezu sa arhetipskim. Bilo da je tačna prva bilo druga pretpostavka, činjenica da se deca ne čude svetu bajke upućuje na zaključak da spremnost odraslog čoveka da veruje u fantastično potiče iz najranijeg detinjstva.

Spremnost učenika da veruje u svet bajke može biti od velike koristi prilikom proučavanja bajke, naročito u onom delu analize u kome učenici treba da izdvoje ideje dela. Naime, svesna odluka da veruju u fantastiku pomaže im da se potpuno sažive sa glavnim junakom u njegovoj borbi protiv antropomorfiziranog zla, ali i da, nakon čitanja, naprave distancu u odnosu na taj svet i da govore o svojim utiscima. U literaturi se često postavlja pitanje o tome koliko je uputno dozvoliti učenicima da analiziraju bajku sa psihološkog stanovišta. Međutim, u mlađim razredima osnovne škole ovo pitanje je potpuno izlišno, jer učenici veoma dobro osećaju kontrastnu, crno-belu podelu na pozitivne i negativne junake, odnosno na dobro i zlo. Čak i učenici trećeg, četvrtog, pa i petog razreda, koji bajku već počinju da analiziraju sa stanovišta strukture, skloni su tome da zanemare teorijska pitanja i da se prilikom analize rukovode sopstvenim doživljajem teksta. Interesantno je pratiti to kako učenici mlađih razreda, ne uočavajući svesno strukturu bajke, prilikom analize poštuju zakonitosti žanra. Za potrebe ovog rada sproveli smo istraživanje u mlađim razredima, a analizirali smo bajku Aždaja i carev sin.[11]  Pitanja smo pokušali da uskladimo sa uzrastom. S obzirom na činjenicu da je istraživanje vodio profesor srpskog jezika, a ne profesor razredne nastave priprema za čas napravljena je samo okvirno. Osnovni cilj istraživanja bio je da na što neposredniji način otkrijemo to kako najmlađi učenici doživljavaju bajku, pa smo pitanja na samom času prilagođavali onom toku koji su sami učenici nametali.

Kako vam se dopala bajka? Šta vam je bilo posebno zanimljivo? Kako ste se osećali dok ste slušali tekst?

Učenici su mahom odgovorili da im se bajka dopala, a neki, naročito učenici prvog razreda, da su se pomalo i plašili. Većina je kao najzanimljivije izdvojila to što carević polazi u potragu za braćom, kao i aždajinu snagu (zapravo to što je aždaja snažna i moćna). Na pitanje šta su osećali dok su slušali tekst, učenici su uglavnom isticali da su bili uzbuđeni ili uplašeni.

 Šta vas je uplašilo? Objasnite zašto. Kako zamišljate aždaju? Zašto ste se brinuli za carevićev život?

Učenici su istakli da su se plašili aždaje i toga šta će ona uraditi careviću. Aždaju opisuju na osnovu onoga što su imali prilike da vide u crtanim filmovima, pa nam ovaj opis nije bio naročito informativan. Za carevićev život plašili su se zato što je „aždaja mnogo strašna i opasna, a carević nije toliko veliki“.

Šta se dešava sa carevićem kada pođe u potragu za braćom? Na šta sve na svom putu nailazi? Koga carević sreće? Kako saznaje sudbinu svoje braće? Zašto mu određene ličnosti pomažu? Kako saznaje gde se aždaja nalazi? Kako uspeva da je pobedi? Kako se bajka završava?

Učenici pomalo nespretno, ali tačno prepričavaju tok priče. Uočavaju da carević pomaže ljudima i da mu oni uzvraćaju. Na pitanje kako carević saznaje šta mu se desilo sa braćom, učenici odgovaraju „rekla mu ona baba“, a na pitanje zašto ona to čini odgovaraju „jer je bio dobar“. Uočavaju i to da carević pobeđuje aždaju tek kada ga devojka poljubi, kao i to da carević oslobađa mnogo ljudi. Posebno ističu činjenicu da carević na kraju dobija devojku i ne kriju radost zbog srećnog kraja.

Šta mislite o careviću? Kako ga zamišljate? Kako vam se dopada? Zašto?

Učenici misle da je carević dobar (pod terminom dobar podrazumevaju da se lepo ponaša) i hrabar. Zamišljaju ga kao lepog mladića. Interesantno je da su mnogi učenici carevića zamislili gotovo kao dečaka koji ne poseduje preteranu fizičku snagu. Ovaj podatak ukazuje nam kako na činjenicu da su svesni toga da je on najmlađi brat, tako i na još važniju činjenicu da se sa njim poistovećuju, pa ga zato zamišljaju sličnijim sebi. Carević im  se veoma dopada zato što je hrabar, zato što je pobedio aždaju i zato što je oslobodio sve one koje je aždaja zarobila. Posebno im je simpatično to što se carević zaljubljuje.

Na osnovu ovih odgovora jasno je da najmlađi učenici bez ikakvih teškoća uočavaju osnovne karakteristike bajke iako toga nisu sasvim svesni. Daju neposredne odgovore koji otkrivaju način na koji doživljavaju bajku. Carević o sudbini svoje braće saznaje od „one babe“, aždaja je „grozna“ itd. Ovi neposredni izrazi otkrivaju nam da oni svet bajke doživljavaju kao nešto prisno, poznato, nešto o čemu mogu da govore bez ustručavanja. Osećaju dramsku napetost bajke, zabrinuti su za carevićevu sudbinu, oduševljava ih carevićeva borba i pobeda i imaju gotovo navijački odnos prema ostvarivanju carevićeve lične sreće. Pri tome se ne upuštaju previše u psihološku analizu iako ova bajka, više nego neke druge, pruža tu vrstu podsticaja. Oni navode to da carević u potragu za braćom polazi zato što se brine, ali se na tom podatku ne zadržavaju, jer ih mnogo više interesuje dalji razvoj događaja.

Na osnovu ovog primera možemo zaključiti da doživljajni pristup proučavanju narodne bajke može dati zadovoljavajuće rezultate u mlađim razredima. Kasnije ćemo pokazati prednosti i mane ovog pristupa u starijim razredima, a na ovom mestu zadržaćemo se na onome što nam je ovo istraživanje otkrilo. Naime, činjenica da učenici najmlađeg uzrasta, koji nemaju iskustva u analizi književnih dela i koji ne poseduju nikakva književnoteorijska znanja, ipak osećaju i izdvajaju osnovne elemente bajke kao žanra, govori nam o tome da je teorijski pristup moguće uklopiti u doživljaj učenika, jer on zapravo i potiče iz doživljaja bajke kao vrste. Ovo nam dalje može potvrditi pretpostavku da namena bajke nije bila samo pružanje zabave, već da ona nudi sublimiranu sliku osnovnih životnih istina.

Slično istraživanje nije sasvim moguće sprovesti u starijim razredima, jer su čak i učenici petog razreda, iako skloni da se prilikom analize bajke više oslone na sopstveni doživljaj nego na književnu teoriju, ipak naučili nešto o osobenostima žanra, pa njihovi odgovori u sebi sadrže i elemente teorijskog pristupa. Tako će učenici petog i starijih razreda na pitanja o tome kako im se dopala bajka i šta su prilikom čitanja osećali odgovoriti da im je bajka zanimljiva, a osnovna emocija koju izdvajaju jeste radoznalost. Pri tome je radoznalost vezana za to na koji će način carević pronaći i pobediti aždaju, a ne za krajnji ishod. Oni se ne pribojavaju za carevićevu sudbinu, jer su već naučili da je srećan kraj, koji sada nazivaju pobedom dobra, jedna od glavnih karakteristika bajke. Na pitanje koga carević sreće učenici petog razreda odgovaraju da sreće ljude kojima pomaže i koji mu kasnije to uzvraćaju. Učenicima starijih razreda ovo pitanje ponekad nije ni potrebno postaviti, jer sami, prilikom kratkog prepričavanja, izdvajaju pomagače kao uobičajeni element u bajkama.

Teorijski pristup proučavanju bajke učenicima starijih razreda ne predstavlja poseban problem. Oni veoma lako uočavaju i usvajaju osobenosti strukture narodne bajke. Književnoteorijska znanja o bajci primenjuju lakše nego što je to slučaj sa književnoteorijskim znanjima vezanim za neke druge književne vrste. Iako nam ova činjenica potvrđuje pretpostavku da je struktura bajke neraskidivo povezana sa njenim značenjem, ona u sebi krije i zamku. Što su znanja o strukturi bajke veća i što su češće na konkretnom primeru potvrđena to opada zainteresovanost i sposobnost učenika da se emotivno užive u svet bajke. Nastavna praksa pokazuje da preterano insistiranje na teorijskom pristupu, iz koga je razgovor o doživljaju iključen, oduzima bajci njene osnovne funkcije. Deca čitaju i slušaju bajke da bi se zabavila, ali i da bi stekla neka osnovna znanja o životnim istinama, a čista teorijska analiza bajku, u njihovim očima, svodi na niz ponavljanja koja im postaju nezanimljiva i neinspirativna.

Učenici sedmog i osmog razreda tako umeju da odgovore na sva pitanja vezana za bajku, a jedina pitanja koje ostaju bez odgovora jesu pitanja kako su doživeli bajku i šta su tokom čitanja osećali. Analiza inače inspirativne i učenicima zanimljive bajke Zlatna jabuka i devet paunica pretvara se u mehanički odrađen čas na kome nisu ispunjeni ni vaspitni, ni estetski ciljevi. Čak i pitanja koja učenike upućuju na doživljajno tumačenje ostaju bez efekta. Istraživanje je sprovedeno u jednom odeljenju sedmog razreda, koje je od petog razreda bilo upućivano samo na teorijski pristup bajci, kao i u jednom odeljenju petog razreda, i to na samom početku školske godine.

 Kako ste doživeli bajku? Šta ste tokom čitanja osećali? Kako bajka počinje? Zašto baš najmlađem sinu u krevet pada paunica koja se pretvara u lepu devojku? Zašto baba staje na put ostvarenju ljubavi između carevića i paunice? Kako otac reaguje na to što najmlađi sin polazi u potragu po svetu?

U sedmom razredu prva dva pitanja ostala su bez pravog odgovora, osim par stidljivih opaski da je bajka bila zanimljiva, ali i par glasnijih opaski o tome je da predugačka. Ovaj drugi odgovor uputio nas je na zaključak da, zbog isključivog usmeravanja na teoriju, bajka za učenike gubi nešto od svoje draži. Za razliku od odgovora učenika sedmog razreda, učenici petog razreda odgovarali su na pitanja sa mnogo entuzijazma. Njima je bilo posebno zanimljivo to što se bajka nije završila na mestu na kome su očekivali kraj, već se radnja nastavila i postala još uzbudljivija. Odmah su istakli da im je pojava paunica bila posebno zanimljiva, a na pojavu zmaja reagovali su sličnije učenicima mlađih razreda, nego učenicima sedmog razreda. Iako se nisu uplašili zmaja, pojavljivanje ovog fantastičnog bića učinilo je da im radnja postane još uzbudljivija.

Na pitanja vezana za najmlađeg sina učenici sedmog razreda odgovaraju na osnovu naučenog – u bajkama postoji trojstvo i uvek je najmlađi brat taj koji postaje junak bajke. Učenici petog razreda odgovarali su na osnovu utiska, ali su pri tome u lik najmlađeg carevića učitali mnogo karakternih osobina koje likovi bajki po definiciji nemaju. Oni su istakli da je najmlađi sin pokazao domišljatost jer je odmah legao da spava umesto da dozvoli da ga umor savlada u najvažnijem trenutku, što predstavlja odgovor kakav smo mogli očekivati. Međutim, učenici su dodali i to da je carević bio odlučniji od svoje braće, a da je paunica pala na njegov krevet jer je bio lepši. Ovi odgovori svedoče o činjenici da čitaoci koji nisu opterećeni teorijskim znanjima o žanru bajku čitaju neposrednije i da u njoj pronalaze i ona značenja koja su samo nagoveštena, ali i o tome da isključivo oslanjanje na doživljaj može odvesti u preteranu psihologizaciju, dopisivanje značenja i pogrešne zaključke. U prilog ovoj tvrdnji govore i odgovori na naredna pitanja.

Učenici sedmog razreda babu prepoznaju kao jednu od obaveznih prepreka na junakovom putu i ne upuštaju se previše u objašnjavanje njenih motiva, dok se učenici petog razreda na ovom mestu zadržavaju na tome kako zamišljaju babu, analiziraju motive carevićevog sluge i pripisuju mu karakterne crte. Za njih su baba i sluga pokvareni. Slugu motiviše čista zavist. On ne želi da carević pronađe jabuku. Neki učenici su čak išli toliko daleko da su babine i slugine postupke tumačili kao posledice dogovora sa carevićevom braćom čime su zapravo dopisali značenja kojih u ovoj bajci nema. Pored toga, učenici petog razreda začuđeni zbog toga što otac ne pokušava da odgovori sina od odlaska u svet. Smatraju da je otac sebičan i koristoljubiv i da se nada da će mu sin pronaći izgubljene zlatne jabuke. Sa druge strane, učenici sedmog razreda ne zadržavaju se na ovom podatku. Jedini komentar koji daju jeste da se otac složio sa sinovljevom odlukom.

Već na osnovu odgovora na samo nekoliko pitanja možemo izvesti zaključke o prednostima i manama primenjivanja samo jednog pristupa u proučavanju narodne bajke. Učenici petog razreda zadržavaju emotivni odnos prema bajci, uživljavaju se u radnju, identifikuju se sa junakom, iščitavaju skrivena značenja, prepoznaju navogeštaje, ali su često u opasnosti da se zanesu u maštanju i da dopišu značenja i donesu pogrešne zaključke. Učenici sedmog razreda ne donose pogrešne zaključke. Oni uočavaju sve elemente strukture bajke, ističu njihov smisao, izdvajaju ideje, ali to čine bez uključivanja emocija i mašte. Postavlja se pitanje koliki su značaj za njih imali moralni principi bajke, kao i to da li je njena estetska vrednost izgubljena u analizi koja je postala samo deo još jedne lekcije.

Ovo istraživanje može nam poslužiti kao dobra polazna osnova za osmišljavanje pristupa koji će na pravi način obuhvatiti teorijska znanja i doživljaj. S obzirom na to da učenici koji sa stanovišta ličnog doživljaja analiziraju bajku zadržavaju emocionalni odnos i time ostaju otvoreni kako za estetske tako i za moralne vrednosti bajke, možemo zaključiti da doživljaj treba da bude okvir našeg pristupa. Pitanja treba tako osmisliti da učenici sami uočavaju i izdvajaju zakonitosti žanra, ali akcenat treba zadržati na doživljaju. Stoga od učenika treba tražiti da se za čas pripreme tako što će bajku pročitati kod kuće, jer se na taj način čuva neposredna, intimna komunikacija sa umetničkim tekstom. Itraživačke zadatke treba osmisliti tako da upute učenike na iznošenje ličnog doživljaja, ali i da razmisle o pitanjima vezanim za strukturu bajke.

    Pažljivo pročitajte bajku (Aždaja i carev sin, Zlatna jabuka i devet paunica…). Izdvojte fantastične elemente u bajci. Razmislite kakvu ulogu u bajci imaju fantastični događaji (ili bića). Šta je u bajci realno? Uočite vremenske i prostorne odrednice u bajci. Obratite pažnju na šta sve junak nailazi na svom putu. Uočite kako se bajka završava, kao i to šta takvom završetku prethodi.

Ovako osmišljeni istraživački zadaci predstavljaju više uputstva za čitanje i tumačenje, nego pitanja na koja učenici mehanički odgovaraju. Pošto su oslobođeni obaveze da daju klasične odgovore, učenici zadatku pristupaju opuštenije i lakše iznose lične stavove. Na taj način čuvamo njihov neposredni doživljaj, ali ih ipak upućujemo u željenom smeru i smanjujemo mogućnost za donošenje pogrešnih zaključaka.

 Na času postavljavamo pitanja koja će učenike podstaći da iznose sopstvena zapažanja i utiske, a da pri tome ipak ostanu u okvirima žanra i da ujedno uočavaju osobine žanra.

Kako počinje bajka? Gde se i kada dešava radnja? Šta glavnog junaka pokreće na akciju? Šta predstavljaju fantastična bića/događaji? Šta je to što junaku pomaže da istraje u borbi? Na šta sve nailazi na svom putu? Kakve su prepreke pred njega postavljene? Koliko ima prepreka? Na koji ih način savladava? Ko mu pomaže i zašto? Šta možemo zaključiti o osobinama glavnog junaka? Kako se bajka završava? Šta na osnovu toga zaključujemo?

Predloženi istraživački zadaci i pitanja uopšteni su i mogu se odnositi na bilo koju bajku, jer predstavljaju samo okvir pripreme, odnosno primer za to kakva bi pitanja trebalo da postavimo ukoliko želimo da učenici savladaju osobine ovog žanra, a da pri tome uoče i izdvoje estetske i moralne vrednosti dela.

Ovako osmišljena pitanja omogućavaju učenicima da odgovore u skladu sa sopstvenim utiscima i da ujedno izdvoje osnovne elemente strukture bajke. Na primer, učenici će na prvo pitanje odgovoriti tako što će ili ponoviti prvu rečenicu bajke ili će odmah reći da ne znaju gde se i kada radnja odvija, ali će odmah potom uočiti da sve bajke počinju na sličan način i često će biti u stanju da i potpuno sami daju definiciju „mesto i vreme odvijanja radnje u bajci nisu određeni“. Pokretanje glavnog junaka na akciju tumače kao dokaz njegovih emocija ili njegove plemenitosti. Fantastične elemente prepoznaju lakše nego realne, a dodatnim pitanjima vrlo ih je lako podstaći da se, upotrebljavajući maštu, potpuno unesu u čudesni svet, ali i da, odmah potom, vrlo precizno odrede značenje fantastičnih motiva. Na primer, na pitanje kako zamišljate paunice (ukoliko analiziramo bajku Zlatna jabuka i devet paunica) dobićemo vrlo iscrpni opis prelepih šarenih ptica koje se pretvaraju u prelepe devojke duge plave kose i koje iz sebe isijavaju svetlost. Ubrzo posle ovog opisa sledi zaključak da su ova fantastična bića znak za nešto što je savršeno. Kada zamišljaju aždaju, opisuju ogromno zeleno stvorenje prekriveno tvrdom grubom kožom, sa zastrašujuće ružnom glavom, ogromne fizičke snage i izuzetno opasno. Iz ovako zamišljene slike sledi logičan zaključak da aždaja predstavlja zlo, a ponekad ćemo, naročito u sedmom i osmom razredu, čuti i to da je ona slika đavola.

Već na osnovu ovih odgovora možemo zaključiti da pažljivo vođeni razgovor na času pruža mogućnost za to da se, vodeći računa o zakonitostima žanra, ipak pre svega oslonimo na neposredni doživljaj učenika.

[1] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pripovijetke, Beč, 1853, prema: Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 73.

[2] Videti više u: Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975.

[3] Videti više u: Rečnik književnih termina, Beograd, 1984, str. 62.

[4] Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 84.

[5] Vido Latković, Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 84.

[6] Zona Mrkalj, Nastavno proučavanje narodnih pripovedaka i predanja, Beograd, 2008, str. 206–207.

[7] Videti više u: Bruno Betelhajm, Značenje bajki, Beograd 1979.

[8] Zona Mrkalj, Nastavno proučavanje narodnih pripovedaka i predanja, Beograd, 2008, str. 207.

[9] Slobodan Ž. Marković, Zapisi o književnosti za decu, Beograd, 1978.

[10] Videti više u: Nada Milošević-Đorđević, Od bajke do izreke, Beograd, 2006.

[11] Istraživanje je sprovedeno u prvom i drugom razredu OŠ „Ilija Birčanin“ u Zemun Polju, u odeljenjima 1/1 i 2/3.