Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.
Ne mogu drugačije da započnem ovaj tekst nego citatom iz Životinjske farme koji pokazuje surovost funkcionisanja današnjeg sveta. Manjina vlada većinom, pod okriljem demokratije, namećući svoju volju i uzurpirajući prava.
Ovim problemom su se bavili mnogi pisci i filmski režiseri prikazujući identičan problem na svoj način. Romani Mi, Vrli novi svet, 1984 i Farenhajt 451 su najbolji primeri upravljanja ugnjetenim masama s tim što im se položaj usađuje po rođenju, ponavljaju im se stalne laži u koje na kraju sami poveruju i zabranjuju se knjige kao sredstvo propagande. Primera u filmovima ima mnogo tako da ih neću navoditi.
Među navedene bih svrstao i Gvozdenu petu Džeka Londona koja je jedan od prvih radova sa tematikom borbe protiv represivnog režima. Nije tajna da su se na ovom polju okušali i strip umetnici među kojima mogu da izdvojim jedno delo koje je na jedan od najoriginalnijih načina obradilo ovu problematiku.
Ledolomac (Le Transperceneige) predstavlja interesantan spoj postapokaliptičke vizije i distopije. Zamislite svet uništen ekološkom katastrofom izazvanom ledenim dobom i hiljaduvagonski voz koji je osuđen na neprekidno putovanje tim smrznutim predelima. U njemu je upravo smešten preživeli postotak čovečanstva koji je imao sreću da se ukrca. Ali ljudi ne bi bili ljudi kada se i tu ne bi delili na povlašćene i potlačene sa neizbežnim sukobom. Tako izgleda surovi svet ove grafičke novele sa preostalom populacijom čovečanstva osuđenom na lutanje u neprekidnom zatvoru gde napuštanje istog predstavlja sigurnu smrt.
Strip je podeljen u četiri albuma u kojima se može videti sebičnost i bezobzirnost vladajuće klase u odnosu na potlačene. Kako bih to verno prikazao prinuđen sam da ostatak teksta napišem sa mogućim Spojlerima tako da preporučujem čitaocima koji se još nisu upoznali sa ovim remek delom da ne čitaju ostatak teksta.
Prvi album donosi priču o dvoje putnika iz pozadinskih vagona koji igrom sudbine budu pozvani na razgovor kod vojnog zapovednika. Tokom prolaza kroz vagone prisustvuju raskalašnom životu vladajuće klase kojoj je pristupačna prirodna hrana u vidu voća, povrća i mesa za razliku od splačina koje se jedu u pozadinskim vagonima gde su uslovi nalik logoraškim i gde neretko dolazi do kanibalizma. Saznaju da voz počinje da usporava i jedini način da se ubrza je da se pozadinci prebace na napredne vozove. Ali sve bi bilo u redu da se iza tog plana ne krije otkačinjanje suvišnih vagona sa potlačenima i protivnicima vladajuće klase. Šta tek treba reći o manipulaciji i izazivanju straha u drugom albumu pričom o potencijalnom sudaru sa drugim vozom (da, da, postoje dva voza) kako bi se masa kontrolisala. Vladajući se koriste makijavelističkim metodama kako bi ostvarili svoje ciljeve dok je na potlačenima borba da se izbore za svoja prava i bolje sutra.
Ova genijalna i unikatna distopija je nastala iz pera Žaka Loba (Jacques Lob), poštovanog francuskog crtača i scenariste. Nije ni slutio da je albumom Begunac (The Escape) iz 1982. godine o vozu podeljenim po klasama stvorio novi univerzum koji je počeo da dobija na razvoju i još većoj popularnosti nakon njegove smrti. Posle njega scenarističkog pera se latio Benžamen Legran (Benjamin Legrand) koji je svet Ledolomca proširio novom pričom i uveo postojanje još jednog voza u kome se nalaze i skafandari za izlazak i avioni za izviđanje (da, ima i toga). Albumima Istraživač (The Explorers) iz 1999. godine i Prelazak (The Crossing) iz 2000. godine koji predstavljaju direktan nastavak originalne priče, udahnuo je dušu novom pričom sa sve izraženijom borbom za prevlast i rijaliti programima kojima se ubija individua. Poslednji album Terminus (Terminus) iz 2015. godine razradio je Olivije Boke (Olivier Bouquet) donevši sa sobom svoju ideju. Voz se zaustavio, ali da li su njegovi putnici našli konačno odredište koje im može poslužiti kao dom?
Sad prelazimo na ono glavno zbog čega je Ledolomac popularan kod čitaoca. Jasno definisan crtež prošaran tamnim nijansama sive boje i sumorna lica poslednjih pripadnika čovečanstva predstavlja zaštitni znak ove sage jer uverljivo dočarava pesimističnu sliku čovečanstva u tom ledenom paklu. Taj crtež je delo ruku Žan-Marka Rošeta (Jean – Marc Rochette) koji je od početka radio na ovom univerzumu i gde je kolor jedino koristio na poslednjem albumu. Koliko je bio posvećen radu govori podatak da je, tokom rada na Terminusu, polomio ruku i da ga to nije omelo da radi.
Ovaj strip je na našem tržištu izdat zahvaljujući udruženoj saradnji dva izdavača, Makonda i Urban Readsa. Za strip sladokusce su spremili i mekokoričeno i tvrdkoričeno izdanje, tako da svako može da izabere izdanje po izboru.
Ledolomac je doživeo dve ekranizacije. Filmsku iz 2013. godine u režiji Bong Joon – Hoa ljubiteljima sedme umetnosti poznatom po radu na Uspomenama na ubistvo, Domaćinu i nagrađivanom Parazitu. Ne treba zapostaviti zavidnu glumačku postavu u vidu Krisa Evansa, Džona Hurta, Eda Harisa, Tilde Svinton, Song Kang – Hoa i drugih koji su doprineli Bong Joonovom viđenju grafičke novele. Druga ekranizacija je istoimena serija o kojoj su mišljenja podeljena.
Ovu sagu preporučujem za čitanje u hladnim zimskim noćima radi uverljivog dočaravanja atmosfere i kao uvoda u razmišljanje kuda ide ovaj svet. Ovo navodim zato što voz koji neprekidno kruži svetom može da se upotrebi i za alegoriju na današnji svet koji je daleko od promene.