Potmulo zujanje u pozadini briše ostatke sna. Refleksom iz košmara, poseže rukom i grabi prazninu. Otvara oči u sivilu bez prozora, sam.
Neizgovoreno pitanje na usnama dok ustaje sa hladnog poda. Zbunjen pogled u tamnim očima dok se osvrće po mašinerijama poredanim duž zidova. Ugleda vrata, siva, na oko neprobojna. Drhti, osećajući se kao da je u zatvoru.
„Dobro viđenje, kapetane Periš“, bestelesni glas ga tera da poskoči.
„Ko je to?“, viče, ne znajući na koji ćošak sobe da se usredsredi.
„AI Srebrne strele TP 1800. Verujem da ste me, u nastupu razdraganosti izazvane alkoholnom supstancom, nazvali Dub.“
„Izvinjavam se“, refleksno će čovek.
AI Dub je džentlmenski oćutao, što je čoveku pružilo malo vremena da svoj stajling oceni čistom nulom. Kakav mu je ovo kombinezon, kao za svemirski brod da su ga oblačili. Značkica na levoj strani grudi kaže da se zove Periš i da je kapetan.
„Gde sam ja to?“, pita, iako misli da zna odgovor.
„Nalazite se u kontrolnoj sobi svemirskog broda Srebrne strele, na koordinisanoj putanji duž Plave magline, na trećem stadijumu od petnaest. Dvadeset standardnih dnevnih ciklusa do cilja.“
„Kakvog cilja?“
„Podaci o misiji su poverljivi.“
„Kakvoj misiji?“
„Podaci o misiji su poverljivi.“
Čovek uzdiše, krši ruke u blagoj panici. Osvrće se kao da bi negde da sedne, otkriva da nema gde, a nije siguran koliko je pametno nasloniti se na mašine. Može da pritisne nešto, kakve je sreće, i da se katapultira u svemir.
„Gde mogu da nađem podatke o misiji?“, pita.
„Kapetan Periš zna sve o misiji“, glas veštačke inteligencije ga obaveštava.
„Ali… ja sam kapetan Periš?“
Kratko zujanje, nakon čega: „Potvrđujem da jeste.“
„Dakle…“, vidi se da čovek razmišlja kako da prespoji logičku dilemu i izvuče opipljiv odgovor. „A ako, kojim slučajem, zaboravim podatke, gde da se podsetim?“
„Podaci o misiji su poverljivi. Nalaze se u zapečaćenom dokumentu u direktorijumu kapetana Periša.“
„A, pa to je divno!“, kaže čovek s obnovljenim poletom. „Daj mi ga otvori i pročitaj.“
„Molim lozinku.“
„Molim, šta?“
„Lozinku.“
Čovek ćuti. Ipak odlučuje da se rukom pridrži za ivicu mašine. Rasejano očekuje neku reakciju od strane glatke površine, međutim ništa se ne dešava. Zujanje je neumoljivo ravnodušno.
„Dube… da li radiš medicinsku dijagnostiku?“
„Da, kapetane Periš.“
„Onda… Šta nije u redu sa mnom?“
Zujanje je neko vreme intenzivnije, puno napetosti.
„Sa vama je sve u redu, kapetane Periš.“
„Nemoj zezati. Zašto se onda ničeg ne sećam?“
„Gubitak pamćenja je standardna pojava pri prolasku kroz rubove Plave magline.“
„…rubove Plave…“ Čovek gubi oslonac i pada na kolena. Duboko udiše profiltrirani vazduh bez mirisa i ukusa. „Zašto smo, koji moj, prolazili kroz Plavu maglinu?“
„Naređenja kapetana Periša.“
„Koje je izdato na osnovu čega?“, nabustio odvraća, počinjući da uviđa da je AI skup maloumnih kompjuterskih programa.
„Svi zapisi o kapetanovim odlukama nalaze se u kapetanovom dnevniku.“
„Koji se nalazi u kapetanovom direktorijumu i ne može da se otvori bez lozinke?“
„Tačno, kapetane Periš.“
„Uf, divno. Nikakve vajde od tebe.“ Čovek ustaje i odlučno kreće ka vratima. „Koliko ljudi ima na ovom brodu i u kom su stanju?“ Jer računa, neko mora nešto da zna. Bar će biti bolji sagovornik od Duba.
„Stotinu i šezdeset ljudi, u svesnom ili polusvesnom stanju. Troje ima teške povrede ektsremiteta, dvoje je u komi, petnaestoro sa lakim ozledama.“
Periš staje na korak od vrata.
„Do moga, kakav je ovo brod?“, pita zapanjeno.
„Srebrna strela je prevoznički brod kompanije Saurus, unajmljena da preveze stotinu i šezdeset zatvorenika.“
„Gde?“
„Podaci o misiji su poverljivi.“
Čovek uzdiše. „Naravno da su poverljivi. Gde su ti zatvorenici na brodu? Gde je moja posada?“
AI kreće sa opsežnim izveštajem koliko se osoba nalazi u kojem delu broda. Koliko Periš shvata, brod je ogroman, a zatvorenici su svuda.
„Dobro, a posada?“
„Kapetan Periš je jedini član posade odobren za ovu misiju.“
Periš trepće, očiju uprtih put tavanice, u molitvi neznanom božanstvu.
„Koliko često sam bio pijan?“, pita, osećajući da je nemoguće da je trezan mogao da izdrži mučne razgovore sa AI – jem. Nije ni čudo što ga je nazvao Dub.
„Od pedeset i četiri standardna dnevna ciklusa – pedeset i tri.“
Periš mučno uzdiše, dok mu se glavobolja prikrada.
„Da li sam u pravu ako pretpostavim da se gomila pritvorenika oslobodila u toku putovanja i preuzela brod?“
„I da i ne, kapetane Periš.“
„Pojasni.“
„Brod kontroliše onaj ko kontroliše kontrolnu sobu.“
„Ah, divno…“ Periš uzdiše, naslanja dlan i čelo na glatku površinu vrata.
Uz jedva čujno vuuš vrata se klizeći otvoriše i Periš nepripremljen propada kroz otvor na mestu gde su do malopre bila. Iza njega, uz još jedno vuuš, vrata kliznuše nazad.
„U majčinu!“ Čovek lupa po vratima, neosetljivim na njegove pokušaje da se probije. „Puštaj me nazad! Dube, čuješ li me!“
„Ulazak u kontrolnu sobu zahteva lozinku“, Dubov glas neosetljiv je poput nepomičnih vrata.
Periš shvata da je svaka rasprava sa Dubom besmilena. Duboko diše da se smiri.
Oko njega statičan šum, prazan i lišen značenja. Umesto da ga ispuni sigurnošću kako mašine rade, harmonično održavajući brod na fiksiranoj putanji a putnike u životu, osetio se malim i nemoćnim. Glupavim.
„I čovek stvori AI na svoju sramotu“, sarkastično je objavio širokom praznom hodniku.
Iza ćoška začuše se koraci.
Autor: Svemirac