„Imamo hit!“ Glas urednika bio je piskav i uzbuđen. „Konačno imamo pravi hit! Oh dečko, dođi da te poljubim!“ Mali debeli čovek iza staklene pregrade skinuo je slušalice i stuštio se prema vratima studija. Već sledećeg trenutka tresao je za ramena zbunjenog mladića i na obraz mu utisnuo veliki, vlažni poljubac. „Sine, bićeš bogat i slavan još pre nego što shvatiš šta se sa tobom događa!“
Bio je ovo završetak prilično napornog posla koji je počeo jednog jutra kada je mladić pokucao na vrata urednika, rekavši da želi nešto da snimi i radio više dana i noći, u toku kojih je valjalo od papira sa grubo nažvrljanim notama i tekstom napraviti pesmu. Trebalo je dabome imati oštar muzičarski njuh da bi se u toj zbrci prepoznalo nešto što obećava i urednik je bio prilično sklon da stvaranje ove pesme pripiše uglavnom sebi. Mada, moralo se priznati, i ovaj mladi đavo pokazao je u par navrata zaista impresivnu tvrdoglavost, kad se radilo o nekim izmenama melodije i reči, sa kojima se nije slagao. Imalo je da bude onako kako je odlučio, ili da ne bude uopšte. Jednostavno nije bilo sile koja bi ga naterala da popusti. U nekoliko neprijatnih situacija urednik je bio u iskušenju da ga glasno nazove dugokosim neopranim magarcem, ali se uz pomoć mudrosti i iskustva savladao. Nešto malo je tome doprinela i činjenica da je mladić bio za glavu viši i okićen impozantnim bicepsima. Saradnja je tako uz dosta urednikovog gunđanja u bradu nastavljena i, evo, trud se konačno isplatio.
Pesma je zaista bila nešto posebno. Nimalo nije ličila na bilo šta od onoga što se ne samo tada, već i bilo kad ranije slušalo na radio talasima. Sve je počinjalo sa nekoliko taktova setne melodije svirane na gajdama, ponovljene prvo klavirom, a zatim harmonikom, ali svaki put u ponešto izmenjenom i obogaćenom obliku u pratnji ljudskog glasa, koji je dozivao iz daljine i kao u molitvi preklinjao. Polako je stizao sve bliže i sve manje molio, a sve više naređivao, dok je pratnja u pozadini rasla poput tek rođenog orijaša, koji naglo dostiže zrelost, da bi se te dve sile uhvatile u koštac i neko vreme besnela je borba u kojoj je glas čas bio krotitelj lavova, čas gospodar krda podivljalih bizona koji jure da ga pregaze, a čas je opet bio napadan od čopora besnih mačaka spremnih da ga na smrt izgrebu. U završnici naravno pobeđuje glas, ali to je nekako gorka pobeda, jer je prilično slomljen i kao da je u modricama, gotovo da bi ga trebalo pokupiti na nosila i odneti na previjanje, dok poslednjim tonovima setne melodije ispraća svog poraženog protivnika, koji se vuče po tlu. Sledi dramska pauza, zatim veličanstveni krešendo čitavog orkestra i velikog mešovitog hora i efektan kraj poput udarca sekire po panju. Gotovo! Tišina!
Sve muke kroz koje je valjalo proći da bi ova pesma bila stvorena, sad su se isplatile i urednik je konačno mogao da odahne. Biće to hit, osećao je u krvi, u kostima, hit koji će tresući bezbrojne nakovnje, čekiće i uzengije u ušima, njemu i ovom momku doneti pravo bogatstvo. Još samo da potpišu ugovor, a onda će da pokrene reklamnu mašinu i dalje će već sve ići glatko. Srce mu je pevalo, u čitavom telu damari su mu udarali ritam reči: HIT, HIT, HIT…
A muka je bilo, to je istina i neke od njih bile su prilično krupne. Kao onda kad je junoša odbio da za solistu uzme opersku zvezdu kakva je onaj Portugalac, zvezdu do koje nije bilo lako doći, a kamoli nagovoriti je da svoj skupoceni tenor iznajmi za pesmu nepoznatog autora, koja je imala daleko veće izglede da propadne, nego da postane hit. I kad je sve te prepreke on, urednik prebrodio i uz mnogo znoja i istinske muke doveo onu manikiranu ruku do poslednje stranice ugovora sa praznim mestom za potpis, pojavio se ovaj mazgov i sve pokvario! Doveo je neku mušku protuvu sličnu sebi, nekog dugokosog anonimusa izjavio da je to jedini glas za njegovu pesmu. Trebalo je stvarno imati petlju i jednom od tri najbolja tenora sveta reći da neće biti u stanju da otpeva nešto što čak nije ni operska arija, nego obična pesma! Dobro, ne baš obična, sad je jasno da će biti hit, ali tada se još nije znalo i uopšte sve do ovog momenta mnogo šta se nije znalo. Sve je izgledalo kao luda avantura u kojoj hrabri junak, prolazeći kroz neviđene opasnosti, srećno stiže do velikog zelenog smaragda. To što junak ima četrdeset sedam godina, pozamašan stomak i mnogo holesterola u krvi i svuda, nije nimalo umanjilo veličanstvenost trenutka u kome taj smaragd, jedna zaista dobra pesma, kreće u zgrtanje nepojamno velike gomile novca. Konačno će on, urednik, moći da kupi novi auto, a ko zna, možda i kuću s bazenom i…i..
„Ne dolazi u obzir!“ Mladić je energično odmahnuo rukom. „Ja ovo ne želim da prodam!“
„Kako..? Šta to treba da znači?“ Urednik je osećao kako mu u ušima nešto počinje zlokobno da tutnji i kako mu po čelu izbijaju graške znoja. „Zašto smo se onda kog đavola mučili skoro dva meseca? Ne želiš da je prodaš? Nego šta želiš?“
„Želim da je radio stanice besplatno emituju!“
Odjeknuo je tup udarac. Mladić je prekoračio veliko onesvešćeno telo i prišao najbližem mikrofonu. „Može li neko da pomogne ovom čoveku?“ Zatim je otvorio vrata i izašao u mračni hodnik.
Idućeg jutra pesma je prvi put emitovana. Još pre večeri našla se na prvom mestu svih važnijih top lista. Za manje od tri dana obišla je Zemlju, prenošena poput štafete od jedne do druge stanice. Nekoliko njih otpočelo je da je emituje dvadesetčetiri časa u danu i uskoro se pokazalo da im je slušanost neverovatno porasla. Čak su i radio amateri obavili svoj deo posla, prenevši je do najzabačenijih kutaka planete i moglo se reći da je za nekoliko meseci od njenog nastanka pesmu čuo gotovo čitav svet. Postala je najizučavaniji fenomen od nastanka ljudskog roda i gotovo da nije bilo značajnijeg naučnog instituta koji joj nije dao svoj doprinos.
Prva stvar oko koje su se svi morali složiti bila je činjenica da se nigde na svetu nije pojavila ni jedna jedina verzija pesme osim originalne, što je takođe bio do tada neviđen fenomen. Koliko god da su se najveći svetski muzičari trudili da je ovako ili onako obrade, ili samo reprodukuju uz minimalne izmene, ona se uvek izvrgavala u nešto drugo, što gotovo nimalo nije ličilo na original. Sve njene note bile su uredno prepisane, harmonije i aranžman do detalja otkriveni, nije tu bilo nikakvih tajni čak ni za prosečnog muzičara, a ipak, njeni delovi kao da su imali neki svoj skriveni, gotovo volšeban život i jednostavno su odbijali da se sklope u željenu celinu. Čak ni mladi autor hita nije mogao da ponudi nikakvo razumno objašnjenje ove pojave i u bezbrojnim intervjuima neprestano je ponavljao nekoliko istih rečenica: niko mu nije pomogao da je smisli, pesma mu se jednog dana tek tako pojavila u glavi, ništa značajno pre toga nije komponovao, nema nikakvih određenih planova za budućnost niti ideju za novi hit.
Naravno, nijedan novinar nije propustio da ga pita kako je moguće da pesmu nikome nije prodao, jer bi do sada bio najbogatiji muzičar na planeti. Svi su dobili isti smušen odgovor da jednostavno misli kako prava umetnost ne bi smela da ima išta sa novcem, a pošto se ovde bez sumnje radi o pravoj umetnosti, valjda je njegovo ponašanje time objašnjeno. Činjenica da je više doktorskih teza bilo posvećeno bezuspešnom pokušaju objašnjenja tog ponašanja, govorila je o tome da nikome zapravo nije bilo jasno kako je moguće da živ čovek pri čistoj svesti, bez određenog razloga odgurne toliko bogatstvo. Bilo je izvesnih pokušaja da se čitava stvar pripiše ljubavi, budući da se ovo osećanje gotovo uvek krilo iza najnerazumnijih ljudskih postupaka, ali kako ni najupornija novinarska njuškala nisu uspela da pronađu ikakvu vezu između pesme i mladićevog oskudnog ljubavnog života, ovaj smer traganja uskoro je napušten. Ostala je zagonetka kao trajan izazov za bezbrojne sociologe, psihologe i psihijatre, koji su u svojim analizama uspeli da se slože samo oko jedne stvari: da u jednom od sanatorijuma za duševno obolele postoji čovek koji bi možda znao neke odgovore, ali se nažalost radi o beznadežnom slučaju katatonije. A nekada je bio muzički urednik, čak vrlo uspešan.
Na jednom od manjih instituta, koji nije prednjačio u istraživanju fenomena hita i svih pratećih zbivanja, pa nije bio u centru pažnje javnosti, desilo se da je jedan od mlađih asistenata slučajno otkrio nešto neobično u vezi sa pesmom.
Sve je počelo tako što je iz čiste radoznalosti i ne očekujući ništa posebno, pesmu ubacio u novu i neobičnu video igru, koju tek što je bio nabavio. Glavni lik u ovoj igri bila je velika sjajno animirana sfinga, koja postavlja, ali i rešava razne zagonetke. Pošto je brzo istrošio svoj skromni repertoar zagonetki i pošto ih je sfinga sve do jedne munjevito rešila i tako stekla nad njim ogromnu prednost u bodovima, mladić je odlučio da pokuša da je zbuni tako što će joj umesto zagonetke ukucati nekoliko taktova hita, čije note je preveo na jezik brojeva. Čim je to učinio nestala je sfinga i na ekranu su se počeli nizati nepoznati znakovi slični klinastom pismu, izmešani sa nečim nalik na hemijske formule. Nastavio je sa ukucavanjem čitave pesme, kompjuter mu je ubrzo odštampao nekoliko listova prekrivenih onim znakovima, odneo ih je svom profesoru. Ovaj je dugo zurio u ispisane stranice, a onda otišao da se konsultuje sa kolegama.
Nakon nekoliko neprospavanih noći, mnogo ispijenih kafa i grozničavog listanja stručnih knjiga, mala ekipa je sročila elaborat i stavila ga javnosti na uvid. Nigde u elaboratu nije spomenuta video igra, kao ni ime mladog asistenta, ali je zato dobar deo uvodnog teksta bio posvećen pravu prvenstva, zaštiti autorstva i nedvosmislenim pretnjama svakome ko bi i pomislio da im to oduzme. Dalje je sledio pomalo sirov prevod onih znakova, čija suština se svodila na to da je čitava pesma zapravo složen i nedovoljno objašnjen impuls, koji deluje na hipotalamus slušaoca. O posledicama njegovog dejstva ništa se nije znalo.
Posle toga krenula je lavina reakcija javnosti, koje su se kretale od zahteva za zabranu emitovanja pesme, do predloga da se njeno dejstvo eksperimentalno ispita na strogo kontrolisanom uzorku slušalaca. Neke zemlje su je smesta skinule sa repertoara radio stanica, druge su je i dalje hrabro emitovale, a u nekima je postala gotovo kultna himna. Ovako ili onako ona je i dalje ispunjavala etar i svako ko je želeo mogao je da je sluša.
Prvi signal dala je statistika. U svim policijskim izveštajima odjednom su se pojavile praznine u rubrikama određenim za zločine. Ubistva, pljačke, nasilje svih vrsta, sve je to prestalo da ispunjava dnevne izveštaje čuvara reda. U isto vreme ratni reporteri kao da su ostali bez posla. Ni jedan metak, ni bilo kakav drugi projektil danima nije bio ispaljen ni na jednom svetskom bojištu i sve vojne operacije obustavljene su još u prvim danima slušanja pesme. Nije bilo ni običnih tuča, čak ni deca više nisu dobijala batine.
Pa ipak, trebalo je da prođe još dosta vremena do prvih stidljivih nagoveštaja moguće veze između pesme i ovih neobičnih događaja. A i tada je bilo mnogo više skeptika, koji su ovu ideju dočekali na bajonete, ismevajući patetiku i romantizam njenih pristalica. Mnogo je mastila i hartije utrošeno u okršaju dve struje, ali je uskoro i ova polemika izgubila prvobitnu oštrinu, jer su i jedni i drugi počeli da koriste sve mekše i umerenije izraze, dok im se na kraju stavovi nisu toliko približili, da su se praktično našli na istoj strani.
Autor: Maja Đurić