Živimo u vremenu kada je više ljudi zainteresovano za nauku nego ikada. Marijam Vebster proglasila je reč „nauka“ za reč 2013. godine. Ali dok tražimo hranu za mozak i samousavršavanje, važno je zapamtiti koliko su stvari koje smatramo zabavnim ili čak neozbiljnim, važne i za naš mozak. Kao na primer čitanje ili gledanje fikcije.
Pesnikinja Emili Dikinson je rekla pre više od jednog veka da „ne postoji fregata poput knjige koja će nas odvesti u daleke zemlje…“ I to je istina. Fikcija stvara potpuno novi svet fantazije u našoj glavi, pomaže nam da mislimo da je nemoguće moguće, i nije zasnovana samo na činjenicama već i na našoj mašti. To je nešto što nas sve zabavlja na načine na koje nikada ne bismo mogli ni zamisliti. Stvarnost – suprotnost fikciji, zasnovana je na svemu stvarnom i postojećem. Stvarnost je mesto gde možete pomirisati, osetiti i dodirnuti. Ako razmislite, stvarnost i fikcija su potpuno različite, ali utiču jedna na drugu. Možemo postaviti pitanje: kako? Da li ste se ikada zapitali da li biste mogli da živite u knjizi ili u filmu? To nam fikcija radi. Pomaže nam da se udaljimo od stvarnosti u kojoj živimo, iako samo nakratko. I da stvarnost sagledamo iz drugog ugla.
Istraživači iz psihologije, neuronauke, dečje psihologije i biologije konačno počinju da dobijaju merljive naučne dokaze, pokazujući ono što su pisci i čitaoci oduvek znali: priče imaju jedinstvenu sposobnost da promene gledište osobe. Odnosno, fikcija nam pomaže da preživimo jer utiče na način na koji vidimo stvari. Ljudi vole dobru priču, naš mozak voli da pronalazi obrasce i značenja na različitim mestima, a priče su odličan način za to. Ako slušamo predavanje koje je prepuno suvoparnih činjenica i podataka, onda delovi jezika našeg mozga rade samo da dekodiraju reči u značenje. Ali ako nam se to dočara kroz priču, dešava se nešto zanimljivo. Ne samo da dekodiramo jezik, već naš mozak aktivira sve druge delove koji su povezani sa temom priče. Ako čujemo priču o nekome ko trči, naš motorni korteks svetli i prolazi kroz mentalne pokrete trčanja. Lakše je pamtiti priče nego puke činjenice jer u određenoj meri zapravo „živimo priču“. To je fenomen koji se zove utemeljena kognicija i te reakcije mogu dovesti do trajnih promena u funkciji našeg mozga.
Istraživači sa Univerziteta Emori su pet dana zaredom pratili ispitanike koji su pročitali oko 30 stranica nekog romana, a zatim dolazili na FMRI skeniranje mozga. I svih pet dana ispitanici su pokazali veću aktivnost u temporalnom korteksu. To je oblast koja kontroliše koliko smo prijemčivi za jezik. Njihove centralne brazde su takođe bile aktivnije. Upravo to je deo koji čini da se to utemeljeno saznanje desi. Dakle, čitanje romana za samo jedan dan povećalo je jezičke i motoričke sposobnosti svakog ispitanika pet dana nakon toga. To menja naš pogled na svet i čini ga povezanijim sa onim zamišljenim u našoj glavi. Utiče na način na koji vidimo budućnost i prošlost. Jedan mali fiktivni detalj može da promeni ceo način na koji razmišljamo.
Sanjajte velike snove
Naučnici su dokazali da priče oblikuju kulturu i da mnoga naša verovanja o životu ne dolaze iz činjenica, već iz fikcije – da su naše ideje o klasi, braku, pa čak i rodu relativno nove, i da su mnoge ideologije koje su postojale vekovima revidirane u XVIII veku i prepravljene na stranicama ranog romana. Zamislimo svet u kome klasa, a ne naporan rad, odlučuje o vrednosti čoveka; svet u kojem su žene jednostavno neukroćena kopija muškaraca; svet u kojem je brak iz ljubavi nov pojam. Pa, to je bio svet u kome se prvi put pojavila „Pamela, ili nagrađena krepost“ Samjuela Ričardsona. njegova ljubavna priča prikazuje siromašnu služavku, koja je superiornija i pametnija od svog prosca iz više klase. Knjiga, koja je dovela u pitanje niz tradicija, izazvala je priličnu pometnju. Više je bilo „Pamele“ u dnevnoj štampi nego tekstova o parlamentu. Izazvala je intenzivnu debatu i nekoliko kontra-romana. Ipak, za sve one koji nisu mogli da prihvate „Pamelu“, drugi su bili željni ovog novog izmišljenog sveta. Ovaj bestseler i svi njegovi književni naslednici – „Gordost i predrasuda“ od Džejn Ostin, „Džejn Ejr“ od Šarlote Bronte, čak i „Sumrak“ od Stefeni Majer – neprekidno su delili istu priču i podučavali čitateljstvo sličnim lekcijama, koje su sada već uobičajene i banalne.
Slično tome, romani su pomogli da se oblikuju umovi vođa kroz istoriju. Neki naučnici kažu da je Darvinova teorija evolucije u velikoj meri dužna zapletima koje je čitao i voleo. Njegova teorija daje prednost inteligenciji, brzini i prilagodljivosti promenama – sve su to ključne karakteristike junaka. Bez obzira da li čitate „Harija Potera“ od Roulingove ili Dikensova „Velika očekivanja“, čitate onu vrstu zapleta koja je inspirisala Darvina. Ipak, nedavne studije pokazuju da njegova teorija možda nije cela priča. Naš osećaj da smo junaci – jedna žena ili jedan muškarac ili čak jedna vrsta koja se nosi sa izazovima sveta – može biti pogrešan. Umesto da budemo osposobljeni za nadmetanje, da budemo usamljeni junaci u našoj sopstvenoj priči, mogli bismo da budemo pripadnici zajedničke potrage. Više kao „Hobit“ nego „Hari Poter“.
Nauka, misterija, fantazija zajedno predstavljaju oblike fikcije. Čitajući knjigu, čitalac ne hoda u odelu autora već u cipelama lika, tako pokušavajući da otkrije nove stvari, nove emocije i nove ljude. Pomaže nam da komuniciramo i da se upustimo u avanture daleko od sveta u kojem živimo. Svet u kome čovečanstvo napreduje. „Sanjati velike snove“ je fraza za koju je svako od nas čuo. To je samo igra reči ako bolje razmislite o tome. Kada čitate ili vidite bilo šta izmišljeno, to može izazvati da posledično sanjamo o tome. Može ubaciti seme za ideju koja na kraju procveta u nešto veliko. Snovi su samo produžetak fikcije koja se može ili ne mora pretvoriti u stvarnost. Navešćemo neke primere poput strukture DNK koju je stvorio Džejms Votson kroz san o spiralnom stepeništu iz knjige o kojoj je čitao. Drugi primer je priča o Frankenštajnu gde mrtvi oživljavaju, i ovih dana naučnici pokušavaju da nam omoguće da poživimo malo duže. To je posao u toku. Mahabharata pominje oružje čiji su simptomi upravo simptomi današnjeg naoružanja – vekovima kasnije atomska bomba je postala stvarnost. Izmišljena je. „Sanjati velike snove“ nije ništa drugo do fikcija pretvorena u stvarnost.
Ponekad, naravno, cipele u kojima smo hodali mogu se istrošiti. Na kraju krajeva, nismo prešli samo jedan kilometar u cipelama Džejn Ostin ili Marka Tvena – prešli smo oko 100 triliona kilometara u njima. Ovo ne znači da ne možemo čitati i uživati u klasicima; trebalo bi da putujemo sa Dikensom, neka nas Pip nauči šta da očekujemo od sebe, razgovarajmo sa Ostin i Elizabet o našim gordostima i predrasudama. Trebalo bi da plovimo sa Tvenom niz Misisipi, i da nam Džim pokaže šta znači biti dobar. Ali na našem putovanju treba imati na umu i da se teren promenio. Počećemo da kupujemo patike koje su napravljene za ulazak u novu eru. Uzmimo, na primer, Ketnis Everdin i njenu bitku sa Kapitolom. Mogu li nas „Igre gladi“ od Suzan Kolins navesti na razmišljanje o kapitalizmu na neki drugačiji, nov način? Može li nas naučiti zašto pojedinac ne treba da se stavi ispred grupe? Da li će „Rugobe“ od Skota Vesterfelda odražavati opasnosti traženja savršenog tela i prepuštanja medijima da definišu šta je lepo? Da li će ciklus „Tragači“ od Saderlendove i Boldrijeve zakoračiti na put bez globalnog zagrevanja? Da li će borbe na život i smrt Tokla, Kalika, Luse i ostalih medveda ucrtati kurs za razumevanje životinja i našeg mesta u njihovom svetu?
Svaka priča, bilo da se radi o romanu ili filmu, ima moral, misao, koja može promeniti tok nečijeg života ili uticati na nečiju perspektivu sveta i promeniti njihovu tačku gledišta. Samo će budućnost reći koje priče će zaokupiti našu maštu, a koje ćemo stvoriti sutra. Možda to znate ili ne znate, ali fikcija jeste i uvek će pokušavati da promeni stvarnost čovečanstva, na bolje ili na gore i ništa to ne može promeniti. Ali dobra vest je da postoje nove priče u koje se možemo upuštati svakog dana, nove priče koje obećavaju da će postati uticajne, stvoriti i izazvati promene – priče koje možete i sami da napišete. Pretpostavljam da je poslednje pitanje sledeće: u kojoj priči ćete se sledećoj okušati?