Imamo dijalog u kojem ćemo zakoračiti u svet fantastike, postmoderne i književnih provokacija zajedno s jednim od najznačajnijih glasova srpske književnosti. Naš gost je Sava Damjanov – pisac, kritičar, teoretičar i profesor emeritus koji je svojim delima, od romana Istorija kao apokrif i Porno-liturgija arhiepiskopa Save, do antologija poput Graždanski erotikon, obeležio domaću scenu kao neustrašivi istraživač neistraženih književnih teritorija. Njegov rad spaja naučnu erudiciju s umetničkom slobodom, izazivajući konvencije i otvarajući prostor za novo čitanje tradicije. Razgovaraćemo s njim o njegovom stvaralačkom putu, inspiracijama, izazovima i viziji budućnosti književnosti.
Gospodine Damjanov, hvala Vam što ste danas s nama.
-
Kako ste se prvi put zainteresovali za fantastiku i postmoderne forme, i šta Vas je navelo da im posvetite karijeru?
Moje prve lektire – ne računajući one dečje, koje su mi odrasli čitali – bili su SF romani iz školske biblioteke. To je otvaralo dveri moje mašte ka novom i nepoznatom, tako da sam docnije – kada sam počeo da pišem – sledio tu ljubav ka onome što je tera incognita. Stoga je moja proza već na počecima negovala slobodu (tematsku, formalnu, itd.), koju će kritika prepoznati kao postmodernizam. Tek kasnije sam se susreo čitalački sa najvećim delima postmoderne književnosti ( ponajviše američke ) i našim, koja su bila u tim ili sličnim vodama.
-
Koji je bio Vaš prvi književni rad i kako je uticao na dalji stvaralački razvoj?
Kao i većina mladih pisaca, počeo sam sa poezijom – čak sam nekoliko pesama i objavio u gimnazijskim časopisima – a onda sam tokom studija prešao na neke neizdiferencirane prozne zapise, svakako nadahnut piscima koji su me fascinirali (Kafka, Borhes, Kiš…). Prva objavljena knjiga bila mi je Istraživanje Savršenstva (1983), ja sam je žanrovski krstio neutralno („proza”), ali je ona recepcijski primana kao nelinearni roman. Najkraće bih je opisao kao knjigu misterije, tajni i hermetizma koja je svojom formom budila znatiželju i ocenjena kao novum (pisana je u nizu fusnota). Da li je i kako ona uticala na moj dalji stvaralački razvoj, pitanje je na koje (ne)jasnije odgovore valja potražiti u najskrovitijim lavirintima moje podsvesti.
-
Šta je bio povod za to da postanete profesor i kako je akademski rad oblikovao Vaše pisanje?
Moja akademska karijera nije bila ciljana, bavio sam se novinarstvom još tokom studija književnosti, a i kad sam diplomirao, sve dok me moj mentor magistarskog rada o fantastici (ne slučajno prof. dr Milorad Pavić nije pozvao za asistenta). Naravno da se takav poziv ne odbija i od tada je krenuo moj predavački (profesorski) rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali i na mnogim drugim u zemlji i inostranstvu gde sam bio pozivan na duže ili kraće vreme. Svakako da bavljenje književnom istorijom – ne samo u akademskom kontekstu – nije bilo bez uticaja na moje pisanje, ali je i ono što pišem i te kako uticalo na moja književno-naučna interesovanja.
-
Kako biste opisali svoj doprinos srpskoj književnosti kao pisac i teoretičar?
Mislim da je poštenije da se tim povodom sasluša reč književne kritike koja je uglavnom insistirala na inovacijskom potencijalu moje proze (a u kasnijim knjigama i humorno-parodijskoj i erotskoj dimenziji), dok je sa stanovišta nauke o srpskoj književnosti isticano moje otkrivalačko (a ne konvencionalno deskriptivno-interpretacijsko) pregnuće: najviše povratak fantastičke i erotske tradicije u dominanti tradicijski niz, ali i neki vrhunskih nepravedno zaboravljenih autora – Kodera (pre svega), Dragutina Ilića, Lukijana Mušickog…
-
Koje od Vaših dela smatrate najličnijim i zašto?
Moj poslednji roman „Itika Jeropolitika@Vuk” (2014) koji je svojevrsna sinteza svega bitnog što sam decenijama radio u beletristici i književnoj istoriji, ali ima i jednu veoma intimnu dimenziju netipičnu za moje ranije knjige (retki kritičari i kritičarke zapazili su da je to i ljubavni roman).
-
Koji je bio najveći izazov s kojim ste se suočili na početku karijere?
Posmatrano iz današnje perspektive, to je bila moja prevelika samokritičnost (možda u pogrešnoj nadi da se može doseći perfekcija?). Pisao sam, ali retko čime napisanim sam bio lično zadovoljan, pa se stoga iz moje bibliografije može videti da sam dosta selektivno, katkad i retko objavljivao.
-
Kako vidite ulogu postmodernizma u savremenoj književnosti u odnosu na vreme kada ste počeli da pišete?
O tome sam govorio u nekoliko obimnijih eseja, ali ako treba sad ukratko da rezimiram, rekao bih da je postmodernizam oslobodio i proširio granice Književnosti kao nijedan „izam” ili stilski period do sad.
-
Koji pisci ili teoretičari su najviše uticali na Vaš rad i zašto?
Spisak bi bio podug, ali presudno je moju književnost (pa unekoliko i biografiju) odredio susret sa čudesnim Đorđem Markovićem Koderom i njegovim delom koje je vanvremeno, iako je nastajalo tokom čitavog 19.veka.
-
Kako je rad pod mentorstvom Milorada Pavića oblikovao Vaš pristup književnosti?
To je bio izrazito interaktivan intelektualno-kreativni odnos, gde sam Pavića doživljavao -a i sad ga tako doživljavam! – kao duhovnog oca (a on mene kao duhovnog sina). Međutim, najdragocenije je bilo naše ljudsko prepoznavanje i blisko prijateljstvo koje je trajalo gotovo četvrt veka.
-
Kako birate teme za svoja dela – šta Vas najčešće inspiriše?
Uglavnom me teme same „pronađu”, pri čemu je udeo tu podsvesti-zaumnog veliki. Retko kad sam ih – i to isključivo u književnoistorijskim radovima – ciljno birao, mada ni tad nisam išao mimo onoga što me najdublje zanima, intrigira…
-
Koji je bio najteži projekat na kojem ste radili i kako ste ga savladali?
Svakako višedecenijsko istraživanje Koderovog stvaralaštva i života, koje suštinski nikad neće ni biti okončano jer je to jedan beskraj, jedna beskonačnost.
-
Kako usklađujete pisanje proze, kritike, teorijskih radova i pedagoški rad?
Bavim se u svim aspektima koje ste pomenuli manje-više sličnim fenomenima, barem utoliko sličnim da su nepoznati (ili manje poznati), novi i izazovni za mene. Tako da su proza-teorija-profesura za mene nekako tri lica iste sudbine (da parafraziram Andrića).
-
Šta mislite o stanju književne kritike u Srbiji danas, posebno u kontekstu fantastike?
Ne postoji više književna kritika u onom najboljem vidu koji je bio važan tokom čitavog 20. veka. Kao i mnogo šta drugo u vezi sa umetnošću komercijalizovalo se, izgubilo svaku vrednost i postalo nega vrsta prigodno-zdravičarskih naklapanja (po porudžbini ili iz raznih interesa). Ima retkih izuzetaka, ali oni deluju kao neka nestvarna svetlost na udaljenoj galaksiji i, nažalost, nemaju uticaj niti ih tzv. kulturna javnost doživljava relevantnim.
-
Koji savet biste dali mladim piscima ili studentima književnosti?
Ako pišu, neka pišu ono što vole i istinski ih zanima i neka budu ono što jesu u svim aspektima dela. Samo neponovljivi identitet čini autora važnim, sve ostalo su sholastička naklapanja.
-
Kako vidite budućnost srpske književnosti u narednih deset godina?
Budućnost uvek bude drukčija no što i sanjamo, tako je i sa književnim futurom. Jedino što bih želeo da Književnost kod nas ne zamre pred poplavom kiča i da ipak ostane barem nekoliko dela koja se mogu smatrati Umetnošću Jezika.
-
Da li je bilo dela koje ste odbili da napišete ili objavite, a kasnije zažalili?
Ne, jer sam oduvek pisao i publikovao samo ono što sam stvarno želeo!
-
Koliko je važna provokacija u Vašem stvaralaštvu i kako je doživljavate?
Ona je među najvažnijim odlikama moga stvaralaštva, ali ne zato što sam hteo da zainteresujem, iznenadim ili šokiram, već zato što je ona dubinski deo moga Bića.
-
Kako se nosite s kritikama na račun Vaših radova, posebno onih kontroverznih?
Sve što je javno podložno je kritici, kao i divljenju ili pozitivnim reakcijama. Ne bi bilo normalno da neko nema i negativan odnos prema mojim tekstovima. Naravno, jedno je ako je to književno utemeljen odnos, a drugo ako je determinisan političkim, religijskim, moralnim i sličnim kanonima: Ovog drugog je bilo češće i meni se uvek činilo smešnim, nezrelim, skroz vanliterarnim…
-
Šta za Vas znači biti književnik koji preispituje tradiciju i pomera granice?
Biti uvek u nečem što je tera incognita, a mene suštinski to najviše mami i uzbuđuje.
-
Kako biste opisali razvoj fantastike u srpskoj književnosti od 18. veka do danas?
O tome sam pisao u obimnom ogledu „Srpska fantastika od srednjeg veka do postmoderne”. Ali ako je reč samo o segmentu između 18.veka i danas, rekao bih da je to epoha njene modernizacije i evropeizacije u svakom smislu tog pojma. Današnja, postmoderna fantastika, sasvim je druga priča – ona je već u premisama globalni fenomen (na primer, male su razlike između naše i latinoameričke, itd).
-
Koliko su domaći autori doprineli fantastici u poređenju s globalnim uticajima?
To je bila (u tradiciji) i ostala do savremenog doba jedna izuzetno plodotvorna interakcija.
-
Koji je bio ključni trenutak u istoriji srpske fantastike po Vašem mišljenju?
Teško je izdvojiti jedan ili dva, ali po meni – to je druga polovina prošlog veka, kada je i kod nas književna fantastika počela da se smatra relevantnom, a ne trivijalnom literarnom praksom.
-
Kako je Vaša antologija „Koreni moderne srpske fantastike” uticala na percepciju ovog žanra?
Ta davnašnja studija – s obzirom da je nastala i odbranjena kao magistarski rad kod prof. Milorada Pavića – imala je čini mi se uticaja na akademsku recepciju fantastike, u smislu kako sam rekao u odgovoru na prethodno pitanje.
-
Da li smatrate da je zlatno doba fantastike iza nas ili tek dolazi?
Ono je prezent, a u futuru će biti dominanta.
-
Kako su društveni i politički konteksti oblikovali fantastiku u Srbiji?
U istoj meri kao i celokupnu kulturno-umetničku scenu, a to znači: i više no što je poželjno.
-
Koji su najveći izazovi s kojima se danas suočavaju pisci fantastike kod nas?
Možda nedostatak prave valorizacije (ali to smo pomenuli već povodom kritike)…
-
Kako ocenjujete uticaj naučne fantastike na širi žanr fantastike u Srbiji?
U počeku su ta dva žanra bila nekako paralelni tokovi, ali danas se već uveliko prepliću i prožimaju, pa bi teško bilo govoriti o uticajima u bilo kom pravcu.
-
Koji domaći klasik fantastike biste izdvojili kao obavezan za čitanje?
Od starijih, svakako Dragutina Ilića, a od novijih Milorada Pavića.
-
Da li nostalgija za starim delima fantastike ima ulogu u njihovom očuvanju?
Najveća dela iz istorije fantastike su deo klasičnog književnog nasleđa, pa tu nema nostalgije već je njihovo očuvanje prirodan proces.
-
Kako ste došli na ideju za Istoriju kao apokrif i šta ste želeli da postignete tim romanom?
Ideja je došla neplanski, intuitivno: imao sam nekoliko napisanih priča koje su posle figurirala kao poglavlja romana – a kada sam shvatio da ih mogu uvezati u celinu, uz ono što sam trenutno pisao, roman je bio već polugotov. Beskrajno sam se zabavljao u tom stvaranju, smejao se nekim fotomontažama i kalamburima, zapravo – čitao sam veselu Književnost (a i pisao!), što sam u dnu duše čeznuo. Ništa ni više ni manje nisam pomenutim romanom želeo da postignem, ako sam uopšte i imao neku ideju postizanja nečega…
-
Šta Vas je inspirisalo za Porno-liturgiju arhiepiskopa Save i kako je publika reagovala na nju?
Bilo je tu kontroverznih reakcija, išlo je čak dotle da je Srpska pravoslavna crkva želela da me ekskomunicira, a o udbaškim pozivima i špijuniranjima na književnim večerima da i ne govorim. Međutim, čitalačka publika i kritika su uglavnom ovu knjigu primile lepo, kao nešto inovativno, zabavno i nekonvencionalno. A kada je o inspiraciji reč – mogu da ponovim ono iz prethodnog pitanja: zaum, podsvest, intuicija, neki prirodni tok stvari kojim ja nisam na klasičan autorski način upravljao.
-
Kako ste gradili erotski i eksperimentalni ton u zbirci Pričke?
Tu je bilo bitno moje poznavanje predvukovskog srpskog književnog jezika, ali i naše stare erotske tradicije. I tokom pisanja Prički uživao sam u njihovom smehotvorstvu, kao da čitam Reblea i srodne (malobrojne) pisce. Posle te knjige kritika je dugo ponavljala da sam „srpski Rable”, što je za mene bio vrhunski kompliment.
-
Koje delo smatrate svojim najuspešnijim eksperimentom i zašto?
Svoju prvu proznu knjigu Istraživanje Savršenstva… Njome sam ušao u prostore čiste ezoterije i hermetizma (poput mog literarnog uzora Kodera), ali i zato što je predstavljala jedno od dela koje dosledno i ekstremno promoviše nelinearno, interaktivno pisanje i čitanje (što će docnije u kritici biti označeno kao jedna od najvažnijih odlika postmodernizma).
-
Kako birate stil pisanja – da li više težite narativu ili poetskoj formi?
I jednom i drugom podjednako, istovremeno, pri čemu su to nesvesni procesi mog kreativnog Bića.
-
Kako se nosite s preplitanjem apokrifnog i stvarnog u svojim delima?
Ono je tu samo po sebi, dakle kao neka apriorna datost, pa i nije do autora da promišlja to preplitanje. Stvarno, apokrifno, iracionalno i još mnogo vidljivo-nevidljivih komponenti jednostavno su entiteti koji postoje nezavisno od nas: kao Svemir, na primer!
-
Da li ste ikada sarađivali s drugim umetnicima na vizuelnoj interpretaciji Vaših tekstova?
Nisam aktivno, ali je bilo teoretičara koji su pažnju fokusirali na vizuelno u mojim knjigama (ne samo ono dato kroz sliku ili crtež, nego i kroz reči ili pasaže koji se lako mogu vizualizovati).
-
Koji projekat biste voleli da ostvarite u budućnosti, a još ga niste započeli?
Završio sam sa kreativnim bavljenjem književnošću 2014. godine svojim poslednjim romanom Itika (što sam, čini mi se, već pomenuo, a istakao u nizu intervjua kasnije). Međutim, književnošću i umetnošću može se baviti i na niz drugih načina. Ako bih u budućnosti poželeo nešto novo u toj sferi, onda bih se svakako upustio u koautorstvo sa veštačkom inteligencijom koja me sve više fascinira: ne znam da li bi to bilo izazovnije u filmu, umetnosti jezika, slikarstvu ili nekoj dosad neviđenoj stvaralačkoj dimenziji koju AI možda već sluti ili praktikuje mimo naše spoznaje.
-
Kako procenjujete uticaj Vaših dela na domaću publiku i kritiku?
Teško mi je da dam objektivnu procenu, ali o mojim delima je pisano mnogo i vrlo relevantno, a najdraže mi je da 80% njihovih čitalaca čine generacije kojima bih otac mogao biti – dakle, oni koji ulaze u najbolje stvaralačke godine i imaju neki novi ukus koji će preneti budućim naraštajima.
-
Koliko su visoki troškovi izdavanja knjiga u Srbiji, posebno za nišne žanrove poput fantastike?
Otkad je digitalna tehnologija zavladala i tom sferom, nisu baš astronomski visoki – to dokazuje i povećanje broja malih izdavača i (polu)privatno izdatih knjiga. Svakako je danas jeftinije objaviti knjigu nego pre 30-40 godina…
-
Kako upravljati finansijskim izazovima pisanja i izdavanja eksperimentalnih dela?
Teško je ovde dati razuman odgovor, stvarnost se menja brzinom svetlosti pa sve što bih pretpostavio danas – sutra možda više nije tako…
-
Da li su honorari za pisce i kritičare u Srbiji dovoljni za održavanje karijere?
Nikada, pa ni danas, nisu honorari mogli da održe nekog kao nezavisnog pisca, i to ne samo u Srbiji. Svi se bave i nečim drugim zbog egzistencije, a pisanje je kao „hobi” u ovom kontekstu. Retki su izuzeci – možda autori koji postanu bestseler, pa imaju bezbroj ponovljenih izdanja, ali to uglavnom nisu oni najbolji.
-
Koliko izdavači ulažu u promociju fantastike i kako to utiče na njenu vidljivost?
Izdavači ulažu u promociju fantastike onoliko koliko i u sve drugo: u skladu sa njihovim (ne samo finansijskim!) interesima. Danas je književnost, pa i ona fantastička vidljivija na internetu, društveni mrežama posebno, nego kroz tradicionalne promo akcije.
-
Kako se nosite s fluktuacijama u potražnji za Vašim knjigama?
Iskreno, ne pratim te procese mnogo. Meni je najvažnije da sam svoje knjige napisao, a one posle u svakom kontekstu žive svoj život, nezavisno od autora.
-
Da li je pisanje teorijskih radova finansijski isplativo ili je to više stvar neophodnosti?
Uopšte nije isplativo, stvar je izazova i talenta da li će se neko ogledati i u tom domenu!
-
Koliko su troškovi istraživanja značajni za Vaš rad, posebno u oblasti erotske književnosti?
Pošto sam istraživao starije epohe srpske erotografije, to je podrazumevalo arhivski rad, a naši rukopisi su rasuti po celoj Evropi. Ipak, uz dobre informacije i jasna usmerenja takav rad podrazumeva uglavnom putovanje na neko mesto gde ima relevantna biblioteka i arhiva srpskih rukopisa i boravak tamo određeno vreme (dok se ne iščita i snimi građa). Nekada sam, u okviru raznih naučnih projekata, dobijao stipendije za to, a nekada sam morao i o svom trošku da preduzmem te intelektualno-kreativne pohode…
-
Kako optimizujete vreme i resurse između pisanja, kritike i predavanja?
Sve to traje već decenijama, pa svakako već imam neku uhodanu matricu koje možda nisam ni svestan. Važno je to što mi je Život ipak važniji od literature, pa nikada nisam bio u krizi ako se njome kraće ili duže uopšte ni ne bavim…
-
Da li ste ikada morali da odustanete od projekta zbog finansijskih ograničenja?
Ne, jer finansijski ono što sam radio nije bilo ni na nivou prosečnog holivudskog blokbastera. Odustajao sam retko! I to samo ako sam izgubio zainteresovanost za neki kreativni projekat…
-
Kako vidite ulogu države ili institucija u podršci piscima i teoretičarima?
Kada bi stvari bile normalne, država bi u ovo ulagala značajne resurse jer kultura je njen (i narodni) važan identitet – isto se odnosi i na odgovarajuće institucije. Trenutna situacija kod nas je mizerna, ali i tamo gde je bolja stvaraoci smatraju da bi mogla i trebala biti još bolja! Zapravo, kad pogledamo istoriju civilizacije – najveći kreativni umovi preživljavali su na razne načine, najređe od onoga što ih je ostavilo upamćenim u večnosti.
-
Koje nove autore ili teme u fantastici biste voleli da vidite na domaćoj sceni?
Svakako bih voleo nove prostore fantastike koje bi otvorili novi autori, ali teško je sad tu iznositi pretpostavke: budućnost je uvek nepredvidiva.
-
Da li razmišljate o pisanju dela koje bi bilo potpuni odmak od Vašeg dosadašnjeg stila?
Već rekoh: na pisanje sam stavio tačku poslednjim romanom (2014), mada ko zna?
-
Kako vidite ulogu digitalnih platformi u širenju fantastike i postmoderne književnosti?
Naravno, ta uloga je velika, i nagovestio sam svoj stav kada sam rekao koliko društvene mreže (na primer) efikasno promovišu književnost i fantastiku u svim vidovima.
-
Da li biste osnovali novi časopis ili platformu za promociju fantastike i eksperimenta?
Možda i bih, ali ako bih imao zaista valjane i kompetentne saradnike.
-
Kako ocenjujete potencijal mladih domaćih autora u ovim žanrovima?
Mislim da ih ima vrednih pažnje – uostalom moja antologija Nadzemlje onostranog (2023) ukazala je na neke iako je, kao i svaki izbor te vrste, neke sigurno i prevideo.
-
Šta mislite o saradnji između pisaca i drugih umetnika, poput strip crtača ili filmskih stvaralaca?
Mislim da je to prava stvar i da otvara nova polja umetničke kreacije…
-
Kako zamišljate budućnost postmodernizma u kontekstu savremenih tehnologija?
Mislim da Umetnost u celini neće biti posebno važna u pomenutom kontekstu, doduše neki njeni oblici svakako će bolje korespondirati sa savremenim tehnologijama (a to se svakako odnosi i na postmodernizam).
-
Da li biste se upustili u pisanje u nekom novom žanru izvan fantastike i erotske književnosti?
S obzirom da sam prestao sa kreativnim pisanjem pre 10 godina, ne mogu odgovoriti na ovo pitanje.
-
Šta biste poručili nekome ko tek otkriva Vaša dela i svet postmoderne fantastike?
Da ne odustaje ako mu se učini iole zanimljivim, jer često nas komplikovani lavirinti vode do blistavih otkrića.
Gospodine Damjanov, hvala Vam što ste nas poveli na ovo fascinantno putovanje kroz svet fantastike, postmoderne i književnih eksperimenata i na svemu što činite za srpsku književnost!. Vaša dela, od apokrifnih istorija do provokativnih narativa, ne samo da izazivaju granice tradicije, već i podstiču čitaoce da preispitaju stvarnost i maštu. Kroz ovaj razgovor, dobili smo uvid u ličnu erudiciju, strast i neustrašivu viziju, koja nastavlja da inspiriše generacije pisaca i čitalaca. Sigurni smo da će Vaša književna avantura i dalje donositi nova iznenađenja, a mi sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo kuda će nas sledeće odvesti.
Razgovor vodio: Kristijan Šarac