Nijedan čovek nije ostrvo. Oh, znam. Ali zar ne vidiš, oh? Ili si možda bio okean. Kad sam bio samo kamen

Kloi se oseća izdato i napušteno.

Izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći pre dve godine, odmah nakon toga njena najbolja prijateljica se odselila i polako prekinula svaki kontakt s njom, a njena majka, jedini oslonac koji joj je preostao, ne samo da se ponaša kao da je zaboravila napokojnog muža već pokušava da je zbliži snovim dečkom Dejvidom, koji je jako neprijatan prema njoj i planira da se useli.

Dok sve više gubi kontrolu nad životom, tone u duboku depresiju. Suočava se sa situacijama koje je sprečavaju da se izbori sa traumom, i ona počinje da joj se ponavlja. Kroz flešbekove i noćne more, proživljava smrt oca iznova i iznova.

Kao odgovor, trudi se da se zaštiti od daljeg povređivanja i razočaranja na jedini način koji zna, a to je da prestane da brine o bilo čemu više. I time njena psiha ulazi u maladaptivni proces gde postaje neprijatna prema svima u njenoj okolini, gubi interesovanje za školu, a utehu pronalazi u raznim opijatima i lošim navikama.

Dobija drugu šansu u trenutku kada upoznaje Rejčel Amber, popularnu devojku iz škole koja je spasava od nasilnika i polako je uvlači svoj svet.

Svi su neko, ali niko ne želi da bude ono što jeste

Ljudi često skrivaju šta stvarno osećaju, žele i misle. Radimo to da se ne bi obrukali, da bi ispunili očekivanja, izbegli nezgodne situacije i osude, bili prihvaćeni, i konačno da bi se zaštitili od povređivanja. Zbog tih razloga radije počinjemo da glumimo i da se pretvaramo, prilagođavajući se onome što drugi misle, traže i očekuju od nas budemo. Ovo je posebno izraženo kod tinejdžera, U dobu kada društvena percepcija počinje (svesno i podsvesno) da utiče na formiranje identiteta.

Rejčel o pretvaranju zna više nego bilo ko drugi. Odrasla je u naizgled savršenoj porodici sa ocem koji je poznati okružni tužilac i koji je uvek imao ogromna očekivanja od nje. Zbog njegovog statusa, svi u školi pomstraju kao zvezdu od koje se uvek očekuje da briljira i bude savršena u svemu. Odatle ceo njen identitet biva utemeljen u pretvaranju i glumi, i ona postaje jako dobra u tome. Ne samo da briljira u školskim predstava i dramskim sekcijama, već joj to pomaže da bez problema razume i čita ljude, i iskoristi to da uvek od njih dobije ono što želi.

Rejčel kao lik ispunjava očekivanja i hajp koji je prva igra izgradila o njoj. Tamo je bila misterija, kao nestala devojka koju ste tražili kroz celu igru. Ovde je druga vrsta misterije, ona koja se rađa iz njenog interesovanja prema Kloi i tajni koje njena porodica krije.

Vatra

Vatra je nemilosrdna, vatra je sebična. Vatra je simbol strasti, ljubavi, izdaje, besa, mržnje… To je sila koja guta sve na svom nezasitom putu.

Bilo je potrebno da Rejčel otkrije očevu „aferu“, pa da shvati da je sve bilo uzaludno, da je ideja savršene porodice i oca samo još jedna u nizu laži kojima je okružena. Šutira kantu za đubre u kojoj je prethodno zapalila sliku oca i vrišti. Vrisak pun besa i patnje, razočarenja i mržnje. Sav bol koji je ranije doživela, sva osećanja koja je krila u sebi, sve što se nagomilavalo i gorelo u njoj konačno izbija na površinu. Vrišti, i svet vrišti sa njom. Pati, i svet gori za njom.

Požar koji tu započinje se širi neverovatnom brzinom, ali takođe, kao i da zaobilazi mesta gde bi ugrozio živote, kao što i Rejčel ne želi da njeno izgaranje opeče i povredi ljude oko nje. Prestaje tek u trenutku kada biva ubodena nožem, kada je u bolnici otac posećuje i pruža potrebnu brigu i podršku. To je trenutak kada se vera u njega polako vraća nakon što joj je priznao „istinu“ o njenoj pravoj majci.

Bura

Dinamika odnosa koju Rejčel ima sa Kloi prikazana je kroz likove koje tumače u školskoj predstavi Bura, zasnovanoj na istoimenom delu Vilijama Šekspira.

Dok se njih dve udubljuju u uloge, njihove svakodnevne maske padaju otkrivajući ono što zapravo jesu. Rejčel vapi za begom i spremna je sve da učini da bi to ostvarila, kao i čarobnjak Prospero čiji lik tumači. Otkriva svoju dominantnu stranu u vezi sa Kloi, koju drži u šaci kao što mag drži Ariela, duha kojeg je spasao i kojimu je postaosluga.

Privučena je vatrom koju Rejčel predstavlja, ali nije zaslepljena njome. Kao što vidimo u njenim snovima/vizijama u kojim joj se otac pojavljuje, svesna je rizika i opasnosti koju ta vatra donosi, ali i pored svega želi da zna šta Rejčel stvarno oseća. Želi da zna da li je iza svih tih maski išta od toga iskreno. I konačno pri kraju predstave skuplja hrabrosti da iskaže prava osećanja. Ovo hvata Rejčel nespremnu, i ova improvizacija skida i poslednji sloj maske.

Konačno vidi kroz Kloinu masku baš kao što dozvoljava da ona vidi kroz njenu, i priznaje svoje prave namere. Potrebna joj je, želi je samo sa sebe, i da, brine o njoj, ali se njena volja neće saviti pred njom. Kleči i moli da Kloi ostane, da igra njene „šeme“ još malo. Ovo na trenutak preokreće njihove uloge. Gospodar kleči pred slugom. I ne, ne obećava joj slobodu zauzvrat koju ona traži, kao što to Prospero obećava Arielu, već joj obećava nešto drugo, sreću pored koje neće ni pomisliti na slobodu.

Ponekad su laži koje govorimo jedni drugima manje strašne od istina koje skrivamo.

Rejčeline destruktivne tendencije se manifestuju spoljnom silom koja ruši njeno toliko prezreno okruženje, dok Kloina samodestrukcija izvire iz dubokog ambisa u koji je upala. Iščezava joj volja, a Rejčel je prezasićena. Jedna bledi, dok druga izgara.

Iako Rejčel nije zaljubljena u Kloi, privučena je idejom koju predstavlja, idejom slobode i iskrenosti. U njenom turbulentnom životu gde je okružena lažima i pretvaranjima, potreban joj neko ko će je naučiti kako da prestane toliko da brine o nekim stvarima, ko je neće lagati, i ko će uvek biti tu za nju i pomoći joj.

S druge strane ljubav koju Kloi ima prema Rejčel (romantičnu ili prijateljsku u zavisnosti od izbora koji igrač napravi) i osećaj da joj je potrebna je upravo ono što joj pruža tu potrebnu vitalnost da se i ona pokrene. Ova vatra uzdiže je iz dubokog ambisa, motiviše da zapali svoju prošlost i preuzme kontrolu. Scena kada popravlja stari automobil na smetlištu s kojim planira da pobegne sa Rejčel, služi kao metafora procesa obnavljanja njenog života.

Na kraju obe su privučene idejom koju ova druga predstavlja i obe su potrebne jedna drugoj samo na druge načine. Iako je njihov odnos možda utemeljen na određenim fantazijama i iluzijama, to ne umanjuje vrednost i moć koju ima na njih obe. Istina je da su zvezde mrtve milionima godina, ali sve dok ih vidimo one nas inspirišu, one su stvarne za nas, i to je ponekad najbitnije.

Niko nije samo jedna stvar

Likovi, kao i u prethodnoj igri, na početku deluju prosti, ali kroz interakciju putem narativa otkrivaš polako da imaju kompleksne i složene kvalitete, te da skoro sa svima možemo saosećati.

Rejčel je egocentrična, manipulativna, impulsivna, posesivna… Zmaj sagrađen od dijamanata. I kao svaki zmaj, proždire vatrom. Ali je i mnogo više od toga: brižna je, osećajna, zahvalna, pa čak i zaštitnički nastrojena prema osobama koje voli. Podržava Kloi i spremna je da rizikuje život za nju, i što je najbitnije ima kapaciteta da bude bolja osoba.

Kloina majka je neko ko pokušava da nastavi dalje i da se izbori sa gubitkom, to ne znači da je zaboravila pokojnog muža ili izdala ga kao što to njena kći misli. Našla je novu osobu koja joj je potrebna, Dejvida koji je ispunjava i istinski čini srećnom.

I David nije samo običan kreten i kontrol frik kao što izgleda, saznajemo da ima duboke traume iz rata, gde je izgubio najboljeg prijatelja. Identitet koji je formirao, te njegova nemogućnost da pronađe posao su posledica te traume.

Čak je i Rejčelin otac je zaista neko ko iskreno brine i voli ćerku. Sve što čini, čini isključivo zbog nje jer je ubeđen da je tako štiti.

Kloi nije neko ko ne mari nizašta. Iako je u dubokom ponoru, i dalje ima strasti i želju da joj bude bolje. Ovaj buntovni pank identitet koji je izgradila je samoodbrambeni mehanizam, maska nastala usred traume da prikrije ranjivost. Ipak, duboko sebi, još uvek brine o drugima i žudi za vezom, žudi za nekim da probije te zaštitne slojeve i pruži joj ljubav i brigu koja joj je uskraćena.

„Svet lomi svakoga… A nakon toga su neki jači na slomljenim mestima.“

Nismo statična bića i nismo binarni u našem razvoju. Nismo ograničeni i definisani samo jednim aspektom, već smo sastavljeni od bezbroj različitih misli, emocija, iskustva i perspektiva koje nas čini da budemo to što jesmo.

Bol transformiše. Učeći da se nosiš i da živiš s njim, menja te i postaje deo tvog identiteta. Ti postaješ druga osoba. Često nemamo drugog izbora nego da očvrsnemo, ali uvek postoji neki bol koji je previše za nas, neke traume s kojima ne možemo da izađemo na kraj, i koje mogu da nas slome do te mere da ne možemo sami da se ponovo izgradimo. Međutim, ono što nas još Pre oluje uči je da nekada nisi samo ti polomljen i treba ti pomoć, već i ceo svet… a to je mnogo teže popraviti.

Sera

Odrastanje donosi najteže istine, a to je da ne možeš da pobegneš od onoga što jesi. Ovo je ono što Rejčelina prava majka predstavlja. Kao i Rejčel, Sera je neko ko nije uspeo da pronađe sreću i utehu u onome što je imala, već je uvek težila ka slobodi i begu.

Ovo ne umanjuje njenu ljubav i osećanja prema ćerki, ali takvo njeno ponašanje je navelo njenog muža da joj oduzme Rejčel i sam brine o njoj s novom ženom, plaćajući joj da se drži podalje.

Nakon svih tih godina, ipak želela je da upozna ćerku, ali nakon što je Rejčelin otac angažovao kriminalca da je se reši, i izazvao toliku buru… Moli Kloi da ne kaže istinu Rejčel, ne zato što je promenila mišljenje i želi da odustane, već zato što želi da zaštiti ćerku. Svesna je kakav će to šok biti za nju, a zna da ne može da joj pruži dobar i kvalitetan život kao što to može njen otac.

Izbor

U nekom savršenom svetu, u redu je prozivati sve za laži i licemerstva, ali u pravom životu, stvari nisu uvek tako jednostavne.

Postoje opasne posledice razbijanja iluzija, posebno kod mladih i onih koji pokušavaju da se oporave od trauma. Istina je da nekada moramo da se suočimo sa surovom realnošću i naučimo da živimo bez iluzija, ali nekada su te iluzije i maske jedino što nas održava da opstanemo i da ne potonemo u duboki ambis bez povratka.

Razumevanje svega ovoga, Gubitak oca, odnosi sa majkom i Dejvidom, sve u vezi Rejčel i njene porodice… Sve ovo kulminira u konačnu odluku koju Kloi treba da donese.

Na kraju ti si ta koja držiš Rejčel Amber u šaci.

Da li ćeš slagati osobu koju voliš da bi je zaštitio od bola koji može da je slomi, i time rizikovati da te zamrzi ako sazna, čineći baš ono što je i dovelo do njenog pucanja. Ili ćeš ostati iskren i time je osuditi na istu destruktivnu traumu koju je već okusila, u nadi da će ovog puta nekako uspeti da se izbori.

Oba izbora su ispravna i oba izbora su pogrešna u isto vreme. Igra prepušta igraču da sam interpretira sve što je naučio i odluči.

Epilog

Kraj opija nadom da sve nekako može da se reši i dođe na svoje mesto, a onda Post-credit tizer ruši tu fantaziju i podseća na tragičan ishod koji sledi iz prethodne igre.

Da li je istina oca navela da Rejčel izgara ponovo? Možda je saznala prijateljičinu laž, ili samo nije mogla protiv sebe i poriva za slobodom. Nezavisno od razloga, na kraju Kloi nije uspela da pomogne prijateljici da pobegne, niti joj je pružila onu obećanu sreću.

Rejčelin nestanak postaje fatalna rana za Kloi. Njen put ka isceljenju biva naglo prekinut novom traumom s kojom neće moći da se izbori, što dovodi do regresije u njenoj psihi i postaje osoba koju znamo iz prethodne igre.

Život je čudan Pre oluje je priča o snovima, fantazijama, pretvaranju, traumama, istinama, lažima, izborima, i složenosti naših karaktera i naših života.

Ovakve priče nam pomažu da bolje razumemo kako problemi i traume utiču na nas i ljude oko nas. Život je čudan, strašan, konfuzan i neretko tragičan. To je realnost u kojoj živimo, možda ne realnost koju mnogi imaju priliku da dožive, ali realnost koje trebamo biti svesni.

Uvek sam govorila da sam dobro dete, da znam s rečima. Nisam znala da mogu ostati bez reči. Ne znam kako ću ikada razbiti ovo prokletstvo.