Jevanđelje po Kainu

„Sad ćeš biti proklet od zemlje koja je otvorila usta da iz tvoje ruke primi krv brata tvoga. Kad zemlju obradiš neće ti ona više bogatstva svoja davati. Bićeš begunac i potukač na zemlji“
(Postanje 4:11-12)

Ovim se rečima, prema Bibliji, Bog obratio prvom ubici, Kainu, pre no što ga je prognao istočno od raja. No, nećemo ovde analizirati Bibliju. Stvar je to za neku drugu priliku i neke učenije ljude, iako je ovaj citat iz knjige Postanja u izvesnoj meri bitan za dalji tekst. A ja reših da baš ovim ovde tekstom bacim malo svetla na, kod nas nepravedno zapostavljenog, maestra pisačke veštine, počivšeg Karla Edvarda Vagnera (12. decembar 1945 – 14. oktobar 1994.), nadasve zanimljivog gospodina koji je bio američki pisac, pesnik, urednik i izdavač horora, naučne fantastike i herojske fantastike, rođenog u Noksvilu u Tenesiju i prvobitno školovanog za psihijatra. Napisao je brojna dela mračne fantazije i mnoge horor priče. Kao urednik, kreirao je trotomni set beletristike „Konan Varvarin Roberta E. Hauarda“, i uredio dugotrajnu i žanrovski definisanu seriju „The Iear’s Best Horror Stories“ za DAV Books. Njegova izdavačka kuća Carcosa je tokom rada izdala četiri toma zbirki najboljih priča nekih od glavnih autora brojnih časopisa Zlatnog doba palpa. No, njegovo najpoznatije delo, monument briljantnosti njegovog pisanja, svakako je serijal priča u kojima se pojavljuje Kain, tajanstveni mačevalac.

Kako najbolje opisati ovaj serijal o Kainu? Nejednostavno, on (serijal) je kombinacija Hauardovog stila pisanja fantazije, uz dodatak Lafkraftovih Drevnih Bogova i užasom izgrađene atmosfere, pa sve to pomešano sa sposobnošću Klarka Eštona Smita da kreira nezemaljsku ili neomitsku sliku sveta pa sve to propraćeno starozavetnim konceptom toga kako je Bog zaista kaznio biblijskog Kaina. A najneverovatnije je pritom da cela ta ideja uopšte ne robuje klišeima. Vagner ovde radi mnogo više nego da samo ponavlja stare klišee. On ih izokreće, manipuliše istima na jedan kreativan način i zaista otvara ceo novi žanr.

Vagnerove priče o Kainu su definitivno post-konanovski S&S, iako držim da im više pasuje naziv Dark Fantasy. Smeštene su u pretpotopni svet koji dobrano podseća na Hellboyverse (barem u izvesnoj meri): obiluje vanzemaljskim oblicima života, ktuloidima i drevnim bogovima pa vampirima i vukodlacima, onda su tu još i demoni i drevna vanzemaljska super-tehnologija (ne u istoj priči, naravno)… Protagonista (pošto bi ga teško mogli nazvati junakom – glavni lik, u svakom slučaju) je Kain, čovek u sukobu sa Tvorcem čovečanstva (kao i njegov biblijski pandam), od Istog proklet besmrtnošću, koji luta svetom, uglavnom u težnji da isti i osvoji, ili pokušava da bar bude korak ispred njega, ili se ponekad samo, recimo, baci na sprovođenje naizgled samoubilačkih misija – čisto da pobegne od dosade na par dana. U ovom prilično užasnom svetu, u kome Dobro nema tendenciju da često trijumfuje nad Zlom, čovečanstvo je u svojoj biti odvratno, neljudske i predljudske rase su još odvratnije što, kad se sve uzme u obzir, provocira čitaoca da se zapita – ko je monstrum u ovoj priči? Ako uopšte ima nekog da se iz te kategorije izuzme…

Kain je moćna, da kažemo „konanična“ pojava, no, umesto da bude okretan i građen kao panter poput Konana, Kain je gromada od solidnih 300+ funti mišića, sa oštrim, čak i grubijanskim crtama. On je takođe upamćen kao najbolje rangirani volšebnik u stalno rastućoj legendi koja se za njim stvara tokom vekova.

Jedna od meni omiljenih stvari u vezi Kaina je to što je on u svojoj biti zlikovac.

On nije antiheroj.

On ne radi prave stvari iz pogrešnih razloga.

On na svom putu krvoprolića ne prati nikakav kodeks časti.

Naravno, naiđu trenuci kada on nije u svom osvajačkom raspoloženju, i u tim vremenima možda postaje malo „pristupačniji“ moralno diskutabilnoj okolini, ali generalno, on nije biće koje traži bilo kakvo iskupljenje i zanima ga jedino praćenje njegovih sopstvenih postulata. To bi ga učinilo zastrašujućim likom u većini drugih dela (zamislite ga u Srednjoj Zemlji ili Narniji) ili načinilo na živu enigmu koja svojevremeno i mami i upozorava, u okruženju kao što su na primer „Zaboravljena Kraljevstva“ (Forgotten Realms – serijal Eda Grinvuda). Priče se mahom čitaju kao brutalne fantastične avanture posmatrane iz perspektive negativca, iako je Kain retko stvarni negativac priče (sa nekoliko izuzetaka, naravno). Naročito romani. Kratke su priče nešto drugačije u tom pogledu, čak se i sam Kain donekle herojski ponese u nekolicini ovih – baš u njima uglavnom nije u „osvajačkom režimu“ što sam već spomenuo.

Sa svim ovim do sad rečenim, neupućeni čitalac će se definitivno zapitati „ima li među drugim likovima nekog vrednog epiteta zlikovca?“ Da… Ima… Ima nekih poprilično gadnih likova u ovim knjigama i pričama – Kain čak izgleda skoro pa ‘simpatičan’ u poređenju sa nekolicinom zlikovaca koje sreće na svojim putešestvijima. Priče su, takođe, protkane jakim nagoveštajima da, iako ovaj svet zaista ima i neke dobre sile pored onih zlih, te dobre sile i nisu baš toliko dobre…

Kain, kao i mnogi drugi likovi ovde, nije ono što bi većina savremenih čitalaca smatrala potpuno ostvarenim likovima. Jednostavno, ne dobijate ništa što biste mogli nazvati „evolucijom ličnosti“ ili razvojem njegovog lika po šablonu „od kolevke do groba“. On ne mari mnogo za životna zadovoljstva jer zna da su isprazna. Kain uglavnom veliča borbu jer je vojno osvajanje jedna od retkih stvari spram koje on ima kontrolu u haosu koji sebe lažno predstavlja redom. On ne oseća ni najmanju grižu savesti zbog brutalnog uništavanja onih koji bi ubili njega. Zašto? Uz lika kao što je on, pitanje je samo po sebi suvišno – naši umovi mogu to da shvate i bez nekog dubljeg objašnjenja. Jedino se čitanjem svih kratkih priča i romana može sklopiti neka koherentna pozadina. Opet, razumevanje ovog lika nije neophodno za uživanje u pričama. Na kraju, Kain i treba da izgleda pomalo zagonetno.

Opet, čini se da su danas savremeni čitaoci i autori opsednuti karakterizacijom. Lično, sa tim nemam nikakvih problema. Jedva osenčeni, neubedljivi likovi mogu urušiti inače prilično vrednu priču. Ja sam lično najviše zadovoljan onom vrstom karakterizacije koja dolazi kao prirodan rezultat priče; saznanje o likovima treba proizići iz toga kako isti govore, reaguju i kako se odnose jedni prema drugima. To mi najčešće pruža osećaj neposrednosti, pa čak u nekim trenutcima i dirljivosti, jer osećam da tako upoznajem ljude u priči. A Vagner tu radi odličan posao sa svojim pravcatim „terminatorom“ ovog žanra.

Postoji li barem origin pozadina? Pa, malo je znano o Kainovom poreklu. U priči „Misericorde“ (Milosrđe), on govori jednom od svojih neprijatelja da mu se otac zvao Adam, a da mu se maćeha zvaše Eva, što njega čini biološkim sinom Lilit, prve žene biblijskog Adama. Poput u tradiciji prikazanog Kaina, on je snažan, levoruk i riđokos čovek, za koga se govori da je ubio (zadavio) svog brata Avelja i da ga je zbog tog čina gnevni Bog prokleo večnim životom lutanja, sve dok ga jednog dalekog dana (koji će prethoditi kraju vremena) ne „uništi nasilje koje će sam stvoriti“ na zemlji. Inače je podložan ranama, mada mu one zarastaju rapidnom brzinom. Kain je prikazan i kao izvanredan ratnik i kao vrsni volšebnik koji provodi milenijume lutajući iz jedne avanture u drugu. Takođe, kao i biblijski Kain, i on je „obeležen“ znakom ubice:

„Ja ubijam stvari. To je ono za šta sam stvoren. I prilično sam dobar u tome“
(„The Gothic Touch“)

Ovde, čuveni „Kainov ožiljak“ ili beleg, zapravo su njegove ledeno plave oči; niko čiji se pogled susretne sa njegovim pogledom ne može dugo da održi taj kontakt, jer one odaju njegovu pravu prirodu koljača ljudi:

„Njegove oči bejahu oči same Smrti, a bacaše plavi plamen koji mogaše zgrčiti duše njegovih žrtava. Jedino mu uživanje ležaše u pustošenju i klanju, a po svakoj pobedi, u njegovim bi dvoranama na banketima odjekivali izmučeni krici zarobljenih devojaka.”
(„Darkness Weaves“)

Kaina ne dotiču ni moralne dileme oko nekog sveopšteg dobra, jer nijedan ljudski odnos koji bi on (možda) ostvario nikada ne može biti više od jednog trena njegovog beskrajnog života. On često završava na pogrešnoj strani u sukobima, neretko na sopstvenu štetu. Uobičajena tema priča je herojeva iznurenost sopstvenom besmrtnošću i pokušaj da pruži smisao sopstvenom postojanju.

Kako je i sam Karl Edvard Vagner svojevremeno napisao roman u formi pastiša o Konanu od Simerije (Road of Kings), njegovog Kaina čitaoci često znaju da porede upravo sa Konanom, varvarskim ratnikom Roberta E. Hauarda. Pored izvanredne fizičke snage i stenovite građe, i Kain i Konan su obojica lutajući ratnici u svojim kvazi-feudalnim svetovima. Ali, tu prestaje svaka njihova sličnost; Kain je podmukliji lik sa mračnijim i promišljenijim pogledom na život od Konana. I Kain takođe ne deli Konanov prezir prema čarobnjaštvu – on šta više i sam povremeno praktikuje neke poprilično morbidne vradžbine u vrlo jezive svrhe. Njegov tvorac ga je sa pravom opisao „ne kao heroja mača i magije“, već kao „gotskog junaka-zlikovca iz tradicije gotskih romana 18. i ranog 19. veka“ i kao lika „koji može intelektualno da nadvlada svaku situaciju, ili da pak otkida glave ako dođe do kakvog gurkanja“.

Šta bih još mogao dodati za kraj? Mračnjačka kakva jesu, ova dela svakako nisu namenjena svima, što i nije neka filozofija naposletku. Nepoznanica mi je do dana današnjeg zašto je ovaj velikan herojske fantastike na našem tržištu ostao u senci a ni jedno njegovo delo nikada nije (barem meni nije poznato da jeste) prevedeno i pušteno u prodaju… Svejedno, ako je pitanje vredi li KEV-ovom Kainu posvetiti pažnju, odgovor je nedvosmisleno DA! Svakome, ko se barem malo zasitio dve decenije svima nama dragih dobroćudnih hipi-hobita, elfova i trolova, tinejdžera-čarobnjaka, ovo će doći kao valjano osveženje. Pa, ako u Vagneru prepoznate četvrtog konjanika Sword & Sorcery-a (kako Hauard, Lajber i Morkok stoje za tri Grand Maestra) ne brinite… Grandiozna Apokalipsa će se odigrati na stranicama dela koje ćete i sami nazvati Jevanđeljem po Kainu.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.