Najpopularnije teme u fanfikciji su ljubavne ili, često, erotske. Posebno su omiljene one koje produbljuju odnose između likova koji su se publici u originalnom filmu ili knjizi učinili bar pomalo ambivalentnim – česte su priče u kojima u ljubavnu vezu uđu Nataša i Klint koji su u „Osvetnicima“ samo prijatelji, ili priče u kojima se detaljnije prikazuje veza između Moldera i Skali iz „Dosijea Iks“. Ipak, brojčano gledano obožavane su kontroverzne teme i „zabranjene ljubavi“, pa su među popularnim parovima Hermiona i Drako koji su u „Hariju Poteru“ neprijatelji, ili Rej i Kajlo Ren iz „Zvezdanih ratova“ koji su na sukobljenim stranama.
Nije neobično da fanfikcija bude posvećena osobama iz pravog života, i to su obično popularni glumci ili pevači, poput članova benda One Direction, popularne među tinejdžerkama koje ovakve priče od 500 reči najviše čitaju. Najčešće su teme u kojima je sâm pisac sa omiljenim uzorom, ili uparivanje poznatih ličnosti koje nisu u ljubavnoj vezi u pravom životu. Međutim ne treba, kao što pojedini rade, na osnovu takvih primera suditi čitavoj platformi koja svakim danom više od 50 godina postaje sve veća.
Hiljade nijansi fenomena fanfikcije
Naime, fanfikcija je daleko od opskurne pojave, pa tako jedan od najposećenijih otvorenih sajtova ove vrste „Archive of our own“ koji funkcioniše zahvaljujući donacijama i volonterima, skladišti 4.8 miliona različitih tekstova, raspodeljenih u 32.500 kategorija, dok se broj pregleda popularnih priča meri u desetinama hiljada. Prema jednoj proceni, fanfikcija čini jednu trećinu svih sadržaja vezanih za knjige na internetu. Apsurdno je, kad uzmemo u obzir ovakve brojke, generalizovati čitav mikrožanr (ili mikrožarnove) kao „šund literaturu“. Teško je odrediti tačnu demografsku sliku konzumenata i autora fanfikcije, ali među njima svakako prednjači ženski rod, i to pretežno tinejdžerke ili devojke u ranim dvadesetim godinama.
Postoje čak i fanfikcije koje su kasnije evoluirale u knjige. Naravno, pre moderne definicije autorskih prava, bilo je uobičajeno da autori plagiraju likove, ako ne i čitave zaplete. Šekspirove drame „Romeo i Julija“, „Mnogo buke ni oko čega“, „Otelo“, „Kako vam se sviđa“ i „Zimska priča“, na primer, zasnovane su na nedavnoj fikciji drugih autora. Radovi Džejn Ostin su i dalje jedni od najpopularnijih za neovlašćeno prikazivanje, a jedno značajno delo fanfikcije Džejn Ostin su „Stari prijatelji i nove fantazije“. Mogu se naći mnoga neovlašćena izdanja raznih popularnih dela, uključujući Šerloka Holmsa i još mnogo toga. I dela poput „Dnevnik Bridžit Džouns“ (2001), „Zaljubljeni Šekspir“ (1998), „Otkačena plavuša“ (1995), „Prokletnici“ (2009), „Penelopijada“ (2005) autorke Margaret Atvud, „Široko Sargaško more“ (1966) autorke Džin Ris, i „Ljubav nikad ne umire“ (nastavak Fantoma u Operi) iz 2010. godine autora E. L. Vebera samo su neki od filmova, knjiga i scenarija napisanih u XX i XXI. veku koji su u svojoj srži fanfikcija. To znači da su potpuno ili delimično temeljeni na književnim klasicima ili istoriji, a danas ih i same smatramo klasicima. Onog trenutka kada je u okviru neke knjige, filma, mjuzikla, stripa ili bilo kakve originalne priče stvoren fandom, gotovo sa sigurnošću možemo reći da je za isti napisan barem jedna fanfikcija.
U mejnstrimu se tako nešto nikad nije posebno pominjalo sve do pre par godina kada je engleska autorka E. L. Džejms objavila svoju prvu knjigu „Pedeset nijansi sive“ (2011). Izraz „fanfikcija“ odjednom je planuo u svim velikim medijskim kućama koje su pisale i izveštavale o „internacionalnom fenomenu“ njene trilogije proizašle iz fanfikcije posvećene „Sumrak sagi“. Odjednom, šira javnost je po prvi put čula za fanfikciju. Ova erotska trilogija prvi put je objavljena 2009. na sajtu Fanfiction.net pod nazivom „Gospodari univerzuma“, potpisana internet pseudonimom Snowqueens Icedragon (Ledeni zmaj Snežne kraljice). Prvobitno je napisana kao erotična limunada u kojoj su glavni likovi Bela i Edvard iz serije knjiga „Sumrak saga“ autorke Stefani Majer, da bi, pošto je postala veoma popularna, bila objavljena kao samostalna knjiga sa promenjenim imenima glavnih likova. Zahvaljujući besplatnoj reklami prvobitne internet publike koja je poslužila kao sjajna odskočna daska, „Pedeset nijansi“ je ubrzo je dostigla vrtoglave tiraže i filmske ekranizacije.
Dimenzije anonimno-poznatih pisaca
Nakon „Pedeset nijansi sive“ postalo je sasvim normalno viđati članke o autor(i/ka)ma fanfikcije koji su uspešno objavili originalnu knjigu (poput „Instrumenti smrti“ od Kasandre Kler), o fenomenu fanfikcije koji preuzima svet i tekstove napisane isključivo u svrhu ismejavanja pojedinih priča fanfikcije. Takođe, En Džejmison je napisala i knjigu o tom fenomenu na koju su se osvrnuli brojni poznati portali, a bestseler na listi Njujork tajmsa bio je i roman „Obožavateljka“ (2013) američke književnice Rejnbou Rouel u kojem je protagonistkinja romana autorka fanfikcije o Simonu Snou, modeliranom na knjigama o Hariju Poteru. Međutim, naučne literature o fanfikciji nema mnogo, pa je teorija fanfikcije još uvek područje u nastajanju.
Pisci fanfikcije su obično anonimni; često je to zbog straha od kršenja autorskih prava (mada ubedljiva većina ne zarađuje ništa od onoga što pišu), ili zbog stida, bilo zbog tema koje ne žele da se povežu sa njima ili zato što nisu dovoljno sigurni u svoje spisateljske sposobnosti. Poslednji razlog je svakako najrazumniji – u nepreglednoj hrpi napisanih reči većina je veoma loša. Međutim, u ovom čudnom mikrožanru povremeno ima i iznenađujuće dobro napisanih priča koje su tu da utole glad konzumenata za onim što su autori možda izostavili u originalu i da dodaju dimenziju koja je nedostajala u prvobitnom narativu.
Sami pisci se različito odnose prema ovom fenomenu. Za pojedine, fanfikcija je samo zabava. Za druge, to je dobra praksa. A za treće, pak, to je u osnovi samousmerena terapija. Svakako, fanfikcija ima pravi uticaj na mišljenja, verovanja i život ljudi. Pored toga, pomaže u osvetljavanju i iznošenju na videlo skrivenih sposobnosti, fantazija i želja. Međutim, redovno čitanje i pisanje fanfikcija može učiniti da se ljudi osećaju odvojeno od spoljašnjeg sveta. Naravno, to nekoga može naterati u svet fantazije iz kojeg možda neće moći da izađe i suoči se sa stvarnošću. Eskapizam je, dakle, ključni deo priče o fanfikciji, kao i subverzija, dok je emancipacija treći važan stub.
Velik je broj onih koji javno podržavaju pisanje o njihovim junacima i svetovima (naravno nekomercijalno) – među njima su Nil Gejman i Džoan K. Rouling, a nekada i Teri Pračet i autor „Zvezdanih staza“ Džin Rodenberi. Zanimljivo je da neki od pisaca priznaju da su je sami stvarali. Autor „Mađioničara“ (2009), Lev Grosman pisao je, između ostalog, i o Hariju Poteru, a Orson Skot Kard, autor „Enderove igre“ (1985), rekao je da je u vreme njegove mladosti postojala uglavnom samo fanfikcija smeštena u univerzume „Zvezdanih ratova“ i „Zvezdanih staza“, ali da je on sâm napisao priču inspirisanu svetom iz ciklusa „Zadužbina“ Isaka Asimova. S druge strane, Dž. R. R. Martin, pisac „Pesme leda i vatre“, poznat je po svom izuzetno strogom odnosu prema fanfikciji koju smatra povredom autorskih prava. Slično mišljenje imala je i Ursula Legvin, i, paradoksalno (ili ne), Orson Skot Kard. Uglavnom, autori koji su protiv fanfikcije slažu se da je to gubljenje vremena za nove pisce i ohrabruju autore da se umesto toga fokusiraju na originalne priče. Jedna od velikih mana fanfikcije je, umesto da pojača konkurenciju u svrhu zabave, povećanje osećaja nezdrave konkurencije i podsticaj zavisti među ljudima.