Kada sam po prvi put završio FAITH: The Unholy Trinity bio sam uveren da sam upravo odigrao jednu od najzanimljivijih indie horor igara koje postoje. Danima sam razmišljao o rotoskop animacijama, demonima i atmosferi koja se retko viđa čak i u mnogo većim naslovima. Međutim, kako je vreme prolazilo, shvatio sam da mi se igra nije urezala u sećanje ni zbog jednog od tih elemenata. Vraćao sam joj se zbog pitanja koja je ostavila iza sebe.
Razgovor o igri FAITH gotovo se uvek usmeri na egzorcizam, satanističke kultove ili scene koje su mnogim igračima postale nezaboravni deo igrice. Sve su to važni delovi njenog identiteta, ali što sam je više analizirao, sve više se sticao utisak da nijedan od njih nije njena prava tema.
Igra se ne zove Exorcism, niti The Possession of Amy Martin, već FAITH, a The Unholy Trinity je njen podnaslov. Upravo odatle treba početi analizu – koliko je zapravo taj naziv pažljivo odabran. Na prvi pogled deluje kao sasvim logičan naziv za priču o katoličkom svešteniku koji pokušava da dovrši egzorcizam koji je jednom već pošao po zlu. Međutim, kako upoznajemo likove, postaje jasno da vera u ovoj igri nije ograničena samo na religiju. Ona se ogleda u odlukama koje ljudi donose, u preispitivanju sopstvene duše i u uverenjima kojih se drže – čak i onda kada ih vode u propast.
Najbolji primer za to je otac Džon. Na prvi pogled deluje kao prosečan protagonista kakvog smo mnogo puta viđali u religijskim hororima, no njegova najveća borba nije demon koji ga čeka na kraju puta, već osećaj da je jednom već zakazao.
Džon nije čovek koji nepokolebljivom verom rasteruje zlo. Gotovo svaki njegov korak prati sumnja, ali ne zato što ne „veruje“, već zato što nosi teret posledica svojih prethodnih odluka. Kada se vraća u Martinovu kuću, ne vraća se samo zbog Ejmi – vraća se i zbog sebe, u pokušaju da pronađe iskupljenje koje godinama nije uspevao da prepozna. Zbog toga njegova borba nikada nije samo protiv demona. Ona je, pre svega, borba sa samim sobom.
Ako je Džon vernik koji sebi neprestano postavlja pitanja, onda je Geri Miler lik koji je odavno prestao da ih postavlja. Na prvi pogled Geri deluje kao još jedan vođa satanističkog kulta. Međutim, ono što ga čini uznemirujućim nije činjenica da služi zlu, već potpuna sigurnost u ono što radi. Dok Džon gotovo svaki korak meri kroz teret prošlih grešaka, Geri ne pokazuje ni trunku sumnje. Ne preispituje svoje odluke, niti razmatra mogućnost da nije u pravu. Upravo tu FAITH pravi razliku između vere i fanatizma. Vera sama po sebi nije predstavljena kao nešto opasno. Opasnost nastaje onda kada čovek izgubi sposobnost da preispita sopstvena uverenja. Džon sumnja i zbog toga pati, ali ga upravo ta sumnja čini ljudskim. Geri je otišao u krajnost – njegova uverenja više ne ostavljaju prostor ni za jedno pitanje.
Zbog toga se može reći da je i kult u igri FAITH zanimljiviji nego u većini horor priča. Njegovi članovi ne deluju kao ljudi koji su odlučili da čine zlo, već kao ljudi koji su poverovali da su konačno pronašli odgovore koje su celog života tražili. Ljudi retko čine strašne stvari zato što veruju da su zli. Mnogo češće ih čine zato što su potpuno uvereni da rade ono što je ispravno. Mislim da upravo u toj ideji leži najveća snaga Gerijevog lika.
Između Džona i Gerija nalazi se Ejmi Martin. Iako je često pamtimo samo kao opsednutu devojčicu, njena uloga mnogo je veća od toga. Bez Ejmi nema Džonove potrebe za iskupljenjem, ali ni Gerijevog uspona. Njena tragedija oblikuje živote svih oko nje i pretvara priču o egzorcizmu u priču o ljudima koji na istu tragediju odgovaraju na potpuno različite načine.
Ako postoji jedan element po kome će većina igrača zauvek pamtiti FAITH, onda su to njegove, već pomenute, rotoskop animacije. Moglo bi se reći da su upečatljive samo zato što izgledaju realistično naspram jednostavne pikselizovane grafike. Vreme je pokazalo da postoji drugi razlog ove efektnosti. Posle nekoliko sati provedenih u tom svetu prihvatimo njegova pravila, a onda se odjednom pojavi rotoskop ili jedan od jezivih Mortis panela. Ne deluju strašno samo zato što izgledaju drugačije, već zato što ostavljaju utisak kao da je nešto iz stvarnosti na trenutak prodrlo u svet igre. Na sličan način funkcioniše i sama priča. U početku mislimo da razumemo svet u kome se nalazimo, ali kako igra odmiče, ta sigurnost polako nestaje. Ne zato što skriva odgovore, već zato što nas prisiljava da ih sami tražimo. Možda upravo zbog toga FAITH i danas izaziva toliko različitih tumačenja.
Programer serije FAITH, Mejson Smit (poznatiji kao Airdorf Games) više puta je govorio o inspiraciji religijskim hororima sedamdesetih i osamdesetih godina, kao i atmosferom perioda poznatog kao Satanic Panic. Taj uticaj jasno se vidi u estetici igre, ali teško se stiče osećaj da ona pokušava da bude komentar tog vremena. Koristi ga samo kao okvir za mnogo intimniju priču o veri, sumnji i ljudima.
Iz današnje perspektive, prve asocijacije na FAITH nisu demoni ili egzorcizam, već slika Džona koji pokušava da pronađe iskupljenje; zatim Gerija koji je izgubio sposobnost da posumnja i, naposletku, slika Ejmi, čija tragedija povezuje njihove sudbine. Tek nakon njih dolaze čudovišta.
Možda je baš zbog toga naslov igre toliko uprošćen.
Igra FAITH nije samo priča o veri koja pobeđuje zlo. Ona govori o ljudima koji veruju na različite načine – o čoveku koji pokušava da povrati veru u sebe, čoveku koji ju je pretvorio u fanatizam i ljudima koji između te dve krajnosti pokušavaju da pronađu smisao.
Kada se FAITH završi prvi put, prva pomisao je da ćemo pamtiti igru po njenom hororu, posle nekog vremena dok priča „odstoji“ u mislima – igra nas navodi da joj se vratimo iz sasvim drugih razloga. Ne zbog demona s kojima smo se u igri susreli, već zbog ljudi koje i dalje pokušavamo da razumemo.
Autor: Andrej Bogićević