Konan i izgnanici

Dan 1

Zovem se Titana. Moj otac je govorio da to ime znači žena titana, božanskih divova. Ujak mi je jednom kazao da znači „ona sa velikim sisama“, na nekom od kaurskih jezika sa severa. Ali sada to nije bitno. Sada sam samo još jedna od izgnanih. Hiborejci, Stigijanci, Kušiti… svi smo bili isti ovde – nesrećnici kojima je sve oduzeto.

Vezali su me za krst i ostavili na nemilost suncu i pustinji. Nadali su se da će mi oluja pojesti kožu, a bube i lešinari ostatak telesine.

Tako bi i bilo da se nije pojavio on, iznenadno poput fatamorgane iz vrelog vazduha. Nikad ga ranije nisam videla ali sam znala ko je čim sam ga ugledala. Priče o njemu kružile su od mora do mora. Varvarin. Cimerijanac. Uništitelj. Bes u ljudskom obliku. Konan mu je bilo ime. Isekao je moje okove treptaj pre nego što je oluja udarila, a zatim i peščane zveri koje su sa njom dolazile. Dok sam povratila razum, nestao je.

Našla sam čuturu sa vodom. Verovatno mi ju je on ostavio. Išla sam stazom od vrelog prašnjavog kamena, koja se uvijala kroz pustinju, okružena divovskim kamenim lukovima. Sunce mi je peklo nago telo, te sam isplela prnje od trave, da se pokrijem. Glad sam utolila bubama. Pojela sam ih, umesto one mene.

Dan 2

Naselila sam se u pitomoj dolini reke. Čiste vode je bilo na pretek, kao i hrane. Mislila sam isprva da ovde nema opasnosti, sem od kojeg gladnog krokodila, ali noću su vetar i voda nosili zvuk bubnjeva. Darfari. Ljudožderi. Bili su blizu, u ruševinama na dnu doline. Klonila sam ih se. Njihov bog, Jog, bio je nečist. Molim se Setu, Staroj Zmiji, da me zaštiti i pomiluje.

Dan 12

Rane su mi zarasle, a stomak mi je se opet zaokruglio. Načinila sam sebi kolibu od blata, alat, oklop i nešto oružja. Ali nigde nisam našla železo, a bez oštrice u rukama nisam se osećala bezbedno. Jednog jutra, spakovaću sve što mi je najpotrebnije i napustiću ove plićake.

Dan 15

Već tri dana pratim široki potok koja se uliva u reku u dolini. Obale su pune krokodila i džinovskih paukova, ali visoravni koje ih okružuju još su gore. Na severu lutaju čopori hijena, a na južnoj strani uzdižu su se zidine drevnog grada bez imena. Dlake na rukama mi se ježe samo od pogleda na njih – nečist izbija iz njih poput sjaja otrovnog sunca. Iznad severne obale uzdiže se mračna kula, skroz do nebesa. Videla sam šišmiša velikog poput zmaja kako nosi ljudsku telesinu gore i polaže je u svoje gnezdo na kamenom oltaru. Klonim se od tad severne strane koliko i južne. Krokodili i paukovi mi se više ne čine tako užasnim.

Dan 20

Došla sam do klanca koji se otvara na tri strane. Veliki potok se tu račva u dva mala, jedan od njih je ovaj koji sam do sada pratila. Rešila sam da se ovde skućim. Potoci su bistri, puni ribe i rakova, a videla sam u blizini i plave stene sa crvenim flekama, koje u sebi kriju rudu. I dalje čujem bubnjeve Darfarija, noću kada mesec izađe. Ne znam da li su samo u mojoj glavi ili iza brda.

Dan 25

Udaram temelje, dižem zidove. Kopam kamen i sečem drva. Jednolični teški rad topi mi razum. Ali mi je zato telo ojačalo – sada mogu da ubijem hijenu jednim ubodom koplja. Kuća se polako diže. Ne kuća, toranj, sazidaću toranj! A zatim i hram Staroj Zmiji, u hladu ispod kamene litice.

Dan 33

Darfari su svuda oko mene. Njihova koplja lete ka meni čim se približim njihovim naseobinama.  Ali ne bojim ih se više kao nekad. Noću im koljem nojeve i kradem železo. Ubila sam ih dosta. Moje strele su preciznije od njihovih kopalja. Mislim da počinju da me se boje. I treba.

Dan 71

Darfari me zovu Veštica- Rečna Zmija. Više ne prilaze mojoj kuli, boje se čegrtaljki i osušenih glava zveri koje sam na nju okačila. Svojoj deci pričaju da ću ih ukrasti noću ako nisu poslušna. Ali ja ne kradem decu, samo odrasle, jake i zdrave. Upregnem ih u točak boli i hranim kašom, dok im se um ne pretvori isto u kašu a mišići u čelik. Ako neko od njih umre, izvadim mu srce i ponudim ga Staroj Zmiji, na kamenom oltaru iza kuće. Ovi koji žive, moji su sužnji – tucaju kamen, deru lešine, bore se pod mojim barjakom – dok ne umru. A onda im opet iščupam srce iz grudi.

Dan 82

Sačinila sam koplje sa glavom od železa i oklop od debele kože nosoroga – spremna sam da krenem u istraživanje dalekih brda.

Dan 111

Ove zemlje možda nisu najlepše na svetu, ali jesu čudo.

Na istoku, rastu visoke guste šume pune džinovskih buba, majmuna i ljudi koji su im nalik. Pirati drže istočnu obalu.

Na zapadu, iza ukletog grada koga i dalje zaobilazim, nalazi se još jedna manja pustinja, a u njoj grad izgnanika. Srela sam tamo ponovo ratnika Konana u jednoj krčmi, guše pune vina. Nisam ostala u tom mestu jer je nečisto – temelji su mu svi od krvi i kostiju.

Na severu, iza srušenog vodovoda, izdiže se vulkan okovan snegom i ledom. U njemu osećam prisustvo Stare Zmije, ali jako, prejako! Kada se zagledam u tu planinu koja bljuju vatru i pepeo, u glavi svojoj nisam više sluga Setov, nego samo plen za njegovu decu koja su bila drevna još kada je Atlantida potonula u talase.

Dan 121

Otkrivam ruševine, drevne zapise. U tmini noći, dolaze mi sjajne prikaze, duše mrtvih, da kukaju nad svojom sudbinom. Hiljadu biblioteka ne bi bilo dovoljno da se zapiše tragična sudbina ovih zemalja. Oplakujem Džinove, čija se rasa zatrla, iako znam da bi oni meni pljunuli na grob. Gradili su čuda, dali su nam dom, a mi smo im uzvratili smrću i uništenjem.

Ovo nije zemlja da u njoj budeš sam. Brutalna je i ne prašta greške. Da su tu moja braća i sestre iz Kitana, osnovali bismo klan, i sve bi bilo lakše. Samoća je dovoljno težak teret čak i kada nisi na ukletom tlu. A ovo tlo je ukleto.

Moram da skinem ovu narukvicu i odem odavde.

Dan 178

Istražila sam utrobu grada bez imena. Posekla sam demonskog belog šišmiša i pričala sa utvarom iz arhiva. Sada znam šta mi je činiti. Ali svakim danom sam sve više sigurna da ću ostaviti svoje kosti u ovim prokletim predelima.

Dan 186

Oluja koja luta ovim zemljama je živa i ima dušu demona. I ona je, poput mene, zatočenik drevne crne magije, samo što za razliku od mene, ona ne može umreti. Njen gnev je gnev vekova. Pitam se da li i ona nosu okove u obliku narukvice? Kako bi oluja uopšte nosila narukvicu?

Dan 236

Nisam više sigurna šta je stvarno a šta samo u mojoj glavi. Mislim da sam izgubila razum.

Posekla sam zmaja koji bljuje vatru. Hodala sa mrtvima. Iščupala stotine srca iz grudi muškaraca i žena. Puzala kroz mračna ždrela planine. Kovala mač od zvezde padalice. Videla stvari koje ne bi smele da postoje.

Na vrhu snežne planine, jedan džin mi je rekao da je sve ovo samo san.

Dan 301

Obukla sam debeli oklop od krzna hiljadu medveda. Poređala sam strele od kostiju i čelika i namazala se ratničkim bojama. Sada jedem poslednju gozbu: masnu krtinu, jaja, supu, ljute začine, med. Zalogaje zalivam gustim gorkim nordskim pivom. Sa prvom zorom krećem u grad u centru vulkana. Ne mogu više da odolim palacavim, šištavim glasovima koji me odatle svake noći dozivaju. Do sledeće zore, vraćam se ili kući ili Setu.