Mijazakijev poslednji film

Teško da postoji upućeniji poznavalac japanske animacije koji nije čuo za slavnog reditelja Hajaa Mijazakija, a možda neki njegov film i pogledao. Autor se jasno seća da je do pre nekog vremena u ovim krugovima Mijazaki smatran lektirom. Čak i da se neko nije trudio svesno, teško je bilo odrasti a ne pogledati bar jednom Spirited Away ili Totoro. A sećamo se i da ovo nije prvi put da Mijazaki tvrdi kako pravi svoj poslednji film. Ipak, vreme prolazi, niko ne biva mlađi, te su se obožavatelji opravdano digli na noge kada je osamdeset-dvogodišnjak najavio svoje poslednje poslednje delo. 

Njegov naslov je pitanje: „Kako ćete živeti?“ (Kimitachi wa dou ikiru ka?) Ono po čemu se ovaj film razlikuje od svih ostalih Džiblijevih filmova je to da je Mijazaki izričito zahtevao da se ne vrši bilo kakva promocija. Sve što je javnost znala i videla od filma pre premijere jeste ova slika:

Čak i samim bioskopima je zabranjeno da prave bilo kakav promotivni materijal, te nas je dočekao istovetni poster, i ništa više:

Odmah po objavi postera, o filmu su se izrodile razne spekulacije. Ljudi su, znajući Mijazakijev temperament, u šali govorili da će samo sesti ispred kamere i sat i po vremena držati bukvicu. 

Međutim, Kako ćete živeti? je remek-delo kakvo smo samo mogli da poželimo.

Priča govori o dečaku po imenu Mahito, čija majka umire u bombardovanju Tokija tokom Drugog svetskog rata. Seli se na zabačeno imanje zajedno sa ocem i maćehom. Međutim, to imanje krije tajnu: čudnovati toranj za koji kažu da ga je izgradio još njegov pradeda. Ono što na početku sluti na jednu realističnu ratnu priču poput Grave of the Fireflies (1988) vrlo brzo se pretvara u raznobojnu, bajkovitu fantastiku, sa čak ponekim elementima naučne fantastike.

Ako se ovaj film ima uporediti sa nekim drugim Džiblijevim filmom, to je bez sumnje Spirited Away (2001). Slični su pre svega po tome što dele istu središnju temu – kamikakuši, odnosno misteriozne nestanke osoba usled nekog natprirodnog fenomena. Međutim, Kako ćete živeti? se po nečemu i jasno razlikuje, a to je nedorečenost. „Nedorečenost“ ovde koristim u pozitivnom smislu. Mijazaki je odlično uočio šta ne mora objasniti ili prepričati, već prikazuje samu srž priče i poruke, a ostalo nam ostavlja da tumačimo. Film je krcat najrazličitijom simbolikom – pre svega životinjskom – i definitivno se čini da ima prostora za poneku duboku analizu. To znači i da ga mlađa publika možda neće lako shvatiti.

Kroz sam naslov, kao i pojedine aspekte priče – pre svega lik pradede – Mijazaki kao da poručuje da je njegovo vreme prošlo, i da svet ostaje na mlađim generacijama. U tom smislu se ovo zaista čini „oproštajnim delom“, kako ga nazivaju mediji. Međutim, ovaj film nipošto ne pruža staromodan ili zastareo utisak. Osvežavajuće je videti animaciju u 2023. godini koja direktno nadgrađuje Džiblijevu tradiciju i nalazi se van svih tropa i tokova koji su zaposeli japansku pop kulturu. Ovde nećete naći mladića kome nos šiklja čim ugleda ženu, ili maćehu koja se pastorku neprimereno nabacuje. Čak i u samoj glasovnoj glumi prati se jedan stariji, manje afektirani stil izražavanja iz animacije osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, što je za umorne uši još jedno osveženje.

Pored glasovne glume, ne smeju se prenebregnuti ni drugi tehnički aspekti, kao što su odlična muzika, i prelepa, ručno crtana animacija. Ona se ne oslanja na 3D tehnologije, koje su danas prisutne čak i u većinski crtanim animacijama. Ovaj film je stoga u grafičkom aspektu jedno zaokruženje, jedan vrhunac do kog je Mijazaki dospeo. 

Ostaje videti da li će Mijazakijev zahtev za „nula promocije“ biti održiv kada se ovaj film nađe u ostatku sveta. Uzevši u obzir nedavno prikazivanje Suzume od Makoto Šinkaija u srpskim bioskopima, možda čak smemo da se ponadamo da ćemo i ovaj film gledati na velikom ekranu. Bilo kako bilo, uvereni smo da će način promocije minimalno uticati na njegov uspeh. On se već može brojati u Džiblijeve nezaobilazne klasike.

About Author