Kuda je otputovao Jelisje Svagorski?
– Zapitaš li se nekada kuda putuju oni koji nikada nisu bili nesrećni?
– Oni ne putuju. Takvi ne postoje. Kako nepostojeći mogu putovati? Možda lutaju mednom zemljom i ne znajući da lutaju i da im se to prsti od meda lepe. A lutati nije isto što i putovati, to dobro znaš.
– Kuda putuju nesrećni?
– E, oni već putuju svuda. Oni primete da im se korenje plete u jezik, u misao, da im grli ruke, a nesrećnima su ruke neprirodno duge i tanke pa ih često i same bole.
– Ja nikada nisam video nesrećnog sa rukama. Oni uvek teturaju nespretno, bez ruku rušeći lepotu sklada akorda uličnih svirača. Čini mi se da ljubomorom trgaju pogrešne žice muzičarima. Kažem ti, ljubomorom!
– Nemoj da me zasmejavaš. To što su tebi oči ostale među dojkama podatnih bregova kojima si se peo urličući nezgrapne reči i sipajući letnje maglovite kiše kao da ćeš ih otopiti, ili uplašiti, možda čak i zadiviti, da bi porasle i približile se nebu, je greška puna olova. A u olovo ne udaraj ni kostima ni kožom.
Nesrećni putuju svojim grlom i uvek se u istom predelu zaglave na zalasku gledajući jeljenji skok jezika koji igra zavodničku igru između glave i srca.
Gledaš me upitno. Što ne kažem odakle su došli, odakle potiču? Zar je bitno odakle potiče majčino mleko ako te na prvom gutljaju zagrcnulo? I jeste i nije. Ali, to ćeš već saznati pružajući se. Samo pazi, ti zubi su naoštreni. Taj jelen hoće da ode. On vidi daljinu i svežinu glatkih daljina po kojima bi skakao divlje i klizio nežno, bez spoznaje umora. Povuče ih jelen u skok iz celog tela. A onda, čudo: ruke, noge − sve se meša i leti kao krila Ikarova, laka a teška topeći se u krv, u meso, u Sunce, u mesečinu… Vidiš, nesrećni i lete. I tada ne skreću pogled kada vide komšiju dok rasipa utrobu ovce koju je još juče gladio po runu dok joj je davao obilan obrok… a sada se, ona, otvorene njuške, očiju i stomaka puši na prohladnom danu kao mek i mirisni veš koji majka prostire ispred kuće drhteći ispružena ka žici, ka nebu. Oni tad vrisnu: „Majko!“ Ali, krila mešaju glasove, pa majka samo podigne pogled i prekrsti se kao Bogorodica koja moli mir za izgubljenu ovcu pred Stvoriteljem, pod silnim nebom. A komšija šmrkne glasno na nos i opsuje psa iza sebe znajući da čeka mrs i da će mrs doći neizostavno.
– Dobro, dobro, a gde putuju nama slični?
– Za Jelisjem Svagorskim.
– A gde je on? Kuda on ide? I šta uopšte pričaš, ko je Jelisje Svagorski?!
– On je onaj koji nikuda ne ide, a uvek se uspešno vraća.
Doživljaji Jelisja Svagorskog
Ja, Jelisje Svagorski, od Majke Zemlje i Boga Oca, zatvaram poslednja vrata za sobom i molim da se to u istoriju ubeleži!
Meni je davno, na mostu prespojniku vode i peska, jedna mlada žena govorila o mukama poroda, i tada su rekom protekla krvava jata riba. Tako su se barem činila. A ja kasnije podignem pogled i vidim vatru Sunca što se stidno pred Mesecom crveni − zna za njegovo oko skriveno pod suknjom. I zinuo sam da viknem na ženu zbog laži na koju me navede rečima i statuetnom pojavom… ali nje više nije bilo. Žena koje nema… Nisam od besa mogao da pogledam u reku. Skrenuh pogled i videh ljude pognute pored reke. Siguran sam da jedu jedni druge. Šta bi drugo radili tako pogrbljeni jedni nad drugima i nad obalom. Zgađen pljunuh s mosta. Gle, nad samom vodom pljuvačka začinjena besom ispari i preobrati se u oblak. Pratim oblak zadivljen znanjem da je iz mene izašao. Bio sam kreator! A moja kreacija na nebu! Tamo stanuju ljudi i predeli i životinje i život koji mi stvaramo, pa se on, tako, neprimetno, išunja iz nas i ode gore.
Uspeti se na nebo! Biti Odisej, biti Cezar, biti Janković Stojan, biti… samo ne biti Jelisje Svagorski. Na obroncima neba saznati istoriju sveta, gušiti se u ljubavi svetla i svih žena koje će biti poda mnom. I penjem se: vidim Itaku punu svatova, vidim oklopnike velikog Rima i Brutov nož, vidim vinograde srpske i Milicu i Kosovku u njima, kosom loze vezuju, vidim… vidim… sebe.
Meni je, davno, na mostu prespojniku vode i peska, jedna mlada žena govorila o mukama poroda… i tada su rekom protekla krvava jata riba i nekoliko izgubljenih duša.
Ja, Jelisje Svagorski, od Majke Zemlje i Boga Oca, zatvaram poslednja vrata za sobom.
Da li je neko video Jelisja Svagorskog?
Svedoci i oni drugi
Dobar dan. Radimo anketu o Jelisju Svagosrskom. Da li znate ko je on i da li ste ga možda videli?
Prolaznik 1
– Koga? Jelisja? Ne, stvarno ne bih znala. Žurim! Možda drugi put.
Prolaznik 2
– Jelisje! Kako da ne znam, pa on i ja smo u istu školu išli hehe. Osnovnu. Ma on je, znate, bio od one ćutljive dece koja kad naprave neko s…., aha ,ne smem tako. Dobro. Izvinite. Ajde opet. On je, znate, bio ćutljivo dete koje kad napravi nered neki, onda se to daleko čuje, znate, haha. Takav je bio. A, pitate da li sam ga video. Koliko se sećam, pre mesec dana, pred dragstorom. Nema na čemu. Ajde, uzdravlje.
Prolaznik 3
– Zdravo zdravo. Jelisje? Šta će tebi, mala, taj nesrećnik. Ja ću da ti objasnim neke stvari i odgovorim na sve što te zanima. ‘Oćeš na kafu prvo, da se malo praviš fina, il’ odma uskačeš u kola, a? Nećeš?! Pfff, i onako si ružna.
Prolaznik 4
– Dobar dan. Da, imam malo vremena. Recite. Jelisje Svagorski je predsednik opštine M. I. Videla sam ga jutros na lokalnoj televiziji, govorio je o… iskreno da Vam kažem ne znam tačno o čemu, videla sam ga kraičkom oka dok sam se spremala da krenem na posao i to je to. Prijatno!
Prolaznik 5
– Šta? Ma propalica bre jedna obična. Pu! Idi radi nešto pametno, a ne da napadaš ljude na ulici glupim pitanjima.
Prolaznik 6
– Divan čovek. Jutros smo igrali šah u Devet Jugovića. Pobedio sam.
Prolaznik 7.
– Mjau.
Voditeljka: Otkud znam, možda i ona zna nešto, hahahahaha. I njih da pitamo? Dobro. Samo ti snimaj.
Svedoci 1 i 2
(Jedan drugome)
– Ne guraj se.
– Ti se guraš.
– Sedimo ovde trideset godina i sad si našao da ti smeta što sam seo malo šire nego obično. Svet je dovoljan za nas dvojicu.
– Svet je premali i za jednog, a kamo li za dvojicu! Vidiš da se sve raspada. Danas sam LIČNO video kako je Australija otpala sa Zemlje.
– Spavao sam tada.
– Život ćeš prespavati.
-Pa šta je sad umesto Australije? Mislim, šta stoji na njenom mestu? I gde je, zaboga miloga, pala, ako je već otpala?
– Ćuti, budalo. Ćuti. Neka ženska ide ka nama. Snima. Uredi se.
– Ma kako da se uredim za tri sekunde nakon trideset godina, da li si ti normalan?
– Dobar dan! Naravno da…
– Znamo!
– Da… znamo… ko… je… Je… Lisje… Sva… Gorski…
– Znamo, da.
– On je… On je ni srećan ni nesrećan. On ide, vraća se, ide, vraća se, ide. I tako u nedogled. A on ne želi da se vraća! To je bitno! On, on nije neko ko bi to hteo.
– Nije.
– On je… A šta su Vam drugi rekli, ko je on? Poznaju li ga? Jesu li ga videli? Šta?!! Tu je jedino mačka bila iskrena. Jelisja je poslednji put videla žena na mostu. Žena koje nema. Eto, tako. Nego, jesi ti videla kako je jutros Australija otpala? Nisi. Čekaj! Dobro. Biću konkretan. Jelisje je otišao, ponovo. Molio je da se pod njim zatvore vrata. Tako, pod njim. Jeste. On je, on je otišao u Raj, da bude Jelisje. Čekajte! Ako slučajno vidite da još nije zatvorio vrata za sobom, podmetnite nogu i ne dajte, zaboga, ne dajte da zatvori ta vrata. Jelisje mora biti žrtvovan večitim krugom vraćanja. Jer, ako je zatvorio vrata… Ako je zatvorio vrata… Ovo moram tiho reći, priđite… Ako je zatvorio vrata, niko više nikada neće otići u Raj. A, a, ako je Australija jutros otpala, samo je pitanje sati kada ćemo i mi.
– Jeste, mhm.
Autor: Bojana Cvetković