Duge decenije pitanja, vekovi nagađanja i milenijumi najšarolikijih verovanja leže iza nas, tih istih Nas koji živimo u ovom vremenu tehnološkog izobilja i nikad veće dostupnosti informacija, da je gotovo smešno, da ne kažem jeretički, pokušati vratiti se korak ili dva unazad i preispitati neke ideje i ono što volimo da smatramo odgovorima. Kažem „volimo“ jer, istini na volju, svak’ je međ’ nama naposletku poklonik sopstvene istine – prema oku i prizor (jer tvoje lepo možda nije i moje), a po uhu i šapat da razblaži radoznalost uma koji pita, tako uporno pita… Ni ne čudi da se na kraju naš genij lako zadovolji odgovorom koji svoje temelje traži u plićacima logike. Istina je neodređena. Moja, tvoja, svačija… Ničija. Nikakva? Predaleka, možda? No, nije li baš tu destinacija na kojoj počiva istina? Često neshvatljiva, jer mora biti Otkrivena. A pod otkrivenom ne podrazumevam onu serviranu. I ne, ne bacam na sto još jednu teoriju zavere izrekavši ove reči. Baš naprotiv. Svet je dovoljno kompleksan za nas previše ograničene da bi smo uopšte smeli dozvoliti sebi aroganciju da pomislimo da ga razumemo. Budalaste li pomisli. A na kraju, nije li najveća budala onaj koji misli da je sve što pročita istina?
Elem, da ne zalazimo preduboko u filozofiju. Kako ista mene napaja, nekog je verovatno već zamorio piščev uvod u pitanje skovano jednako od mašte koliko i od nauke – šta su zapravo zmajevi? Jedina paralela kojom se moja majka na početku davnih devedesetih mogla poslužiti da pruži odgovor na ovo moje uporno postavljano pitanje ležala je na stranicama prirodnjačke enciklopedije pod terminom dinosaurus. Ne sećam se čak ni koje su vrste bile u pitanju, ali, slika (ili slike) divovskih gmizavaca, oštrih zuba, dugih vratova, opakih rogova i tela načičkanih koštanim kvrgama razbuktale su moju ogromnu ljubav prema paleontologiji. Kao i svaka nauka, i ona se bavi teoretisanjem i dokazivanjem stvari koje ispituje, ma koliko su one u ovom slučaju relativno nedokazive i, kao i u svemu drugom, saznanja o istima menjaju se iz godine u godinu praćene novim idejama i t e o r i j a m a. Kažem teorijama, jer niko ne može razgrnuti stotine miliona godina gust veo vremena i sam se uveriti u ono što tvrdi. Znamo zasigurno samo to da su na svetsku scenu ovi zadivljujući reptili došli, na njoj postojali i sa nje netragom nestali, i to je sve.
Sve naše znanje o datoj temi tek je jedna kap u moru sveukupne istine koja nam nikad neće biti znana. A kad je već tako, gubi li se sa time mogućnost da ova bića možda nisu u potpunosti nestala sa zemaljskog šara čak i do nekih modernijih vremena? Vidite, reč dinosaur (strašni gušter) nije postojala do 1841. godine kada ju je za klasifikaciju grupe do tada nauci nepoznatih fosila skovao Ser Ričard Oven. Iste reči nema u rečniku čak ni 1891. godine kada se za ove stvorove već uveliko znalo. Pomalo pretenciozno se da zaključiti da su veći deo naše istorije oni bili znani kao zmajevi. Naglasiću odmah da, iako ne idem toliko daleko – niti ću ikad ići – za ovo izlaganje tvrdim da je apsolutna istina, takođe neću ni negirati da je ovakva mogućnost jednako verovatna. Nazovimo to pukom potrebom za teoretisanjem koje i te kako ima svoju podlogu i temelj, i koje kao i svaka postojeća ili eventualna teorija, nikada neće niti može biti apsolutno dokazano.
Mnoga su predanja, zapisi i svedočanstva o susretima ljudi i ovih zmajeva. Od svih izvora, samo u Bibliji, zmajevi su spomenuti trideset četiri puta. Često ljudi vole da primete da dinosaurusa nema u Bibliji. I, naravno, u pravu su – dinosaurusi su tako imenovani u nama bliža vremena od onih biblijskih. Još ako uzmemo u obzir da je tek u šesnaestom veku ova knjiga počela da se prevodi na preko hiljadu i pet stotina jezika, normalno je da pomenuti epitet nećete naći u njoj. Ali, jesu ih zvali zmajevima. Čak su i u rečniku iz 1946. godine zmajevi navedeni kao „danas retki.“
Ako ćemo čak i o vrstama, u Bibliji nailazimo na morsku neman Levijatana i divovsku kopnenu zver Behemota, koji po opisu taman upadaju u ovu kategoriju. Oslanjajući se i dalje na detalje starog zaveta, da se zaključiti da je nakon potopa broj zmajeva dodatno počeo da se smanjuje, dok je broj ljudi naglo skočio kao u dane bebi buma. I iz tih se godina, u koje se smešta potop (koji igrom slučaja listom pamte sve stare svetske kulture i bezbrojni primitivni narodi), često nailazi na pripovesti o herojima koji se bore sa ovim neretko užasavajućim bićima, jer ko bi normalan poželeo da živi pored zmaja? Zaključak se da pretpostaviti da su ih ljudi eventualno istrebili. Da li se na ovu pretpostavku može staviti pečat nauke? Naravno da ne. Ali, šta nauka zapravo kaže o jednom takvom scenariju: pre dvesta i više godina majčica Srbija je bila pod gustim šumama koje behu stanište mnogim medvedima i vukovima. Kako se napredujuća civilizacija po oslobođenju od Turaka širila, a Šumadija polako krčila i ustupala mesto naseljima, što zbog povlačenja, a najviše zbog lova, i broj zveri se polako smanjivao (najviše broj upravo velikih predatora, odnosno, medveda), sve dok u ove modernije dane nisu skoro bili istrebljeni sa ovih prostora, i sada su pod zaštitom države kao ugrožena vrsta. Da se zgodi, kao što se relativno skoro zgodilo baš u mom mestu na iznenađenje celog okruga, da neki medved zaluta u naselje, svaki lovac bi jurnuo da češlja kraj sa ciljem da ga odstreli. Država je naravno poslala svoje ljude koji su nakon par dana uhvatili medveda i vratili ga u stanište, ali, ne sumnjam da bi priča u selu u suprotnom bila „alal mu – skin’o ga Žikica jednim metkom“ a novine bi verovatno pisale o hrabrom meštaninu koji je „spasao useve i stoku“ sirotinje raje, slično kao što je nekada davno neki vrli ratnik možda spasavao neko seoce od terora nekog zalutalog džina. Ubiti jedno takvo biće… Slava bi bila tvoja generacijama. Negde bi se i zapisao po koji redak u vidu basne ili kakve himne. Kojih, jelte, tek imamo pregršt širom planete. A duo Hana i Barbera bi trljali ruke uz reči „We tried to tell thy…“
Čak i motivi kod ubijanja zmajeva podupiru ovu analizu; čovek bi zmaja ubio zbog mesa, ili da eliminiše pretnju po useve/stoku/selo, ili pak iz sporta (ne bi li ga oglasili za heroja), ili iz puke potrebe za zemljom ili pašnjacima koje biće naseljava. U starih Sumera, Gilgameš ostade poznat po ubistvu zmaja (demon Humbaba koji je mogao da uzme to obličje). U drevnom Kitaju (Kina), postojao je ratnik s imenom Ju, koji je nakon potopa zaposeo divlje zemlje i uspostavio navodnjavanje, zavrtevši točak civilizacije ispočetka. Mnoge je velike zmije i zmajeve ovaj junak oterao odatle, da bi gradio farme i sejao useve. Druga zanimljivost vezana za Kinu njihov je stari kalendar; prikazivao je jedanaest stvarnih životinja, od svinje i psa sve do petla i zmije, a dvanaesta beše Zmaj. Zašto bi u skup stvarnih životinja drevni Azijati stavili i jednu mitsku? Možda jer je ta mitska tada bila ne mitska nego stvarna? Malo verovatno, ali, istinu ne definiše verovatnoća – definiše je mogućnost. Kako Šerlok Holms jednom reče: „Kad eliminišeš sva logična rešenja jednog problema, nelogično – ma koliko nemoguće – mora biti istinito.“ Pod kapom nebeskom, na ovom našem malom plavom svetu, ništa nije nemoguće.
Bacimo li se dalje na arheologiju, opet vidimo istu priču – dinosaurusi su sveprisutni kod starih naroda širom sveta. Ne samo u mitovima, već i u scenama iz svakodnevnog (onovremenog) života seljaka i lovaca. Postoje kineske vaze oslikane predstavama ovih bića, prikazi divovskih dugovratih zveri sa reptilskim karakteristikama kod starih Egipćana, reljefi na zidovima piramida i hramova u Kambodži i Peruu, gde su naučnici mogli čak i da raspoznaju pojedine vrste po njihovim predstavama. Mašta? Nisam siguran. Zvanična nauka kaže ovako – dinosauri su izumrli pre više desetina miliona godina. Zadržimo se kod misli da je i to krenulo kao pretpostavka. RCD (radio-carbon dating) je svakako oglašen za nepouzdan metod utvrđivanja starosti. Kako li su onda naši drevni znali za njih, opevali ih u detalj pa im znali i dimenzije i karakteristike? Čak je i moderna nauka suviše ograničena da potvrdi tačan izgled ovih zveri (onaj Spinosaurus će uskoro da dobije krila mesto leđnog peraja koliko mu opis menjaju iz godine u godinu… Ups!) Naposletku nauka i ne kaže da je apsolutna u svojim nalazima, naprotiv, ona često negira sebe i traži dalje.
No, kad već pomenusmo krila, zmaj je najčešće varijanta krilatog reptila… Tu su mnogi istoričari imali šta da kažu. Otac istorije, Herodot, zapisao je interesantnu priču o svom putešestviju kroz Arabiju: „Postoji mesto u Arabiji, smešteno u blizini grada Buto, koji sam pohodio, čuvši za neke krilate zmije; i kada tamo stigoh, videh kosti i bodlje zmija, u takvim količinama da ih beše nemoguće opisati. Oblik im beše sličan vodenoj zmiji; ali imadoše krila bez perja koja više nalikovaše krilima šišmiša.“
Marko Polo takođe veli: „Napuštajući grad Jači i krećući se deset dana zapadnim smerom, stiže se do provincije Karazan, koja je ujedno i ime glavnog grada… Ovde se daju videti ogromne zmije, dužine oko 9 metara, te obima tela od oko 2 metra. Na prednjem delu, blizu glave, one imaju dve kratke noge, tri kandže poput onih u tigra, a oči veće od prepečenog hleba i vrlo blistave. Čeljusti su im dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi veliki i oštri, a čitav izgled toliko grozan da im niti čovek, nit’ kakva sorta životinje, ne mogu pristupiti bez straha.“
Pa onda Plinije: „Afrika proizvodi slonove, ali je Indija ta koja proizvodi najveće. Kao i zmaja, koji je neprestano u ratu sa slonom, a životinja koja je sama po sebi tako velike veličine, da lako zamota slonove svojim naborima i okruži zavojcima. Takmičenje je podjednako kobno za oboje; slon, pobeđen, pada na zemlju i svojom težinom ruši zmaja koji je oko njega opleten…“
Tit Livije: „Nakon što su mnogi vojnici zarobljeni u njegovim (zmajevim) ustima, i još mnogi razbijeni naborima njegovog repa, a koža mu beše prejaka za strelice i koplja, zmaja su napokon napale vojne mašine i srušile ga konstantnim udarcima teškim kamenjem.“
izvor: Flickr
Sve ovo, naravno, lako može biti i plod nečije mašte. Zamislimo samo, u nekoj postapokaliptičnoj budućnosti neko pronalazi Martinov opus, i odatle zaključuje da je to davno pribeležena istorija sveta. Opet, ovde se ne radi o fantastičarima već o istoričarima, putnicima ili antičkim naučnicima čije ime nosi težinu vekovima, negde i milenijumima. Sama nauka ne poriče da priroda ne ugasi uvek jednu vrstu dok se druga razvija. Da bi (izumrlo) biće iz daleke prošlosti preživelo do relativno skorijih vremena, moralo bi da nekako bude izolovano od matrice evolutivnog razvoja života koji se nastavlja nakon što život na zemlji krene ispočetka. Zmajevi su mahom bića koja su se skrivala po slabo pristupačnim tesnacima, pećinama stenovitih planina ili jezerima. Slabe šanse, opet šanse, ali navedeno potpada u tu kategoriju. Znano je da je i kod nas, u pentikostaru crkve u selu Rožina, u osamnaestom veku zapisano: „Turci pored Oblačinske bare ubiše aždaju i odnesoše caru u Stambol.“ Teško je modernom čoveku da poveruje u to, ali to slučaj ne čini manje verovatnim. Tu su i fantastični elementi bljuvanja vatre, ali i to se može složiti ovako – o dinosaurusima znamo jezivo malo; samim tim, nije isključeno da je među njima bilo vrsta koje su mogle da izbacuju recimo kiselinu (okamenjene kosti ne govore mnogo o mogućim organima o kojima isto ne znamo ništa), kao što neke zmije danas izbacuju otrov na daljinu, što je narod mogao da protumači kao „bacanje vatre“. Zar je toliko neverovatno da su drevni reptili mogli da urade nešto slično? Možda i daleko kompleksnije? Da je naučnik iskopao fosilne kosti tvora, bodljikavog praseta, ili električne jegulje a da ih pre toga nije video žive, da li bi imao bilo kakvu predstavu o jedinstvenim odbrambenim mehanizmima tih životinja?
Gde su dokazi? Pored svega navedenog, što je merodavno koliko i ono što opšteprihvaćeno mišljenje zvanične nauke ima da ponudi, da se opet pretpostaviti da su naši stari, smatrajući zmajeve, aždaje i ale zlim znamenjem, eventualna trupla znali da sažezu, odnosno, potpuno unište vatrom. Drugo, ako je neka varijanta letećeg reptila/dinosaurusa postojala do pre nekoliko vekova, da bi uopšte leteli morali su imati ptičje (cevaste) kosti, koje su poroznije i uglavnom izbegnu fosilizaciju. Drugim rečima, ne očuvaju se. Što se pak fosila divovskih dinosaurusa tiče, oni ne moraju biti izvanredno stari. Fosilizacija je proces kojim se sve u kostima ili biljki izmeni mineralima rastvorenim u vodi koja se nalazi u zemlji. Materijal u njima postane čvrst kao stena – tehnički sve i postane stena istog oblika kao kost, zub ili list koji zamenjuje. Zanimljivo je da nisu potrebni milioni, čak ni hiljade godina, da bi nešto postalo fosil. Treće, na pitanje kako to da ih baš zadnjih vekova nema više, treba se podsetiti kao što smo već naglasili, da je postojalo i zanimanje Lovci na Zmajeve. Zadnje aluždije, ako ih je zaista bilo, pobijene su do kraja srednjeg/početkom novog veka. Opet, malo verovatno, ali ne i nemoguće. Ne zaboravimo da se i sam Sveti Đorđe na ovim prostorima proslavio baš tom profesijom. Tu je naravno i stara zaverenička da je sve fizičke dokaze neko namerno skrivao i uništavao planski, ali mi priča u kojoj su moji preci jahali pterodaktile, no im je Tito sve to oduzeo, spalio i zataškao pravu istoriju, nekako ne pije vodu. I ovim bih ovu za sve nas uzbudljivu temu priveo kraju.
Lično, mislim da u svemu ovom nauka ima izvesno pravo – dinosaurusi, sa svim svojim vrstama i podvrstama, jesu postojali. To što se, eto, skoro perfektno podudaraju sa našim mitskim zmajevima, ono je gde počinje da se nazire druga strana medalje. Nauka je ipak limitirana, sa svim što zna uvek zasnovana na teorijama koje ne može dokazati, ne stopostotno, i često diže sidro iz naizgled sigurne luke u potrazi za novom pučinom. S druge strane, priča o zmajevima najpre se da zaključiti kao mitomanija i razbuktala mašta drevnih pisaca, a opet, jednostavno je neverovatno da u svakom kutku sveta postoje tragovi verovanja u iste, nebrojeni zapisi o susretima i borbama sa pomenutim bićima, pa i realne predstave izvesnih praživotinja koje niko nije mogao sa takvom preciznošću izmisliti a da ih nije video, a koje je paleontologija mnogo kasnije potvrdila u fosilnom zapisu. Jedan učeni čovek bi se grohotom nasmejao na sve ovo, ne uviđajući da je kao produkt obrazovnog sistema zapravo klovn. Ništa manje od prostog čoveka koji, pak, svaku promenu u dahu vetra odmah pripiše nekoj višoj sili bez da dalje mozga. Bilo pukim sujeverjem ili lepo odštampanim papirom, ograničen um je ograničen um. A svet, sa svojih više od devedeset devet posto zauvek izgubljene i nezabeležene istorije, mnogo veće mesto no što želimo da priznamo.
Za mene, istina vreba u vihoru nerazmotrenog koje ono razmotreno jedva da naslućuje. Ili, kako nam agent Molder jednom davno reče – istina je tamo negde.