Sve što imamo su samo mrvice vremena kad bilo šta od ovoga ima smisla.
Evelin vodi porodičnu perionicu sa svojim mužem, ali za nju stvari ne idu baš tako glatko. Poreska uprava je u procesu revizije perionice, Vejmond se ponaša neozbiljno i potajno razmišlja o razvodu, njen otac Gong Gong je nedavno došao iz Kine, a ćerka Džoj pokušava da ih ubedi da prihvate njenu devojku. Evelin nije srećna, ima velike snove ali još veće kajanje. Nezadovoljna je sa životom koji ima sa mužem koga doživljava beskorisnim zbog neozbiljnosti i naivnosti njegovog karaktera. Pre toliko godina izabrala je da pobegne sa njim i uviđa da joj život protraćen sa njim.
Kad Vejmond iz druge dimenzije (alfa dimenzije) zaposedne telo njenog muža, i pruži joj mogućnost da proživljava svoje živote iz drugih dimenzija, ona se podseća koliko potencijala je imala… i koliko je protračeno.
Taj drugi Vejmond je sve ono što ona želi od svog muža. Snažan, sposoban, praktičan… Ali je takođe i kontrast svega negativno što ona želi i teži da bude. On prvi želi da napusti njen univerzum čim vidi da ona nije „ona prava“ i ne može da se bori protiv Džobu Tupakija kako on misli da treba. Upravo je ovo ono što Evelin oseća sa svojim mužem, razočarana je što se ne trudi i bori kako očekuje od njega, i takođe ima želju da pobegne od njega i od svog trenutnog života.
Sistem napajanja uređaja koji koriste da pozajme veštine iz drugog univerzuma se zasnivaju na praktikovanju glupih i apsurdnih stvari. Ovo donosi humoristične scene u filmu, ali u isto vreme je dobro osmišljena analogija da ovi glupi trenuci pune našu „energiju“ i pomažu nam da se borimo kroz život. Akcija dosta podseća na stare kung-fu filmove, skoro sve vreme pomerajući radnju napred, istovremeno pružajući potrebnu karakterizaciju likova, iako se malo na sredini filma razvlači. Sama koreografija i način kako se likovi bore su jako pažljivo osmišljeni, reflektuju njihovo unutrašnje stanje i momenat u njihovom Arcu. Džojevi i pokreti su agresivni, izražavaju se kroz estetski haos memova, filmskih replika i seksualnog sadržaja, dok su Vejmondovi pokreti sigurni, promišljeni, usklađeni ali takođe i bezdušni.
Multiverzum u filmu predstavlja metaforu za internet, ali i mnogo više od toga. On je sva haotična prenatrpanost informacijama i mogućnostima, gde je sve moguće i sve u svakom trenutku može da se desi, gde ništa zapravo suštinski nije bitno.
„Ništa nije bitno, zašto onda bilo šta postoji?“
Ovaj nihilizam nije ovde toliko vezan za samu besmislenost univerzuma, koliko je vezan za duboku traumu proisteklu iz veka tehnološkog razvoja, naučnih otkrića, svetskih ratova i ideoloških okrutnosti. Svega ono što nas čini da se osećamo malo i beznačajno. Nihilizam je takođe vezan i za generacijsku traumu. Evelin u filmu voli svoju ćerku, ali nije uspela da iskaže tu ljubav na pravi način. Pod pritiskom da ne izneveri svog oca, iz straha i želje da njena ćerka bolje prođe… nesvesno je vršila isti taj pritisak koji je njen otac vršio na nju. U alfa univerzumu Evelin je naučnik koji istražuje skakanje kroz univerzume i pozajmljivanje moći, tamo vrši eksperimente na Džoj i dovodi je isto do tačke pucanja. Ta Džoj postaje Džobu Tupaki, neko ko poseduje skoro božanske moći i stavlja bukvalno SVE na bejgl koji se pod celom težinom urušava. Isto kao što se i sama urušila. Ali iza njene želje za uništenjem, odnosno, samouništenjem zapravo se nazire želja da se spasi. Njoj treba pomoć, i sve vreme zapravo traži Evelin, traži nekog da podeli svu bol, nekog ko će razumeti i ko će joj pružiti odgovore.
Evelin ne može da razume sve ovo, misli da je njena Džoj zaposednuta. Tek kad doživi sve ono što je Džoj doživela, sve što je mogla da bude, šta još uvek može da bude, kad se i sama prelomi i proživi „multiverzum“… razume, ali ne kao neko novo saznanje već kao nešto što je u njoj bilo sve vreme. Isti teret, isti krug pritiska, srama i patnje… Ono što je njen otac preneo na nju, što je ona prenela svojoj ćerki, sada dobija istu formu. Konačno vidi svet istim očima, ali ne, nema nijedan drugi odgovor.
Korača sa svojom ćerkom prema Bejglu (samouništenju) ali u poslednjem trenutku, u najmračnijem momentu, čuje šum, šum koji se gužva u pozadini. Čuje i fokusira se na Vejmondove reči iz jednog od univerzuma gde nije sa njim. „U drugom životu, bio bih srećan da plaćam porez i perem veš sa tobom.“ Čak iako bi oboje postigli više da su odvojeni, on bi i dalje izabrao da radije bude sa njom. „Nisam naivan. Promišljeno je i potrebno, tako sam naučio da preživim kroz sve ovo. Moramo biti dobri. Znam da vidiš sebe kao borca, ovo je kako se ja borim.“ U istom trenutku u svom univerzumu je i njen Vejmond, kog je prethodno ubola, on se izvinjava i moli je da bude dobra, da svi budu dobri. Da prestanu da se bore…To isti onaj Vejmond koji je molio da bude takva i prema ćerki. Koji je uvek bio tu sa njom, koji se uvek trudio na svoj poseban način.
Izabrala je da pobegne sa Vejmondom pre toliko godina, ali odatle saznaje da je on svetlost u tami. Njegov optimizam, dobrota, dečija naivnost… su njegova snaga. Upravo to je ono što je njoj potrebno, njenom maskiranom nihilizmu, i konačno uči da se bori kao on.
Bejgel je ništa, okruženo svime. Googly eyes stikeri su nešto, u sredini ničega. čak i bezdušni predmeti mogu dobiti ličnost i personifikaciju kada na njih nakačiš male smešne oči. Oni predstavljaju individualizam da čak i u beskonačnom univerzumu, ima nešto posebno u tvojim očima. I Kada Evelin zakači stiker plastičnog Googly oka na čelo, to se poklapa sa njenim otkrovenjem. Umesto upotrebe nasilja, sada se bori rešavajući probleme drugih, dajući im poseban i ličan trenutak radosti i prihvatanja. Daje im mrvice vremena koje su im potrebne. Jang, Bejglovom Jingu.
Ali, ima još toga da premosti pre nego što može da se suoči sa svojom ćerkom. Ostaje univerzum sa viršlama umesto prstima, koji služe kao analogija homofobije koja se nalazi u njoj. Koliko god taj svet izgleda grozno, upravo ta priča i taj doživljaj pružaju joj uvid u lepote stvari koje nije razumela. Nešto što je nama gadno, nije gadno nekom drugom. Upravo taj doživljaj pomaže da se promeni i poraste kao osoba. Pomaže joj da razume Džoj više. Uspeva čak da prihvati i vidi nešto lepo i u šalterskoj radnici koja je toliko neprijatna bila, da vidi da ima dušu i da je i ona vredna ljubavi.
Veze… veze su nekada jedini odgovori na naše konflikte i probleme. Svi mi možemo da izguramo i najgore stvari, dokle god imamo ruku koju držimo i koja nas drži. Konačno, prvi put Evelin istinski razume Džoj, ali nekada, nekada ni to nije dovoljno. Nekada su rane previše duboke i šta god uradimo, nanosimo bol. Nekad moramo da pustimo.
Trenutak obostrane individualnosti i razumevanja konačno dolazi na kraju, Evelin je spremna da pusti Džoj ali je zaustavlja. Pravi nekoliko koraka unazad da bi mogle da nastave dalje, I sva istinska osećanja izlaze na površinu. Razgovaraju i dele svoja osećanja. Po prvi put dopušta da Džoj nju razume. Podseća je da i ona greši, da je i ona povređena, daje joj ono što joj je potrebno. Ne odbacuje centralni argument nihilizma, već prepušta da se i pored njega pronađe smisao. Istina je sve to. Život je strašan, konfuzan, apsurdan i apsolutno van naše kontrole… „I pored svega, i dalje želim da budem ovde sa tobom.“ Zagrli je. Vejmond joj daje kolač. Kamenje pada, svetovi se urušavaju. (…) Grli ćerku na parkingu. Ponovo, i ponovo!
Ovo je film o porodici, mentalnom zdravlju, egzistencijalizmu, univerzalnim iskustvima, pronalaženju smisla, izgubljenom potencijalu, povezanosti… ali film koji ne pruža jednu poruku i odgovor, već ostavlja da ih sami nađemo. Možda je smisao života dobrota. Možda treba da se držimo jedni drugih. Možda treba da naučimo da pustimo. Možda moramo da proživimo neke stvari da bismo ih razumeli. Možda sami moramo da nađemo smisao. Možda je na kraju ipak sve besmisleno… ili bolje rečeno, možda je jednostavno sve, svuda i u isto vreme.
Foto kredit: A24 Films