Dronstad – Vrli novi svet 21. veka

Ovaj roman nisam krenula da čitam jer sam zaljubljenik u vojnu fantastiku. Iako je to karakteristika žanra, nisam ljubitelj dugih opisa ratnih scena koje su ponekad teške da se isprate. Razlog zbog kog sam krenula da čitam knjigu je to što pokriva probleme kroz temu: virusa, rat, bolesti, zagađenje, porodicu, zajedništvo, temu čovekovog ponašanja u stanju krize i odrastanja. Posle pročitanog romana, postavljaju se pitanja o slobodi izbora i da li je moguće izaći iz igre gde moćnici unapred kroje sudbinu malih ljudi. Neke od scena sam mogla da oživim u glavi i doživim neke od emocija junaka kao svoje. Radnja je puna obrta i bilo je momenata kada nisam bila sigurna kojoj strani su junaci priklonjeni. Stoga možemo reći da je Nenad Jevtić sagom Dronstad dao doprinos savremenoj srpskoj književnosti u polju vojne fantastike koja se na ovim prostorima malo pojavljuje. Sam tekst analiziraće prvi deo Dronstad sage koja nosi naziv Karantin.

Simbolične reči i opisi u knjizi

Nenad Jevtić kroz simbole i aluzije tera čitaoca da nasluti šta će se u romanu dešavati još pre nego što su se neki događaji obistinili. Autor, takođe, suptilno je ubacuje detalje koji će biti bitni za nastavke sage. Simbolični nazivi mogu se naći u više navrata: od naziva knjige i sage, preko opisa gradskih četvrti i bandi, životinja koje se za njih vezuju, ratnih rituala, pa i do imena junaka.

Reč karantin u naslovu najviše aludira na opsadu, jer je ceo izmišljeni opkoljen. Može aludirati i na pandemiju, jer su pandemija i virus glavni motivi ovog romana. Značenje naziva sage Dronstad može se videti na početku knjige. Ovaj detalj sa početka knjige ponavlja i na kraju, čineći roman Karantin kružnom kompozicijom.

Autor geografiju grada deli na sever, jug, zapad, istok, centar i podzemlje (direktno je ispod centra). Svaka od bandi zauzima određenu geografsku poziciju. Objašnjavajući položaj bandi i upoznajući nas sa njihovim nazivima, autor uvodi nekoliko kontrasta: crno-belo, gore-dole, sever-jug, istok-zapad, poznato-nepoznato. Usred svih tih suprotnosti imamo centar koji je pod maglom, a maglu vezujemo za sivu boju, neutralnost. Kontrast crno-belo možemo posmatrati bukvalno, ukoliko obratimo pažnju na nazive bande, kao i pripadnike istih ili kad gledamo boju kože suprotstavljenih strana. Crni Zmajevi su belci (dakle, naziv bande i rasa su u kontrastu crno-belo), a belci se bore protiv gerilaca koji su crnci. Međutim, kontrast crno-belo ne odražava samo boje, već i dva suprotna stava, gledišta, geografske pozicije. Na zapadu su Gerilci koji ratuju protiv Arana koji su istoku (kontrast istok-zapad). Tu vidimo još kontrast poznat-nepoznat, jer je zapad istražen dok istok nije. Sa druge strane bande sa severa i juga su u ratu (opet vidimo kontrast sever-jug). Sever je zbog svoje dobre klime u kontrastu sa centrom grada koji je maglovit. Jug zbog dobre klime isto tako stoji u kontrastu sa centrom grada. Opet tu vidimo kontrast. Centar grada je, kao što je rečeno, simbol za neutralnost. U sivilu magle nijedna banda više nije ni loša ni dobra – ona prosto postupa onako kako smatra da je ispravno. Zbog toga nije ni čudo što su Zmajevi u centru grada. To simboliše njihovu neutralnost – nemaju sukobe sa drugim bandama, ali opet sarađuju sa njima da bi izvukli neke benefite za sebe.

Kroz opise života bandi pominju se određene životinje – zmajevi, zmije, psi, orlovi. Zmajevi u su u narodnom predanju asocijacija na stvorenje koje nanosi štetu. Zmije su simbol za zlo i prevrtljivost. Pas je odmah asocijacija na frazu pseći život, na nekoga ko živi bedno. Rusi poseduju orlove, a orlovi su ptice grabljivice. Na ovaj način, grad podseća na džunglu u kojoj vlada zakon jačeg. Postavlja se pitanje: gde je kralj džungle? U školi se sreće lav koji nosi poluraspadnutu nogu. Lav je simbol za nekoga ko vlada. Obogaljen lav, samim tim, ne može da vlada. To odmah ukazuje na anarhiju u državi. Lav se isto može posmatrati kao detalj da zoološki vrt u tom gradu više ne postoji. Životinjsku džunglu zamenila je betonska džungla u kojoj su glavni akteri-ljudi. Primetićemo da se metafora betonska džungla pominje i u samoj knjizi. Bitan aspekt u opisu nekih bitaka i atmosfere koja vlada igra i uloga muzike. Ko želi da oseti atmosferu nekih događaja, može pustiti muziku koju glavni junak čuje u pozadini kad sreće neke ljude ili kad se odvijaju neke bitke. Za određene bande vezuju se određeni muzički žanrovi. Stoga nas ne čudi što Todor, očuh glavnog junaka kaže: „Muzika je simbol.“

Iako nisam obožavalac vojske i oružja, mogu reći da se Nenad Jevtić dobro informisao o vojnim temama. Autor kroz bitke provlači neke detalje koji ukazuju na njegovo poznavanje istorijskih običaja. To vidimo kroz uzimanje „suvenira“ od poraženih neprijatelja, jer se tako ranije potvrđivala pobeda i ponižavao neprijatelj. Originalan ritual sahranjivanja Rusa podseća na rituale drevnih civilizacija, posebno u delu gde se pominje zagrobni život.

Opisujući ratnike, autor je dao i mali omaž kompjuterskim igricama. Neke bande imale su određenu hijerarhiju, kao i pravila da se menja položaj u njoj. Morali su, naime, ispuniti određene zadatke. Menjanjem hijerarhije, menjao se i spoljašnji izgled ratnika. U nekim kompjuterskim igricama se takođe menja izgled junaka i njegova snaga raste odrađivanjem određenih zadataka.

Nenad Jevtić nije slučajno birao imena poput: Sigurd (onaj koji će ubiti zmaja), Sofija (ona koja je mudra), Dilara (ona koja je ljubavnica), Ljubica (ona koja je voljena), Todor (dar od Boga), Estofas, Tajrus (imena za zmajeve u video igrama) i tako dalje. Simbolika imena govori mnogo o sudbini i karakteristikama junaka.

Stil pisanja

Autor u svojim opisima teži naturalizmu koji može izazvati mučninu i gađenje. To vidimo u scenama mučenja, seksualnih odnosa i ratovanja. U svojim opisima pisac teži da čitalac čuje zvuk struganja kože sa kostiju, krckanje lobanje pod pritiskom jakih šaka, oseti kako krv ubijenog prska lica i odeću preživelih i tako dalje. Iako čovečanstvo od pamtiveka govori da ga od drugih životinja deli razvijena svest i kontrola nad svojim postupcima, Nenad Jevtić nam pokazuje kako to nije baš uvek pravilo. Pisac ide i korak dalje i pokazuje nam kako nekad ta sirovost nije uzrokovana spoljašnjim faktorima. Ona se nekad taji u čoveku dok se jednom ne pokaže u punom svetlu. Ovim postupkom pisanja Nenad Jevtić pokazuje nam kako u ratu nema ničeg uzvišenog ili pesničkog. Smrt likova nije prikazana kao romantičarsko žrtvovanje za otadžbinu. Autor bez okolišanja govori šta je od leševa ostalo, tačnije, šta je nestalo u krvavim okršajima. Pogibija čoveka izaziva u čitaocu osećaj zazora, gađenja, mučnine, a tek onda osećaj da je neko poginuo, jer se borio za bolje sutra. Možda su neke od tih naturalističkih scena mogle biti još više opisane, jer verujem da bi tada bile na nivou scene nabijanja na kolac iz romana „Na Drini ćuprija.“ Neki odlomci obiluju humorom. Dijalozi između određenih junaka obiluju psovkama i opaskama poput onih u seriji Senke nad Balkanom. Smeh izazivaju i neke situacije ( kuvanje male Ljubice, pojava pacova Gricka i tako dalje).

Odnos prema porodici i zajednici. Opis junaka

Junaci u sebi imaju i osećaj vezanosti za porodicu ili zajednicu koju smatraju porodicom. U ovim scenama na momenat, prestaju misli o ratu (poput večere za Ljubičin rođendan). Čitalac ne može ostati ni ravnodušan na bratsku ljubav koju glavni junak gaji prema Ljubici. Zanimljivo je pratiti komunikaciju između glavnog junaka i Todora koji mu je očuh. Za razliku od Ljubice, koja Todora naziva tatom, glavni junak ga zove po imenu. Ostavljam na čitaocu da sazna šta će morati da se desi, da bi glavni junak očuha oslovio tom kratkom, ali značajnom rečju „tata“. Vezanost za porodicu i drugog čoveka igraju bitnu ulogu i u formiranju junaka. Gubitak bliskog čoveka ili razlaz sa istim u nekim slučajevima oblikuju stavove ličnosti.

Sofija i Estofas najbolji su primeri toga kako prekinuti odnosi ili smrt bliskih mogu uticati na nečiju ličnost. Kod malobrojnih junaka videće se da su između bliske osobe i borbe za opšte dobro (što opet svaki junak doživljava drukčije) izabrali ono drugo. Porodica strada kroz rat. Na to nas podseća scena gde glavni junak dolazi u kontakt sa dvoje starih ljudi koji su ostali bez sina i na kojima je taj gubitak ostavio vidljivi trag. Ovo je još jedna scena koja pokazuje da u ratu svi gube. Ostaje samo pitanje da li su žrtve rata doprinele boljoj budućnosti sveta. Kad govorimo o zajedništvu, postoji i veliki broj međuljudskih odnosa u romanu koji se ne formira na prijateljskoj ili porodičnoj osnovi. Mnogi od njih formirani su ne bi li se preživelo ratno stanje. Na primeru bande Zmajeva kako ne žele da ulaze u sukobe sa drugim bandama najviše da bi komunicirali sa svakom i izvukli korist za sebe. Zanimljiva je epizoda gde glavni junak uz pomoć prženice koju je ostavio starici sa snajperom obezbeđuje sebi lakši prolaz gradu. Kako kaže glavni junak: „Ovo nije milost, ovo je prećutni sporazum.“

Kroz nepredvidive postupke nekih junaka, autor pokazuje da je svaki čovek velika nepoznanica i da ne možemo znati u kom smeru će se kretati. Nenad Jevtić nam pokazuje da nijedan čovek nije ni potpuno crn ni potpuno beo – on levitira između ta dva u nekoj sivoj zoni. Opisujući junake, autor ne daje celokupan portret junaka, već izdvaja dve ili tri bitne stavke koje nam nepogrešivo pokazuju nečije poreklo, karakter, ulogu u knjizi, stavove, a nekad čak i sve od navedenog. Sa druge strane, zbog manje detalja, čitalac dobija slobodu da dalje dočara kako određeni lik izgleda. Kod velikog broja junaka ne postoji borba za idealni svet i bolje sutra, već isključivo borba za preživljavanje. Svaki junak postiže to na različite načine i iz različitih pobuda. Neki od junaka igraju prepredeno i otkrivaju svoje karte tek na kraju. I muški i ženski junaci u ovoj knjizi imaju ravnopravan položaj. Pripadnici oba pola mogu da budu zaštitnici porodice, ali i da učestvuju u ratnim zbivanjima, da rešavaju sudbinu grada i da svoja znanja i talente koriste u cilju rešavanja ratnih sukoba.

Ovde će biti detaljnije opisana tri junaka: Todor, Ljubica i glavni junak.

Todor- njegovo ime znači onaj koji je od Boga, dar od Boga. Takvo ime dobio je jer njegov dar za nauku može biti rešenje za otkrivanje prave prirode virusa. Ostaje samo da vidimo da li će Todoru biti predodređeno da jednom, kad otkrije prirodu virusa, zna da je upotrebi u prave svrhe. Sa druge strane, imamo čoveka koji se odrekao rođenog deteta, ali i čoveka koji je probao da opet bude otac deci koja nisu njegova. Tako vidimo da, biti roditelj, otac, tata, nije uvek uslovljeno biološkom vezom, nego načinom na koji postupamo prema onome koga treba da odgajimo, pripremimo za stvarni život. Najzad, kroz njegov lik učimo da roditelj, jednom kad odgoji dete, mora da ga prihvati takvo kakvo jeste i da mora i da nauči da mu oprosti.

Ljubica- ime Ljubica ima više značenja. Ono aludira na nežan cvet, što ukazuje na Ljubičinu krhkost. Ovo ime takođe označava onu koja je voljena, ona koja je ljubimica svih. U toku razvoja radnje u romanu vidimo da je upravo ljubav prema Ljubici navodila Todora i glavnog junaka da zaborave na svoje čarke ne bi li ona bila dobro i manje osećala težinu ratne situacije. Ona je neko koga je nemoguće ne zavoleti. Ume da razveseli i slučajne prolaznike u njenom životu. Ljubica je ona koja iz čoveka izvlači iskru dobrog u njemu kako u Todoru, tako i u glavnom junaku. Ona nas na početku asocira na nešto što je nevino i čisto. U tom svetu punom mraka, ona predstavlja tračak svetla. Uprkos tome što je svesna situacije i ona je i dalje dete željno igre. Ona je simbol ratne dece, jer se kroz nju pokazuje kako su najmlađi lišenog detinjstva. Tako ona kaže Todoru da joj mora jače vezati repiće pošto su joj se raspali kad ih je jurila policija. Međutim, kako roman odmiče, vidimo da je uloga Ljubice mnogo značajnija nego što bi bilo ko mogao da zamisli. Ovo nam ostavlja prostora da se zapitamo kako će ovaj teret uticati na njenu dalju sudbinu i razmišljanja.

 

Glavni junak- pažljivi čitalac primetiće da Nenad Jevtić samo njemu nije dao neko ime. Interesantno je to što je nemanje imena isto tako simbolično kao i postojanje istog. Anonimni lik, sa jedne strane, upućuje na to da su njegova razmišljanja, postupci i reči univerzalni. Ipak, ono što je bitnija uloga ovog izbora je mogućnost boljeg poistovećivanja sa junakom. Kako je, parafrazirano, autor jednom prilikom rekao: „Postojanje imena kod junaka dovodi do toga da se prema njemu u startu na neki način ogradimo, dok nemanje istog daje slobodu da događanja, svet i emocije doživimo kroz njega.“ Iako je sporednim junacima opisana ličnost (a kod nekih i prošlost), uz pomoć njih možemo dosta da naučimo o osobinama glavnog junaka i na koji način su uticali na glavnog junaka. Preko dijaloga sa tim junacima saznajemo da je glavni junak izuzetno snalažljiv i primoran da brzo odraste. Opet, dela ishitreno u nekim postupcima i misli da zna neke stvari bolje od drugih. Tu opet vidimo da, kao i svaki tinejdžer, tek treba da uvidi neke stvari o svetu i ljudima. Takođe saznajemo da ume da bude sarkastičan i da nema vere u bolje sutra iako bi želeo da je, poput nekih junaka, ima. U komunikaciji sa Ljubicom se najviše odaje njegova bolja strana, sposobnost da zaštiti i da voli. Radi bližnjeg, spreman je da se žrtvuje. Ipak, i on, iz želje da preživi, spreman je i da krade i da ubije. Susret sa nekim junacima dovešće u pitanje njegove poglede na svet i biće prekretnica u razvoju njegove ličnosti.

Zaključak

Nenad Jevtić je mlad autor i pred sobom ima još prostora da se formira kao pisac. Ipak, možemo reći da ga njegov ozbiljni pristup u pisanju, detaljno prikupljanje materije, vrsno razumevanje psihologije ljudi, poznavanje gorućih problema današnjice, kao i umeće da nam ukaže na iste svrstava u one pisce čije knjige zaslužuju šansu sve i da se sa ovim žanrom srećemo prvi put.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *