U središtu prostranog imanja, masivno zdanje se isticalo u svoj svojoj raskoši. Opasano čistinom, zelenilom i naposletku bedemima bilo je zaklonjeno oku ljubopitljivih posmatrača. Masivna dvokrilna kapija se nečujno raskrilila da propusti besprekorno izglancan automobil. Precizno posađeni drvored navodio je asfaltni put ka ulaznim vratima kuće. Deset minuta puta koji na kraju predočava nimfe i labudove što grle velelepnu fontanu koja se ponosno izdiže u centru kružne staze. Kada bi vodoskok pohitao ka nebu, izgledalo je kao da mu se dive kameni anđeli sa vrha čeonih stubova kuće. Automobil neprimereno brzo pristiže pred ulazna vrata nateravši paunove što su se tu bezbrižno šetkali da usplahireno prelete preko glava posluge koja je do tog časa mirno stajala u vrsti.
„Proklete ptičurine! Posraše sve živo“, iz kola se usled svoje težine sa mukom izvlačio gospodar ovog imanja.
„Je l’ mož’ da veruješ? Šta on mene ima da zove? Pa sad svaku šušu koja me zna treba da podmazujem! Šta se mene tiče njegovo derište? Čim se neko uzdigne odmah bi da se omrse“ , reče pa odmeri svoju gospođu.
Prisetivši se da mu je ona donela društveni status, coknu jezikom u znak nezadovoljstva zbog svog prećutnog braka. Izluđivalo ga je što su njene titule bile manje potrošne od njegovog novca koji je ona besomučno trošila.
Njegova supruga je iz kola izašla krajnje elegantno i staloženo. Dok je omanji, proćelavi čovek u neverici gledao kako njeni pekinezeri obavljaju svoje potrebe uz prednju gumu ona je krajnje nezainteresovano stavila svoj šešir.
„Da…“, reče staloženo, „Sigurno su te ptičurine omele da zaboraviš stanarima da podigneš kirije. Sad kad smo tamo gde zaslužujemo nedopustivo je da uzimamo takvu mizeriju. Reši to još koliko danas.“
Čovek prevuče rukav preko znojavog čela pa ga po navici prevuče preko sakoa koji ga je isuviše stezao. Sama pomisao na njegove, na brzinu sklepane zgrade koje su se od uređenja jedino mogle pohvaliti sasvim novom fasadom, natera ga da se osmehne. Ništa nije bilo tako dobar posao kao te gomile trulih cevi među oronulim ciglama zamaskiranih iza perfektno izglačanog stiropora. Ništa nije tako lako donosilo novac bez ulaganja. Iako sklon alavom zgrtanju novca, te zgrade su bile njegova prva prevara i bio je sentimentalno vezan za njih. Toliko da ga je žacnula njena opaska. Noseći se mišlju da je to jedino gde ona neće pružiti svoje gramzive pipke dugo je odbijao da podigne kirije, iako bi ih u drugim okolnostima podigao sam.
Odmerivši mrko poslugu, gospođa pucnu prstima da se razlete svojim dužnostima i odnjiha u pravcu svojih odaja. Dok je prelazila preko mermernih stepenica koje su vijugale ka spratu, dobaci jetko preko ramenu svome mužu: „Mogao bi da središ ovu rupu, raspada se. Znam da si u ovom zamku video sebe kao kakvog vojvodu pa je krajnje apsurdno da jednom vojvodi kuća liči na štalu. Ne mogu primati ljude u ovome.“
Pomisao da su u štali obično krave ga je ispunila pritajenim zadovoljstvom omogućivši mu da ne izgovori sve ono što je zapravo mislio o njoj i njenim prijateljima.
Drugačije ćeš pevati kad vidiš šta sam pronašao, rospijo jedna nezahvalna, pomisli.
***
Predgrađe velikoga grada grlilo je sparušeno popodne. Umesto ubogih kućica skockanih od čerpića, krajem su se nadmetale višespratne građevine. Tek ponegde prkosno se kakav kućerak pomaljao na parčetu zemlje. U jednom takvom dvorištu, korov je neprikosnoveno vladao zauzimajući skoro sve raspoložive površine. Pod starom kruškom koja je visinom odvajkada pokušala da prkosi strujnim kablovima, bio je polegnut panj, vremenom razlistan i obrasao gljivama. Na njemu je sedeo starac i neveštom oku prolaznika moglo se učiniti da su i panj i starac gotovo srasli. Osmuđeni sedi brkovi iz kojih se dimio smotani duvan ponekad bi naslutili nešto nalik osmehu kad bi se njegovo staračko srce setilo po koje radosti koju je iskusio tokom života. Jedrih grudi svoje Smiljane kad je prvu noć sa njom zanoćio ili šarana kad ga je sreća poterala da izvadi kapitalca.
„A jes, vala bio ko omanje jagnje, kad se samo setim s kolko muke sam ga izvadio. A kako je tad Ljubinko kipteo ko pretovaren kazan. A jedared i njega neko da nadvisi. Dobro de, Smiljka ga spalila posle, sto je đavola spalilo nikad ribu nije umela da spremi. A, jeste bila dobra, čestita žena. I moja. Voleo bi da je ovde moj Crnoje, pa nek spali i gaće na meni, nije me briga. Da mi nije tebe, repata uštvo puna buva teški bi mi bili ovi starački dani“, reče sa setom pa pomilova prilično odrpanog mačka koji mu se umiljavao oko nogu pokušavajući da se dokopa neke večere.
Često je gundjao što ga je starost usporila u hodu ljuteći se što ga nije usporila u umu pa da sve lepo zaboravi i ne žali ni za čim, što i sad prosikta neraspoloženo, no mačak najzad dobi nešto mesa i zadovoljno zaspa pokraj starčevih nogu ne mareći što ga ovaj grdi. Starac se odobrovolji na mačkovo zahvalno mjaukanje pa se ponovo uputi ka svom panju.
„Smrdiš ko ustajala komina, još ćeš mi neku buvu preneti pod stare dane. Al, neka te kad drugoga nemam.“
Noć je uveliko progutala tamom krovove kuća a on je i dalje zamišljeno sedeo.
„Uskoro će leto. I onaj mesec kad nisam pustinjak. Taj jedan mesec, onaj moj mamlaz se dovuče iz Švedske. Decu mi dovede. I onu nakinđurenu što je i ime u gradsko promenila. E moj Velisave, a šta i vredi kad i taj jedan mesec sve leti okolo, da što više kovanije kupi, zidova podigne, česmi izbuši. Ona mi decu njenima odvede ne stigne deda ni da se zaraduje. Samo mi oku milo a ruke mi vazda puste. Sedi drvo na drvo, da luftiraš ovaj hotel što mi ga nadigo uz ogradu i da mu besne kerove raniš dok ne sklopiš oko vrljivo. Volka kuća a ja vek provedo gde sam ga i započeo, u podrumu kraj smederevca.“
Misli su mu se rojile kroz kolute dima. Pa se namah pridiže i odbrusi: „Ajde, Crnoje, perinu na krevetu valja zagrejati“. Mačak ustuknu prenut iz sna i pogleda jednim okom u starca nezadovoljan što ga budi. Drugim okom nije ni mogao ništa videti jer ga je davno ostavio kao suvenir u kakvom mačijem boju u donjem sokaku.
Ne spava mnogo starac. Ujutru je sunce dočekao na panju. Nije navikao ni da ga posećuju pa umalo se ne zali kafom iz omalene šoljice kad ga neko pozva sa kapije.
„Čiča!Čiča! Čiča Velisave, kući li si?“
,,Pa ako nisam na groblju, drugde ne bi znao gde bi mogao da svratim“, progunđa čiča pa se nateže da ustane jer ga krsta odavno nisu slušala. Mačak se krajnje nezadovoljan premestio u hlad.
„Čiča Velisave, ja sam, Petar. Eto, dođoh da ti se javim samo. Ona moja me poslala po paradajz, kaže iz bašte hoće. Pa rekoh kad sam već tu, da vidim šta mi radiš, jesi li mi dobro?“ u dahu izgovori zajapuren sredovečni čovek.
„Ti li si Pero? Nisam te vid’o od kad ste ti i onaj moj klipan škole završili. De uđi malko, nemoj mi stajati na kapiji ko da si mi poziv za vojnu doneo.“
„Ma žurim, čiča, ja samo da ti se javim. Nešto me želja minula kad sam video stari kraj.“
„Nemaš ti od želje ništa. De na jednu, učini starini, da bar jednom pusto ne bude.“
Čovek klimnu glavom pa razreši rezu od žica. Iskobelja još jedan panj iz kakvog žbunja što je cigle obraslo, pa sede na njega.
„Di si taj našo. Viš kakav je kriv. Pijani Đura ga sek`o za cepanje drva al’ ga isek`o k`o što je i vid`o. Ukrivo. Nek mu je laka zemlja. Verovatno je i u nju krivo nasađen.“
Čovek se nasmeja i pokaza rukom da će se već nekako snaći.
„Nego, čiča, kako je? Zdrav li si? Javlja li se moj školski?“
„Mrdam. Svaki dan gledam na koji ću svet da prevagnem. A javlja se, radi ti on mlogo. Ma… ko zna što je to tako kako je. A za paradajz idi kod Drage, ona još baštu ima, bori se da se zanima nečim. Sećaš se Drage? Stojanova majka. Onog što vam je treći razred pao dvaput.”
„Sećam se, čiča, sećam se. Na kraj sokaka, dole uz potok. ‘Oću, kod nje ću. Aj, pa živeli!“
Taman da starac zausti zdravicu oblak prašine ih prekri. Kamenčić s puta odbačen silinom točkova odbi se od betonski opseg ograde i razbi šoljicu sa kafom koju je stajala na tronošcu. Starina samo tužno uzdahnu gledajući u krhotine.
„Jesi dobro, čiča?“
„Bolje nego ova šolja. A vala dokle će vako da mi je znati?“
„Ma koji je ovaj idiot što vozi kao da su ga furije zanele?“
„E moj ti, on ti je od onih prokletinja. Misli ako natrenira jurcanje da će đavolu uteći. A đavolu sine još niko uteko nije. To ti je neki od Sredojevića, samo oni misle da su Boga za bradu uhvatili. Hektari-ektari, moj sine. Na dukate zaspali, ujutru se gospoda nadigli, a đavo čeka. Misle da su selo zaorali a polusvet, ja da ti kažem. Bio i osto.“
„Ček, bre, koji Sredojevići? Da nisu oni iz Gradina? Nemoguće! Je l’ ima još neki?“
„Ti, baš ti sinko. Svašta su moje oči dočekale.“
„Ama, čiča, otkud njima toliko? Da besna kola voze? Pa za njih smo u školi skupljali.“
„Ako ne znaš, nije lepo da ti ja kažem… Ma, nek se teraju, voleo sam tu šoljicu. Matori, deda od vašeg školskog bio pošten čovek, radan. Al’ sirotan težak. Ne pamtiš ti njega, zasigurno. Dok su drugi asfalt nalivali ispred kuće oni su slamom zatirali blato. U jednoj sobi njih dvanaest noćevalo. Bolje im je živina imala nego li oni. Al’ matori čestit bio, ne bi taj uz’o ni oteo nikad. Al’ se deca njegova ne umetnoše na njega. Ti ne znaš al’ ja se sećam još četres’ i neke kako je bilo. Ne znaš, sinko, ko te jaše i ko bi ti leba iz usta uzo. Muka bila, al nije nama tol’ko-kol’ko onima što bezglavo bežaše pred okupacijom. Kud ih noge nose sa ono malo zavežljaja lutaše od kuće do kuće, od sela do sela, lupaše na vrata i moliše da ih prime i sakriju. No, sto ljudi sto ćudi. Nije ih svaki teo.“
„Ovde su se krili?“
„Kad su mogli. A i debelo su to plaćali. Znaš li ti da je svako jaje u gradu gospoda dukatom plaćala. Jedno jaje, jedan dukat. Debelo su tada mnogi ovde omastili brkove. Na tuđe muke. Svet je vazda zadrt bio. No, jedne večeri iz gornje šikare promoli se suv čovek u šinjelu. Nosi bošču sa pokojom krpom u njoj i vuče za ruke kakva dva malena deteta. Al’ ubogi nisu. Ono, prašnjavi i umorni ali svilena traka na šeširu nije sirotinjska lenta. Kuco je čovek na vrata. Redom bi ga dočekale zagašene svetiljke i povici da beži iz avlije. Mnogi su se plašili da ih ko ne zatekne sa Jevrejinom na tavanu. Gadne godine bile. Moj je deda već primio neku ženu sa ćerkom i pravo da ti kažem do smrti svoje je pričo kako živ nije bio kad selom prođe patrola. Jes’ im pomog’o al’ i kad se sve svršilo više nije nikad mogo da noćeva k’o čovek. Novopridošle nije imao gde primiti, malo mu i ovaj stra’ bio. No, Sredojevići su bili voljni da ih prihvate. Rek’o je tada njihov matori mom dedi da za sirotana smrt nije kazna i da valja pomoći u nevolji. I tako i bi. Čovek se krio u rupi u podu sa dvoje male dece i čim se ukazala prilika on se spakova’ da prebegne u strane zemlje. Ali, nije samo tako otišao. Rek’o je matorom Sredojeviću gde je zakopao zlata i nakita i dogovorio sa njim da ga ovaj čuva i ako treba da se služi njime da mu deca imaju. A kad dođe vreme da se stiša sva ta ujdurma vratiće se da podele kao braća šta je ostalo.“
„Bog te mazo! Blago? Ovde u ovoj grdini?“
„Jašta. On je bio neki čuveni zlatar u gradu pa je svo zlato preneo i zakop’o. I tako i bi, ko što ti govorim. Starac bio pošten, dukat izvadio nije. Sećam se, iste pantalone je nosio godinama, kad god ne kopa u nadnici on je sedeo sa strane i ušivao poderotine. Ispustio je dušu jedne zime, sahraniše ga bez ljudi. Valjda što za daću imali nisu. Al’ na proleće njegov sin jedinac poče se gospodariti. Zna to celo selo. Starac mu je dao amanet da čeka izgnanika i poštuje dogovor. Valjda ovom bilo dosta bede, pa pogazi reč. Počeše da im niču kuće k’o pečurke. Pola rođaka mu nejač bili kad im je zgradurine podigo da im se nađu. Kupovo je zemlju i bahatio gde je stigo. Otvarao magaze i sijaset krava i bikova u štale nabio. Celo selo nagađalo šta je al’ niko reč da mu kaže. Ja ne znam koliko je tu bilo zlata. Jednom im u avliju naiđe namernik. Putnik se prestavi kao sin onog zlatara. A ovaj mamlaz sa vrata reče da od tog posla nema ništa. Da su partizani to našli i otkopali i da, eto, zlata nema. Ovaj se bezvoljnik vratio odakle je doš’o. Đavo ne žari tur na peći nego iza peći čeka, što se kaže. Vrlo brzo dobi gazda onu crninu na mozgu. Oslepe, zalude, u mukama je otiš’o. Možda nije njega lično prokleo gost nego ‘nako reko: „ko god da je nek’ mu je”. Eto, zna se čije je bilo da kletvu primi.“
„Au! Zato oni prolaze drumom ko da su ga kupili.“
„Da, ako nisu sinovi, onda su unuci. Ma nije to što oni imaju, nego narod nervira što vazda gde god stignu nameću kako su radom stekli. Jes, ko da ne zna selo ko je jeo proje a ko pogače od bela brašna. Lasno je njima da mlate okolo kad im kapital sa neba pao. Ja ti od imovine imam ovog šugavog mačka i ovaj panj a ni jedno u zemlju nositi neću. Mačak je gore prošao. On je dobio dva panja“, pa se nasmeja i pomilova životinju koja se lenjo protegla.
„Ogrešili se. Al’ moj čiča danas nema tu pravde. Ni Božijeg suda. Može se takvima šta hoće.“
„Džaba im, jedni sa drugima ne govore, njive im pustare. Deca im se rađaju sve nekako mlitava, mlaka. Čudno je to, ovi što umeju voziti i novce brojati dve vrane ne znaju da uklope a da nekom ne plate za to. Ovi drugi nisu kadri sebi kašiku u usta staviti. Ne valja kad mešaš rod, ne valja. Sad su gospoda, niko se motike ne ‘vata. Snaje se pogospođile. Nadmeću se čiji je krov viši a grebu na leđa onih nesretnika što kod njih iznajme štalu ili ambar ko da su im bele dvore u najam dali. Ipak, dočekaću da malo u miru proživim, kažu da su toliko namnožili para da će iz sela otići. Priča se da su veliko imanje kupili. Sad i brda u dvorištu imaju. Dobro Sunce nisu zaposeli. Vala nek’ idu. Nek’ nekom drugom dosađivaju“, dodade pljujući protiv uroka.
„I to što kažeš, čiča. Nek im je sretan put. Au, šta se naslušah danas. Hvala za domaću. Idem ja sad. I nek’ se nekad javi onaj tvoj, kad se seti. Pozdravi ga od mene.“
„Hoću sinko. Aj, dobro si mi bio. Pozdravi kući“, uzvrati starac ne dižući se sa panja.
Mačak je prestao repom da paja po prašini. Onim jednim okom je ispratio posetioca pa se lenjo razvukao preko čičinih gumenjaka. Starac se udubi u misli a mačak u predenje.
***
Na suvozačevom sedištu se klackala trošna gajba puna paradajza. Semafori su se nizali dok je put vijugao ka gradu. Nakon shvatanja koliko je bilo rizično voziti bez fokusa i nešto natezanja sa gajbom koja je u par navrata pretila da se prospe čovek je stigao na odredište.
„Marta! Marta! Ovo moraš da čuješ!“
„Šta se dereš, ne moraš celu zgradu nadići. Jesi li našao paradajz? Jao, vidi kakav je ko nacrtan. Pričaj, jesi li ga video? Šta kaže? Hoćemo li imati sreće?“
„Čekaj, polako. Bio sam ali, slaba vajda od njega. Ako sam dobro shvatio otac mu čami sam, a ovaj i kad dođe slabo se zadržava. Nego, još bolje vesti donosim. Sećaš se onog malog klempavog što ti je bilo žao kad ga vidiš na slikama?“
Marta potvrdno klimnu glavom nimalo ushićena što je njihova ideja pošla po zlu.
„E, taj mali je sad pun ko saće meda. Kaže čiča da su toliko u parama da su selo zaposeli. Nego, da ja zovem njega pa da pitam ima li neki posao za ovog našeg? A lepo sam mu rekao da se mane tih umetničkih fakulteta, mada ovde ni da si doktor nauka ne vredi… ma slušaš li ti mene? Šta muljaš taj paradajz?“
***
„Da li možeš da mi ponoviš još jednom zašto stojimo u ovom blatu obraslom korovom? Čisto da proverim da li sam dobro shvatila razlog uništavanja mog unikatnog modnog komada. Zbog tamo nekog bezveznog brda, kao da nikad ranije nisi video izbočinu na zemlji?“
„Nemoj da si na kraj srca, draga. Ta izbočina kako je zoveš, krije jednu tajnu. Hteo sam da poravnam ovo i napravim golf teren ali mi je onaj tvoj nesretnik što mi bira zavese pokazao da ovo brdo ima prolaz ispod.“
„Znači izbočina na zemlji ima rupu unutar sebe? Kakvo otkriće. I nije on stilista nego urbanista. Zavese bira neko drugi.“
„I to me zabole baš, šta je. Slušaj, ženska glavo. Bio sam dole. Nisu slučajno nikli onakvi sanduci u jami. Ako mi u ovom brdu nemamo nešto vredno prodaje za velike novce onda nemamo ništa.“
„Pa si nas doveo familijarno da vidimo šta je to?“, usprotivi se njegov najstariji sin.
„A šta ti fali? Da nisi na kakav posao krenuo? Je l’ te ne zanima šta je u sanducima? Doveo sam vas, jer hoću da čujete tog… stvora… biće… šta god da je. Hajde, samo napred.“
„Stvora?“, sin uputi zbunjen pogled ka svojoj majci koja samo slegnu ramenima
Ulaz je bio ograničen na mogućnost prolaza jedne osobe ali nije bio skučen ni neprijatan. Na momente se ovoj višečlanoj porodici činilo da prolazu nema kraja. Najzad stigoše do mnogo komotnije prostorije u čijem centru se nalazio kameni sto prekriven raznobojnim kristalima što su nenapadno obasjavali tavanicu i zidove ove pećine. Uza zidove su bili prislonjeni masivni, drveni sanduci.
Ustuknuše unazad kad ugledaše ispred sebe hologramsku priliku koja se izvijala iz centra kamenog stola.
„Dobrodošli. Moje ime je Ezra. Bio sam slobodan da u vašem odsustvu malo dopravim sanduke. Ipak su korišćeni pa nije zgoreg da se osveže“, glas ispuni prostoriju uz odjek.
„Nemoj mi se tako pojavljivati iznenada, oćeš da presvisnem?! Prvo im objasni ono što si meni onoga dana. Da razumeju. O uređivanju ionako slušam vazda“, pogleda namršteno u svoju ženu prebledelu od straha.
„Je l’ ovo duh?“, promuca sin.
„Ne opterećujte se tim, mladi gospodaru. Sada je jedino bitno da sebi možete priuštiti nešto o čemu mnogi mogu samo da sanjaju. Sanduci su ono šta bi trebalo da vas interesuje. Izrađeni od najfinijeg drveta, Nakot imaju sposobnost da, rekao bih skromno, osveže vaše pojave.“
„Nako… šta? Hoće li meni neko da objasni na nekom razumljivom jeziku šta ovaj govori?“
„Nema mesta drskosti, draga. Tebi su platili skupa školovanja ali, izgleda da su ih preplatili. Ovo nije običan duh. Kako ne shvatate? Ovo je neko biće mnogo naprednije od nas. Ili neki tajni vladin projekat. Kako god, nas smatra svojim gospodarima. A ono što nudi sve tvoje preskupe, izvikane banje ne mogu da pokriju.“
„Šta mi nudi? Mrtvačke sanduke?“
„Sanduci su osmišljeni kao pretvarač u vaš željeni cilj. Možete da nadomestite svoju inteligenciju, obrazovanje, poznavanje jezika, izgled, talente koje do sad niste imali. Jedna od posebnih ugodnosti je sposobnost Nakot-drveta da omogući izuzetno dug životni vek sa mogućnošću nadogradnje ili obnove. Ko na kratko zaspi u njima budi se kao idealna verzija sebe.“
„Shvatate? Uđeš u ovo čudo i izađeš savršen. Hoćemo li?“, ushićeno će veleposednik.
„Gde da uđem? U sanduk? Ti si poludeo? Zašto bi smo verovali jednoj aveti? I kakvom nakotu.“
„Ni najmanje, draga. Uostalom u takve iste ulaziš da bi imala tu boju prepečenog pileta. Za tvoju informaciju, sve sam pare sa računa oročio, kamatirao. Kad izađemo odavde bićemo savršeni a naše bogatstvo biće beskrajno. Uostalom, ako sam uspeo da preživim avet od tvoje majke i njene nesnosne čajanke svakog petka mogu i ovo da podnesem.“
„Moju majku ne uzimaj u usta“, pridiže se ljutito da bi sekund kasnije mu se unela u lice mirnijim tonom, „Beskrajno? Savršeni? Pa… koliko ćemo biti odsutni? I neću da me boli, znaš koliko ne podnosim bol?…”
„Znam, toliko da sam jedva dete dobio s tobom. I to nakrivo. Večito bolešljiv, fizički mlitav i ne mnogo bistar. Ma koliko novca imali, to niko na ovom svetu ispraviti ne može. Sad imamo priliku da budemo savršeni. Dobri duše, reci gospođi koliko će taj proces da traje?“, pa zadrža pogled na svom potomku koji je tupo gledao u natpise na zidu.
„Ništavno kratko. Šta je vreme uopšte? Za vas, samo tren. Za svet, dovoljno da se vaši dukati namnože. Dovoljno je samo da se zamislite savršenim i spokojno odspavate unutar sanduka. Oh, nemojte zaboraviti da poželite koliko će vam trajati taj prvi životni vek nakon obnove.“
„Krivi su jer se tvoja familija parila međusobno. Da slučajno neki dinar ne ode u drugu kuću. Ja sam ti krv osvežila a ti tako? Nemoj mene da kriviš za to. Uostalom šta te se tiče, evo sad ga doradi da se pred svetom imaš čime ponositi. Već vidim naslove: krivi Sredojevići konačno prestali da budu polu-ljudi. Ti bi trebao da uđeš u ovaj kovčeg nekoliko puta da bi ti se primilo“, odbrusi mu žena.
„Izuzetno smo osveženi. Zašto onda kriješ od svojih modernih prijatelja da nam je dete u časovima dokolice jelo pesak i vadilo semenke iz grožđa da se ne zadavi?“
„Zato što je na tvoje povukao verovatno. Ako se nisu besili onda se sude i krve za tri grane koje prelaze preko međe. Svi znamo ko je Raci upalio njivu, zar ne? I svi ćutimo da nam magaze ne bi planule“, zajapurila se.
Njihovu raspravu prekide zvuk sanduka koji je pao i oboje se zagledaše u svog sina koji je očigledno bio uzrok tome. Njegov priglupi izraz lica nije opravdavao činjenicu da se sanduk raspao na delove pri padu.
„Pa, ako nije to nešto predugo mogli bi da se… osvežimo. Dok ovaj magarac ne polupa sve ovde.“
„A sad je magarac? Na čiju je to familiju? Kad si se napumpavala gde si stigla nije ti bilo važno iz kakvih stajskih govana dolazi novac. Da si bar mogla mozak dopumpati. Evo, sad imaš priliku da nadmašiš ono što tvoj plastičar nije mogao u ludilu da ti omogući“, reče krajnje veselo skidajući sako.
„Čekaj! A zašto sanduci nose na sebi brojeve?“
„5486? Ma, nije to ništa. Mala šala na račun predhodnih korisnika. Više… kao ukras“, slegnu ramenima Ezra.
Stajali su naizgled zatečeni. Zapravo su po svojim umovima prebirali šta bi sve želeli da ostvare. Beskrajne mogućnosti su zamaglile razum. Kako je spisak želja u njihovim glavama rastao tako su sanduci nalik na mrtvačke izgledali sve manje jezivi.
***
Čiča ustade sa svog panja i protegnu leđa kad je Mesec već uveliko stajao na nebu. Izvuče kakav štap iz obližnjeg korova, osloni se na njega i krenu lagano ka kapiji.
„Vreme je.“
***
„Kako to misliš, smejao se?”
„Tako kako čuješ. Ceo dan me teraš da ti ponavljam. Teško mu je dukat iz dupeta izvaditi a kamoli da koga pozove i ovog našeg preporuči.“
„Nek ide dođavola. I on i njegove pare. A da pitamo Ranku? Onaj njen preko omladinske ide pa, …“
Mrk pogled je ućutka. U tihoj večeri pod čkiljavom sijalicom na kuhinjskom plafonu, dvoje ljudi je mučno nastavilo da guli obaren paradajz.
***
Noć je gutala obrise koristeći priliku kad se Mesec sakrio iza oblaka. Zarđala kapija nekadašnjeg seoskog groblja stajala je polegnuta na zemlji. Čiča se prekrsti, zagrize struk bosiljka koji je izvadio iz džepa pa zakorači među humke.
***
Iako je sve izgledalo neverovatno i žena ga je silno izluđivala njegovu ekstazu je donosila pomisao na večan život u savršenim telima, blistavim umovima i onome u čemu su videli najveću sreću a to su beskrajne količine novca koje će ih sačekati kada se probude. Nakon grozničavog nabrajanja šta bi sve voleli da promene na sebi, gurajući se laktovima oko izbora sanduka konačno se u iste smestiše svaki zadubljen u svoje želje. Prikaza poče da odbrojava zamagljujući sanduke iznutra i uskoro je cela porodica bahatih naslednika ukradenog zlata pala u hibernaciju.
***
Okrnjeni kameni spomenik se isticao sa ono malo beline koja je parala mrak. Uklesana slova je odavno ispralo vreme ali čiča je znao čiji je to grob. Prišavši pognute glave iz sve snage zabi u središte humke štap, priveza struk bosiljka pa sede na metalnu klupu koja je pripadala grobnom mestu iza njegovih leđa.
„Eto. Ja sam svoje ispunio. Čitava veka me je jela tvoja poslednja reč. Znam ja šta je reč, znam. I da ti je stari kum bio. I da ti je amanet ostavio jer svojima nije verovao. Ali, svojom si me obavezom vezao k’o kolarom. Ono što ti nisi ispunio, na mene si svalio kao kamaru zemlje. Jesam ja kriv što ti nisi ništa rek’o kad su njihov amanet otkopali? Jesam ti ja bio kriv kad si zatrovan svojom nemoći besneo? Jesam li? Ti si ćutao a mene si zatrovao verovanjem da će nas zbog toga zlo satrti. Da nam duše neće neba videti. Nisi se pito gde će meni sad duša? Kud sam ti i obećo. Nije bio otac lud kad ti je reko da neće s tim ništa da ima. Nisi me pitao kolko mi se srce steglo kad si ga u tom besu iz avlije isterao. Teo si da im daleko bude lepa kuća. Pa eto ti. Sad će te valjda i ti i kum mirno počivati. E deda, deda,… ne valja zgažena reč al ne valja ni bedu svojoj deci praviti. Briga tebe, ti si umro. Ja ću tek da umirem al je bar pravda slegla drugome na grbinu, daleko od moje dece.“
Čiča obrisa suze, baci bosiljak uz ivicu spomenika i izvuče štap. Noć je prošarala ptica prhnuvši krilima. Mesec se pomolio iza oblaka, taman da starcu obasja put do kuće.
***
Magla u sanducima se rasprši.
Stajali su na sred prostorije zapanjeni koliko je malo bilo potrebno da postanu još moćniji. Zagledali su se međusobno a prikaza ponudi svoj odraz umesto ogledala. Reflektujuća površina je bivala sve jasnija kao i njihovo rastuće oduševljenje onim što vide.
„Sa ovim čudom neću samo biti najbogatiji tip na Zemlji, biću najmoćniji tip na Zemlji. Mogli bi smo biti bogovi. Ezra, možemo li biti apsolutni vladari planete? Da sve bude samo naše?“
„Sve je samo vaše.“
Ushićenje je nadjačavala samo cika i vriska euforije koja ih je obuzimala.
„Providni, otvori prolaz. Vreme je da svet dočeka Boga.“
„To je moguće ali, nije preporučljivo.“
„Ne trebaju mi tvoje preporuke. Rekao sam da vratiš prolaz! Svet treba da nam se pokloni, da nas obožava. Večnu rasu imućnih. To ne mogu da doživim u ovoj rupčagi, zar ne?“
„Samo kažem. Raspadnuta mušterija nije zadovoljna mušterija.“
„Da se raspadnem?“ panično upita gospođa koja se do malopre divila svojim produženim nogama i savršeno uskom struku.
„Vaš mali proces je trajao relativno kratko. Bar po mom pojmu računanja vremena. Meni vreme ne znači ništa i svejedno je koliko će ga proteći. Za to vreme napolju su se dogodile izvesne promene. Za ovih tričavih 8.000 godina koliko ste proveli u evolutivnom procesu po sopstvenom scenariju, napolju su se odigrale tri nuklearne zime, dve erozije koje su smrvile kontinentalnu masu, porast nivoa voda na planeti, konačni pomor ljudske rase, biljnog i životinjskog sveta. Nije do mene, toliko je bilo potrebno vremena da vaše jedinke evoluiraju na željeni stepen. Dok ste se vi usavršavali, napolju je nastala pustoš. Nažalost, planeta je samo pusta beživotna masa koja odiše štetnim nivoom radijacije. Preporuka je da ne izlazite napolje jer bi to moglo da bude prilično bolno. Sem ako, niste poželeli da umete zaobići bol?“
„Niko se nije setio bola je l’ da?“, zajapuri prestravljeno bogataš, „…svi su tražili nove noseve i manikir… 8.000 ti majki jebem… pustoš… moj novac… sve što smo imali… osećaj… večni osećaj…“ čovek je buncao sručivši se na kolena.
„Niko neće videti moje savršenstvo… niko neće uzdisati za mnom… i provešću večnost u ovoj rupi u istom komadu garderobe.. .moje cipele…i tolike revije koje nisam posetila… moj nakit… da bar sa sobom imam svoj nakit“, jecala je žena, nesvesna banalnosti koje je izgovarala u očaju.
„Ha! Ipak ima rešenje. Umrećemo…hahahaha… umrećemo i gotovo…“
„Kako? Ako se ne varam, poželeli ste večnost. Bez potreba za hranom i vodom. Nakot-drvo sluša, sluša pažljivo.“
„Ubi me… želim da me ubiješ… možeš to, zar ne?“, sluđeno je molio čovek kidajući nokte dok je grebao u agoniji po kamenom oltaru.
„Bojim se da to neće moći. Nakot-drvo podržava život. Ne oduzima ga. Čestitam, sada ste Bogovi. Kome? Ne bih znao. Zar niste želeli svu tu moć? Sve to savršenstvo? Zar niste srećni?“
Ezra pucnu prstima, ogledalo se rastoči ponovo u njegovo telo. Drveni sanduci se pretvoriše u prah. Kristali zasvetlucaše poslednji put. Zatim ga nestade, ostavljajući tišinu.
***
Na jednom, velelepnom imanju, u pećini koja se nalazila ispod na oko neuglednog brda, nekoliko ljudi je u njima savršenom obliku prigrlilo panično svoju dugovečnu agoniju. Bilo je u tome neke poetske pravde. I dalje ovde, misleći da su negde u dalekom sutra kidali su svoje meso u histeriji svog zatočeništva.
Unutar brda kroz koje nije bilo prolaza.
Sa glomaznim slušalicama na ušima jedan od zaposlenih baštovana je kosio oko brda čiji je kamen izolovao vriske.
***
Dvoje sredovečnih muškaraca je u tišini ručalo. Na kratko su se pogledali osmehnuvši se pomalo setno. Iznad kamina je visio portret izrazito ozbiljnog čoveka, oštrih crta lica. Naslikane manžetne nisu mogle da sakriju sećanje njegovih sinova na istetoviran broj koji su mu utisnuli oni isti koji su ih naterali u beg pre mnogo godina. 5486. Za osvajače je on bio samo broj. Za sinove je bio, čovek i otac.
Ispod portreta, stajalo je ime : Ezra.
Autor: Elena Alexandra