Kako početi, mala?
Želiš li možda da poseduješ deo mene, moj ručni rad, veštice malena, želiš li da imaš mojih ruku delo, za bacanje crnih čini, za spaljivanje crnog teksta u New Age fazonu radi tvoje ideje o Doom-u?
Ili samo voliš da ti pišu pisma, da imaš materijalni dokaz o onome što znaš i sama – koliko vrediš?
Ipak, možda, možda zaista iskreno želiš baš moje pismo, mali deo mene, da te podseća na naše zajebancije i onesvešćavanja, i na jednog psihopatu koga si upoznala pukom igrom slučaja.
Ne znam. Stvarno ne znam.
Kako početi?
Kao i uvek, lelujam sam u gužvi užurbanih ljudi na ulicama Beograda, poput utvare, šetam i posmatram život kako teče oko mene.. Ljude koji misle da znaju kuda idu, one koji nikuda i ne idu i ljude koji zaista znaju kuda su krenuli. Gledam život grada i život „normalnog čoveka”, stojim sa strane i posmatram; život čiji deo nisam, niti ikada mogu biti.
Prolazim pored uličnih prodavaca, pored cigančića što siluju violinu za novac, pored poslovnih ljudi, kurvi, pored trafika i kafića…
Sam, mimo svih, odvojen, ponekada me prate ružni pogledi, ponekad ne, šetam poput aveti i – stanem.
Jer ispred mene stojiš ti.
Niko te ne primećuje sem mene.
Duha može videti samo duh.
Palim cigaretu i posmatram te, smirenost navire u moje venama, širi se, stojim spokojan dok se grad kreće oko mene, mimo mene.
Razgovaraš sa uličnom prodavačicom i testiraš neki parfem, i samo ja primećujem da za to vreme stavljaš maskaru, ili neki karmin u džep. To me je nasmejalo.
Dugo se nisam smejao. To me je nasmejalo.
Vraćaš miris i krećeš dalje, prema meni, sa jedva primetnim osmehom na licu. Razmišljam: „Koliko je opičena ova mala” i krećem i ja dalje, nekim svojim putem, koji još nisam smislio.
Prolazimo jedno pored drugog i na sekund, samo sekund, sretnu nam se pogledi.
Stali smo, kao po komandi. Stojimo i gledamo jedno drugom oči, kao da smo uhvatili nešto što nam je poznato. Gledaš moje oči utvare kako posmatraju tvoje zenice obmane.
Ne pomeramo se, vreme se zagrcnulo. Samo stojimo. Jedno naspram drugog, gledamo kroz oči jedno drugom, pogledi razgovaraju.
Nešto se tu događa sa tim očima.
Reka ljudi oko nas se postepeno zamagljuje, sve više i najzad gubi. Sami smo u sred mase.
Krećemo u isto vreme, korak za korakom, oči u oči, jedno ka drugom; sve dok nam se stopala ne sudare.
Pogled ne skreće. Bez reči, jer nisu potrebne, stavljam usne na tvoje čelo dok ti se ruke dižu do mog vrata prelazeći preko ramena. Počinjemo da se grlimo, da se stežemo tako jako, tolikom silinom i čežnjom, potrebom, kao da smo našli deo sebe, davno izgubljen, tražen vekovima.
Grlimo se zagrljajem ljubavi, potpuni stranci isprepletanih sudbina, jer znam te iz nekog prošlog života.
Shvatam, shvataš, prošli smo kroz srce tame, kroz oganj i krv, i našli jedno drugo.
U ovom trenutku našli smo sreću.
Jer naša sreća je naš bol, naš bol je naš mrak, naš mrak je naša sudbina…
Držimo se i ne puštamo, ne puštamo ovaj trenutak, stežemo se do boli, tvoji nokti ulaze u moje meso, moje šake kidaju tvoj struk. To je strast našeg bola. Ne damo ovaj trenutak.
Jer kao što budućnost curi u prošlost kroz neuništivo, neprolazno sada, ovo sada je naše, i ono je večno.
Zaustavili smo Krona, gospodara vremena, uzeli mu jedan večiti trenutak, uništili smo i prošlost i budućnost, i nećemo ga puštati.
Jer pored svih pobeda i poraza, pored svih uspona i padova, zaslužili smo jedno večno sada.
Grčevito se držimo, jer poznajemo se oduvek, polako dižemo glave i ponovo se gledamo u oči.
Ogoljavaju nam duše, nezaštićeni smo jedno pred drugim, prvi put zaista dozvoljavamo tako nešto, ali to nije bitno jer ti si ja i ja sam ti, i zajedno smo večnost.
Vidim ti kroz oči ceo život, od trenutka kada je nebeski svod odlučio da izbaci tvoju dušu na ovaj kamen od planete, vidim svaku tvoju vrlinu, manu, svaku slabost, svaki greh, dobro delo; sav bes, bol, patnju, nesigurnost, svaku strepnju i borbu…
To su sve moje patnje i moje borbe.
Ja sam ti i ti si ja, i ovaj trenutak je večan.
I neću da ga pustim.
Moramo se osetiti. Moramo se spojiti, moramo uroniti jedno u drugo, moramo prožeti tela kao što su nam prožete duše.
Moramo SADA.
I dalje se ne puštamo. Usne mi se polako, sasvim polako spuštaju niz tvoj obraz, samo da bi ovlaš dodirnule tvoje i nastavile vlažan put do tvoje usne školjke. Zadrhtala si.
Ližeš mi vrat, stežeš me najvećom snagom dok ti grizem uvo.
Jecaš.
Nismo prozborili ni reč, ali čudnim razumevanjem se puštamo i krećemo ka prvom ulazu držeći se za ruke, jedva svesni ljudi oko nas. Jedan korak je dovoljan da osetimo izgubljenost. Stajemo i ponovo te grlim.
Plačeš.
Krećemo zagrljeni.
Ulazimo u zgradu, naizgled smireni, zatvaramo vrata lifta i pritiskamo „STOP”.
I dalje plačeš. Ljubim ti oči, pijem tvoje suze.
Skačeš na mene, obgrlivši me nogama i cepaš mi majicu dok te grizem za usnu dovoljno jako da ti krene krv jer ne mogu da se obuzdam, ali to ti ne smeta, naprotiv. Jezici nam se igraju, prepliću u krvi.
Imaš minđušu.
Uživam u tvom ukusu, i u ukusu krvi i metala. Nesposobni da sačekamo ni trenutak, dok si leđima naslonjena na lift, a nogama obuhvataš moje telo, naši kukovi prave sve jače osmice dok trenje i energija između nas šire vrelinu i čine želju neizdrživom. Spuštam te na pod, otkopčavam zubima, sada ti ližeš moju krv sa leđa, krv što su izgnali tvoji nokti.
Dižem se da te poljubim, lica su nam lepljiva od pljuvačke, krvi i znoja.
Cepam ti pantalone rukama, ti mi grizeš donju usnu i uživaš u ukusu krvi i strasti. Zubi ti se zarivaju u meso u frenetičnom zanosu.
Goli smo.
Neko pokušava da dođe do lifta, ali on je i dalje u Kronovoj mreži, u kandžama prošlosti i budućnosti, a mi smo pritisnuli „STOP”.
Nismo ga ni svesni.
Spuštaš se jezikom, ispituješ moje telo, izazivaš mi drhtaje i teške, neizdržive uzdahe svojim nakitom na jeziku, spremajući me za konačni spoj naših duša, dok ti čupam kosu, dok ti milujem vrat. Curiš po meni.
Spremni smo.
Ustajem, nameštamo se kako bi se osetili što potpunije, nameštamo se kako jedino odgovara večnom trenutku i spajanju naših tela.
Drhtiš od iščekivanja, ne možeš da se kontrolišeš. Stenješ, ne samo od trenutnog zadovoljstva, stenješ od žudnje da me osetiš.
Želiš me u sebi, znam, zato i odugovlačim, iako to predstavlja mučenje i za mene, ali ovaj trenutak je večan i ti si ja a ja sam ti. Kružim oko tebe, izazivam nas oboje, miris znoja, krvi i bluda nas izluđuje.
Najzad smo spojeni, najzad jedno. Grlimo se, stežemo, grizemo, grebemo, u očajničkom zanosu. Ti plačeš, grebeš me, njišeš se u mom ludom ritmu, znojava tela klize jedno preko drugog, tvoje bradavice su na mojim, jezici su nam isprepletani, lete preko celog lica, i mog i tvog. Grizem ti vrat dok mi ližeš uvo, naši kukovi tresu i lift i zgradu i planetu.
Prvi grč nas je potresao oboje. Naterao nas je da se uhvatimo, da se čupamo za kosu i da ugrizemo jedno drugom vrat, najjače do sada, najočajnije do sada, najlepše do sada. Bara krvi, izlučevina i znoja se povećava na podu.
Grčevi se nastavljaju, jedan za drugim, osećam tvoj dah, greje mi uvo, osećaš moje srce, bije u istom neverovatnom ritmu kao tvoje.
Plačeš.
Plačem i ja.
Polako se smirujemo i jecaji prestaju.
Ne pomeramo se, još sam u tebi, ti si još u meni. Sedamo na pod i palimo cigaretu.
Ponovo Kron uzima svoj srp i seče našu žicu večnosti. Naš trenutak je prošao.
Naša večnost je gotova. Obraćaš mi se. Prvi put čujem tvoj glas.
Izgovorila si:
„Mrzim te.“
Autor: Vojislav Šarčević
About Author
