„Muzika Eriha Zana” jedna je od poznatijih priča iz Lavkraftovog Nekronomikona. Autor postepeno gradi atmosferu oko svojih sumasišavših junaka u neobičnoj ulici D’Osej u još neobičnijoj kući stanodavca Blandoa sa prozorom ka drugom svetu, u vezi sa kojim nas pisac drži u neizvesnosti dobar deo priče. Istoimeni strip Ričarda Korbena objavljen je kod nas u Leglu strave, zajedno sa adaptacijama nekih drugih Lavkraftovih priča, ali i pesmama iz zbirke Gljive sa Jugota, koje kao da su Korbenovoj mašti pružile još više prostora. Ipak, ovoga puta više reči će biti o njegovom načinu da prikaže kovitlac muzike i haosa u kojem se našao Erih Zan.
Priča „Muzika Eriha Zana” počinje jednom neobičnom činjenicom – pripovedač ne može da pronađe ulicu D’Osej, u kojoj je nekada živeo, o njoj nema tragova u literaturi o gradu, niti neko od njegovih poznanika zna za nju. On i sam priznaje da je bio narušenog mentalnog zdravlja u tom periodu, tako da je reč o intermedijalnom svetu, svetu na prelazu između prirodnog i natprirodnog, koji se u priči razgranava. Lavkraft čini da druge svetove sve vreme naslućujemo, navodeći nas da obratimo pažnju na čula njegovih junaka, njihova podrhtavanja, strahove i iznenađenja.
Priča je uklopljena u mnoštvo detalja iz stvarnosti, čime je akcentovana neobičnost događaja koji je u njenom središtu. Pripovedač pokušava da nas uveri u postojanje ulice pružajući nam njen detaljan opis, a s druge strane, stiče se utisak da ona nikako ne može biti deo Pariza, s kojim je u opoziciji svetlo prema tamnom, zdravo prema bolesnom. Njeno okruženje čine reka pokrivena senkama, miris pakla, mrak uske ulice, što sve čini kontrast zdravom suncu grada. Setimo se da je, po rečima stanodavca Blandoa, usled neobične arhitekture ulice D’Osej, prozor Eriha Zana jedina tačka sa koje se može videti Pariz. Ova rečenica se često varira i postaje gotovo opsesivna, tim više jer pripovedačeva želja raste paralelno sa nemogućnošću da bude ostvarena. Tome doprinose i zvukovi koji dopiru iza zavese, ali i Zanove reakcije na njih. Prozor je osetljivo mesto i kao granica između prostora kuće i onoga što je napolju, sigurnosti i opasnosti, poznatog i nepoznatog. On je granica među svetovima – sa tog mesta će se umesto svetlucanja grada otvoriti čitav kosmos, ali kosmos ispunjen mrakom. Setimo se i da je gledano iz sobe napolju nevreme, a kada pripovedač napokon utekne iz nje, u gradu je mirno i suvo. Sve su to znakovi da ulica D’Osej i neobična kuća ne pripadaju ovom svetu.
Već na samom početku pripovedač ističe da se ova ulica odlikuje i čudnovatim stanovnicima. Obratimo pažnju na Eriha Zana, koji zauzima centralno mesto u priči. Sa muzičarem se pripovedač upoznaje prvo putem zvuka. Neobični, nikad čuti, neovozemaljski tonovi dopiru do njegove sobe. Samim tim što pripada domenu nepoznatog, ova muzika, uprkos nadnaravnoj lepoti, izaziva strah. Ona je istovremeno divna i gnusna. Treba obratiti pažnju i na kontrast okruženja i Zanove muzike. Pripovedač će primetiti da violista lepotu zasigurno pronalazi u nekom dalekom univerzumu imaginacije. Na ovaj način, još jednom je povučeno tuđinsko poreklo Zanove umetnosti, ali nas i pisac postepeno priprema za ono što će uslediti, jer drugi univerzum i nije tako daleko. Ona ne samo da nije ovdašnja, već u sebi krije nešto divlje i nečisto. Njen autor je animalizovan. Pisac ga poredi sa satirom, a u jednom momentu reći će čak da se vrpolji poput majmuna. Njegovo sviranje nazvaće gnusnim i divljim, a zvuk viole demonskom vriskom. Vrhunac Zanovog obesčovečenja je na samom kraju priče kada pozorišni muzičar postaje marioneta – stvar sa staklenim očima, kojom upravlja nekakva sila, a njegovo sviranje slepo i mehaničko. Stiče se utisak da violista nije ni napuštao svoju sobu da bi stigao u teatar. Kada zavese nestane, haos zahvata i njega, koji bi trebalo da ostane s druge strane. Pritom do izražaja posebno dolazi taktilno. Gase se sveće od kojih je dopirala jedina svetlost u Zanovoj sobi i pripovedač baulja po mraku. Muzičarevo lice sada nam je prikazano onako kako ga pripovedač otkriva čulom dodira, sa posebnim akcentom na detaljima, očima i uhu.
Treba obratiti pažnju i na to što je muzika jedini medijum preko kojeg Zan uspeva da ostavi trag o svojoj borbi, što joj daje posebnu snagu jer u sebi sažima sve sa čim se junak suočava. Veoma je upečatljiv njegov pokušaj da ostavi rukopis o onome što proživljava, isprekidan osluškivanjem i pogledima prema prozoru. Sledi splet nagoveštaja kojim pisac stvara osećaj napetosti i iščekivanja kod čitalaca, dok traje Zanova trka sa vremenom ne bi li ostavio zapis o mračnim silama koje ga progone. Nižu se nelogični zvukovi, koji izazivaju neshvatljive drhtaje i kod pripovedača dok još ne sluti šta je iza zavese. Vidimo da Zan ne može da se izrazi ni govoreći ni pišući, već samo kroz raskošnu, divlju i demonsku muziku. Prema njoj, sa druge strane prozora je „mirna, namerna, svrsishodna, rugajuća melodija negde daleko sa zapada”.
Upravo zbog ovakve prirode umetnika centralno pitanje stripa „Muzika Eriha Zana” je da li u svom umu priziva demona ili pokušava da ga otera, dakle, kakva je priroda Zanove borbe. O rukopisu koji bi dao odgovor u stripu nema reči. On je tek nagovešten razbacanim notnim papirima po kojima kapa krv iz Zanovog uveta. Odgovora na ovo pitanje naravno i nema, jer je njegova svrha da istakne ambivalentnu prirodu umetnosti.
Kada je reč o drugim važnim aspektima priče, i Korben je posvetio dosta pažnje psihologiji junaka. Svoje crtačko umeće pokazao je posebno prikazujući mimiku likova, a na njihova lica pažnju je skrenuo i tako što je glava blago nesrazmerna ostatku tela, kako bi sve vreme pažnja bila usmerena na nju, pri čemu je akcenat najčešće na očima, koje su odraz junakovog unutrašnjeg sveta, ali i njegovog odnosa prema onome što govori. Prikazao je širok spektar stanja likova – strah, uznemirenost, iznenađenje, zabrinutost, pritvorstvo… Zanov strah, bol i nemogućnost govora, predstavljeni su veoma upečatljivo, tako da gotovo možemo da ih osetimo. Ništa manje uspešno prikazao je i nestabilnost i izgubljenost pripovedača, ali i trenutak kada pokušava da ubedi Zana da odsvira jednu od neobičnih melodija koje dopiru iz njegove sobe pri čemu mu lice postaje toliko izveštačeno da kod čitalaca izaziva odbojnost. Upečatljiv je i jedan sporedni lik – stanodavac Blando, koji u sebi nosi značajnu dozu odvratnosti. Naravno, i kod Lavkrafta su pažljivo opisani fiziološki procesi koji se odvijaju usled straha, iznenađenja i sl., znoj, drhtanje, nagli pokreti, jeza, ali vidimo koliko je ova stanja lakše predstaviti preko crteža jer do nas dolaze u trenutku, dok tekst zbog svoje linearnosti ne može tako lako da proizvede isti efekat.
Pored očiju, u prvom planu su i šake junaka. Obratimo pažnju na slike pripovedača koji pomaže polusvesnom Zanu, Zana koji se budi iz nesvesti sa dlanovima okrenutim ka gore i raširenim prstima kao da se brani, pripovedačevih ukrštenih ruku preko glave dok beži iz sveta koji se raspada i zgrčenih prstiju u njegovoj kosi dok sa ulice posmatra kuću iz koje je pobegao. Za sve ovo postoji potpora u tekstu priče. Dovoljno je da se podsetimo pasusa koji se odnose na poslednje Zanovo sviranje, u kojima je akcenat upravo na šakama, licu i očima. Kao u priči, igra svetlosti i tame ima značajnu ulogu i u stripu, a ona se ogleda pre svega u građenju atmosfere. Snažan konstrast između svetlog i tamnog dominantan je gotovo na svakoj slici. On treba da prenese nemir poluosvetljene Zanove sobe i dodatno doprinese izobličenju likova.
Ono što karakteriše Korbenov strip je i naglašena dinamika, što najviše dolazi do izražaja pred sam kraj. Trenutak kada pripovedač strgne zavesu prikazan je kroz četiri uske slike, sa akcentom na naglim pokretima, nakon čega nam je prikazano otvaranje vrata drugog univerzuma, pri čemu prvo vidimo pripovedačevu reakciju, pa zatim, ono šta on vidi. Reč je o centralnoj kompoziciji – pripovedač stoji raširenih ruku ogoljen, nezaštićen, bez ikakve barijere prema potpunom haosu, komešanju nerazaznatljivih stvorenja, vetrova i zvukova. Imamo osećaj kao da je vreme na trenutak stalo, a zatim sledi nagla promena ritma i beg, čija je dinamika ponovo naglašena četirima uskim slikama, tako da tačno osetimo kako pripovedač pokušava da utekne iz univerzuma koji mu se za petama obrušava. Ove slike predstavljaju najupečatljivije mesto stripa i njihova dinamika jedan je od njegovih glavnih kvaliteta. U ovom slučaju, akcenat je na zadovoljenju pripovedačeve želje da otkrije šta je s druge strane zavese, što dovodi do fatalnog ishoda, dok je u priči u prvom planu Zanovo nadsviravanje sa silama mraka koje će ga na kraju zaposednuti.
Ono što je, takođe, značajno u stripu „Muzika Eriha Zana” jeste uloga promene koju je doživeo pripovedač, što je u skladu sa pažnjom koja je posvećena psihologiji junaka. Dakle, strip se završava opštim mestom horora – junak posle onoga što mu se dogodilo nikada više neće biti isti, dok priča ima kružnu kompoziciju i okončava se slikom sličnom onoj na početku – pripovedač podseća da ne može da pronađe ulicu D’Osej, ali dodaje da zbog toga ne žali u potpunosti. Za kraj ću spomenuti još i da, verovatno zbog poruke koju horor često teži da pošalje da ono što se dogodilo junaku može se dogoditi i nama, ovaj strip se više drži onoga što je u priči realistično kako bi natprirodno što više dobilo na ubedljivosti, mada Lavkraftova „Muzika Eriha Zana” pruža prostor i za apstraktnije prikazivanje likova i događaja.