Gotski elementi u delima Edgara Alana Poa

Prema Rečniku matice srpske (2011): ,,gotika je evropski umetnički stil od XII veka pa sve do kraja srednjeg veka, koji je najjasnije izražen u arhitekturi, a odlikuje se oštrim šiljatim lukovima i visokim građevinama.’’

Jedna zanimljivost: Najpre je upotrebljavan kao pogrdan izraz kao ogorčenje nad tuđim protiv-antičkim importom Gota. Od 13. veka ovaj umetnički STIL se proširio na sve vidove umetnosti, a kolevka gotike je ni manje ni više nego Francuska! Isključivo je bila sakralna umetnost koja je dala opipljivu težinu rastućoj moći crkve u Rimu. Njena najveća ostvarenja spadaju u period između 1220. i 1420. godine. Gotička umetnost je počela kao lokalna forma razvoja u Ill-de-Franceu, odatle zrači po ostalim krajevima Francuske i Evrope gde postaje poznata pod imenom opus modernum ili francigenum. Gotički stil je rođen između 1137. i 1144. godine u neposrednoj blizini grada Pariza, osnivač ovog stila je Suger koji je radio na opatiji St-Deniz. Osnovu hodočasničkog hora, prelomljeni lukovi, krstasti svod sa rebrima, sve nam je to poznato iz religioznih škola francuske romanike, ali ih sve do St-Denisa nigde ne srećemo udružene u istoj građevini. Budućnost gotičkog stila ležala je u gradovima, a ne u manastirima. Zašto u gradovima? Zato što je početkom XI veka došlo do snažnog oživljavanja gradskog života. Na katedrali Notrdam u Parizu započete 1163. godine, ogledaju se crte Sugerovog St-Deniza.

Gotika u književnosti

Gotski roman se javlja u Engleskoj u drugoj polovini XVIII veka, čiji sadržaj i dekor obiluju elementima jeze i straha. U Engleskoj prozi pojavljuju se romani puni mračnih zapleta i tajanstvenih događaja. Ovaj termin je ušao u upotrebu posle objavljivanja romana Ortanski zamak: gotska priča (1764) od Horasa Volpola i koristio se za označavanje romana čija je radnja smeštena u srednjovekovne sumorne zamkove sa mnogobrojnim podzemnim i tajnim prolazima.

Glavna svrha gotskog romana je da izazove efekat strave i užasa. Elementi gotskog romana primećuju se i u delima nemačkog predromantizma i romantizma, te se kao semantička verzija engleskog gotskog romana javlja Schauerroman (roman strave i užasa). Odrazio se i na razvoj pripovedaka slične tematike, koje su često nazivane gotskim ili horor pričama. Gotske ili horor pripovetke pisali su: E.T.A. Hofman, Edgar Alan Po. U ovom članku će biti reči o pripovetkama Edgara Alana Poa, tačnije o pripovetkama: Pad kuće Ašer, Đavo perverznosti, Crni mačak. Biće prikazana i pesma Gavran u kojoj svakako ima gotskih elemenata.

Po stvara u vreme kada popularnost gotike počinje da opada u Engleskoj, jer se smatra književnošću bez veće umetničke vrednosti, a ovo uključuje i činjenicu da su gotski romani bili tzv. „ženski” romani, tj. pisani za žene. Uglavnom su u osnovi imali neku ljubavnu priču i pored gotskih elemenata razvijale su se i ljubavne teme, detektivske, itd. Nasuprot tome, Po navodi da njegova dela proističu iz njegove duše. Mirnoća pripovedača nasuprot njegovoj priči o iracionalnim i stravičnim događajima (manije, depresije, neuroze, ubilački i samoubilački nagoni) stvara poseban efekat. Racionalno prikazivanje i iracionalni sadržaj otvaraju mogućnost apsurdnog, ironičnog tumačenja priča. U njegovim pričama gotskog manira prepoznaje se „spiralno intenziviranje“ narativne tehnike, uobičajeno za priče objavljivane u časopisu Blekvud, a sa čime je bio dobro upoznat, potom, pripovedačka situacija u prvom licu, hipersenzitivni narator zbrkanog uma, scene strave i jeze.

„Pad kuće Ašer/Ušer”

Pripada delu stvaralaštvo Poa u kome se nastavlja gotska tradicija. Pripovedač je i sam učesnik događaja, govori u prvom licu, govori o događajima koji su se njemu dešavali. Na samom početku je opis kuće Ašer – koja je stara, sva u mrtvilu, okružena mutnim jezerom, jednom rečju stvara sliku uklete kuće i povezuje njen izgled sa junacima koji u njoj žive. Na poziv prijatelja Roderika Ašera, koji mu javlja da boluje od telesne i duhovne bolesti, odlazi u kuću Ašer. Njegov strah i uzbuđenje se javljaju čim ulazi u kuću, u koju ga uvodi sluga vodeći ga kroz mračan, hladan hodnik, sa tamnim zavesama i uvodi ga u prijateljevu sobu, koja se ne razlikuje mnogo od tog hodnika i u čijem se izgledu nalazi i paralela sa stanjem Roderika Ašera – teške, glomazne stvari, mrak, tamne zavese, zagušljivost – sve to stvara jednu tešku, bolesnu atmosferu kakva vlada u celoj kući. Nakon opisa sobe daje Ašerov portret, koji se dosta promenio od kad ga je poslednji put video – opisuje njegovo lice na kome se čita nedostatak energičnosti, zatim njegovo avetinjsko bledilo, kosu koja je poput paučine. Ovakvo predstavljanje junaka možda Pou služi kao racionalno objašnjenje kasnijih iracionalnih i mističkih postupaka, fantazija. Takođe, tome u prilog ističe njegovo sujeverje, veru u fantastične praznoverice. Ovo je, takođe, jedna od Poovih ograda od puke fantastičnosti, on je racionalizuje i predstavlja kao posledicu junakove bolesti.

 

„Đavo perverznosti”

Kad sam pročitala naslov, prvo šta mi je palo na pamet jeste da se ova perverznost odnosi na neke seksualne radnje, međutim, prevarila sam se. Pisac nas već samim naslovom obmanjuje, tera nas na pogrešan zaključak. Zapravo, ovde se uopšte ne radi o seksualnim radnjama, nema ni reči o tome, već je termin perverznost predstavljen sa psihološke tačke gledišta, a to je da ono predstavlja svaki vid izopačenosti, nastranosti ili derivacije u odnosu na moralne i socijalne norme koje društvo sankcioniše. Tek u drugom delu priče mi jasno uočavamo definiciju perverznosti sa psihološke tačke gledišta. Koji su onda gotski elementi u ovoj priči? Ceo drugi deo priče sadrži gotske elemente. Nama pisac objašnjava kako teče tok razmišljanja o načinu ubistva. Pored toga, imamo tesnu sobu, slučajno zatrovanu sveću, smrtonosnu bolest, zatim, mračno imanje… Potom slede „srećne godine” i onda se te srećne godine i to prijatno osećanje pretvaraju u misao o počinjenom grehu. Ovo sve me podseća na još jednog legendarnog lika iz klasika svetske književnosti, naravno na Raskoljnikova iz romana Zločin i kazna. Prve dve trećine priče bazirane su na naučnim pristupima: teorijskom i egzaktnom. U poslednjoj trećini, čitalac, i dalje spokojan, mada, doveden do ivice provalije, doživljava šok. Narator obelodanjuje svoj identitet. Do tog trenutka je sve bilo pričanje, a od tog trenutka nastupa stvarnost. Cela ova priča me podseća na oblik levka: na početku je sve bajno i krasno, a onda počinje polako da propada kroz onaj uži otvor, kao Alisa koja propada u rupu. Samo što naš junak, srlja u još mračniju sliku. Za kraj, izdvojila bih jedan citat iz ove priče:

„Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izrasta i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče…”

„Crni mačak”

U ovoj priči autor vrlo uverljivo opisuje ljudsku sklonost bezrazložnom nanošenju zla, bez pravog motiva. Priča je napisana kao unutrašnji monolog pripovedača. Junak ove priče bio je nežan i popustljiv kao dečak. Vrlo je voleo životinje i brinuo se o njima. To je činio i u muževnoj dobi. Oženio je devojku srodne duše, i bio je srećan. Od mnogih kućnih ljubimaca, crni je mačak Pluton bio najprivrženiji gospodaru. Međutim, junak naše priče počinje piti, postaje rob alkohola i počinje propadati, i fizički, i psihički. U stanju pijanstva počinje zlostavljati ženu, pa čak i mezimca, crnog mačka. Čak mu je, u naletu besa i mržnje, nožićem iskopao oko. Razdražen grizodušjem, hladnokrvno i okrutno ga je obesio o granu drveta. Tada su se nevolje počele nagomilavati. Izgorela mu je kuća, propalo imanje, a uza sve to još ga je razdraživala prisutnost nekog jednookog crnog mačka, kojeg je jedne noći našao u krčmi. Neprestano ga je pratio, kao živa opomena na počinjeno zlodelo. Teške more pritiskale su ga i na javi i u snu. Mrzovolja je prerasla u mržnju prema svemu živome. Uz takvoga čoveka, najviše je patila njegova žena. Jednom prilikom, u podrumu stare zgrade u kojoj su živeli, umesto mačka, sekirom je usmrtio suprugu koja je htela zaustaviti udarac namenjen mačku. Umesto kajanja i očajanja zbog zločina koji je počinio, smišljao je kako ukloniti leš. Odlučio ga je zazidati u podrumu. Potrudio se da zid sačuva prvobitan izgled. Pošao je u potragu za svojim mučiteljom, crnim mačkom, ali ga nije našao. Četvrtog dana nakon ubistva došla je policija, pomno pregledala svaki kutak, ali bez rezultata. Ovo je prava gotska priča ili priča strave i užasa, baš u stilu Edgara Alana Poa!

Zanimljivosti o crnim mačkama: „Premda jednako umiljata i poželjna kao kućni ljubimac, kao i sve druge kućne mačke, crna mačka je u delu istorije bila poznata kao utelovljenje zla. U pučkoj tradiciji, naročito tokom srednjeg veka, budući da je crna boja simbolisala žalost, smrt i zagrobni život, verovalo se da crne mačke donose nesreću, uz što se vezivalo i praznoverje da crna mačka donosi nesreću, ako osobi prepreči put. Takođe, verovalo se da crne mačke utelovljuju preminule ljude ili prerušene veštice, a često ih se povezivalo s vešticama i magijom, posebno sa crnom magijom.” Izvor: Vikipedija

Za kraj ću vam ostaviti jedan stih Poove pesme Gavran o kojoj će biti reči u nekom drugom članku! Do sledećeg članka ostanite mi zdravo i srećna Noć veštica! Buahahaha

„Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
Slete, stade, ništa više.”

O Edgaru Alanu Pou pisali su Šarl Bodler, od svetskih pisaca, a od naših Isidora Sekulić.

Ako želite više da pročitate o ovom misterioznom piscu, a znate engleski, pošto je literatura o ovom piscu mahom na engleskom jeziku, preporučujem sledeće:

1. Butler, David. Usher’s Hypochondriasis: Mental Alienation and Romantic Idealism in Poe’s Gothic Tales as collected in On Poe: The Best from „American Literature“
2. Meyers, Jeffrey, Edgar Allan Poe : His life and legacy
3. Sekulić, Isidora, Iz stranih književnosti
4. Wertz, Linda L, On Poe’s use of Mistery

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *