Na drugoj po redu konvenciji ljubitelja stripova Sokokon, koja je održana u Sokobanji od 24. do 25. jula 2026. godine, takmičenje u kospleju privuklo je značajnu pažnju publike i imalo je dvostruko više učesnika u juniorskoj i seniorskoj kategoriji nego prošle godine. Pored kosplej-takmičenja, defile kimona je takođe zaintrigirao posmatrače i pružio im priliku da se bliže informišu o japanskoj nošnji i kulturi. Iako je udruženje SokoStrip organizator manifestacije, za ova dva specifična programska dela i predstavljanje Dalekog istoka domaćoj publici odgovorna je jedna osoba.
Danas imamo priliku da ugostimo Ružicu Savić, kreatorku kimona i kosplejerku s dugogodišnjim iskustvom u ovim hobistijima.
FV: Pre svega, dobro nam došla u ovu virtuelnu čajanku sa Fantastičnim vodičem. Za početak, molim te da nam približiš kako je tvoje interesovanje za kosplej počelo, a potom nam opiši svoj put od nekog ko se samo interesuje za kostime do toga da ih sama praviš i takmičiš se na kosplej-manifestacijama?
RS: Bolje vas našla.
Na prvi deo pitanja je lako odgovoriti. Interesovanje za kosplej počinje saznanjem za njega davne 2009. godine. Na internetu mogu da se vide radovi mnogih talentovanih ljudi, a meni je za oko zapala kosplejerka iz Manile, Jin (Džin), koja skoro isključivo radi muške anime likove i to vrlo uverljivo. S obzirom na moju visinu i ja radim kosplej muških likova, sa par izuzetaka.
Kada je takmičenje u kospleju u pitanju, komplikovanije je doći do odgovora. Delom je ljubav prema liku i animeu iz kog lik dolazi, delom pogodna scena koju bih izvela na sceni, složenost kostima i detalja koji idu uz njega. Preduslov za sve je odluka da se izađe pred publiku koja je uvek mnogobrojna.
FV: Gledajući sa strane, kostimi mnogih učesnika na prethodnim takmičenjima izgledaju kao da potiču sa pravog filmskog seta, pa nam je posebno zanimljivo to kako jedan kostim nastaje, koliko je vremena i veštine potrebno da se izradi, pribave aksesoari, da li je sve ručni rad i kakav je tvoj kreativni proces?
RS: Vreme, pa i veština koja je potrebna za izradu zavisi od složenosti kostima. U izboru i izradi kostima oslanjam se na šivenje i biram kostime čiji su ključni ili prepoznatljivi delovi odevni predmeti. Neki aksesoari mogu da se naprave, a neki mogu ili moraju da se kupe. Obuću, perike i pokoji mač moram da kupim.
Sve odevne predmete za kosplej, sem muškog trodelnog odela, sam krojila i šila sama, mašinom. Uvek postoje delovi kostima koji moraju da se sašiju ručno, ali bi mi bio preveliki zahvat da sve šijem ručno.
Moj prvi kosplej lik je bio Sešomaru (Sesshomaru) iz animea „Inuyasha“. Delovi tog kostima su kimono, pantalone, oklop, pojas, krzno, perika i mač. Njegov kimono ima karakteristične šare u obliku crvenih cvetova na beloj pozadini koje sam crtala i bojila na kimonu. Šaru ima i pojas. Teško je bilo naći krzno i to nisam uspela za takmičenje, nego tek kasnije.
Za sledećeg kosplej lika karakterističan je bio oblik glave i glavni izazov tada je bila perika. Nurarihjon (Nurarihyon) iz animea „Nurarihyon no mago“ ima izduženu glavu pa sam od kartona konstruisala potporu za dvobojnu periku. Samu periku sam napravila od tri perike koje sam prvo rašila, ukrojila i sašila. Kod oblikovanja frizure mi je pomogla školska drugarica koja je bila završila kurs za frizera. Drugi delovi tog kostima su: kimono, obi (pojas), dugi haori (jakna), kratki haori sa amblemom na leđima i mač. Amblem na haoriju sam takođe nacrtala i obojila.
Kosplej predstavlja par nedelja uloženog vremena. U suštini uživam u celom procesu, od analiziranja kostima, planiranja redosleda rada, pribavljanja materijala, konstrukcije, krojenja, šivenja preko silnog peglanja i isprobavanja do sitnih prepravki. Slikanje po gradu dok narod zuri je posebno uživanje.
FV: Pretpostavljamo da je kosplej vrsta ljubavi prema ručnom radu koji pruža dosta slobode za kreativna rešenja, međutim, kako bi ti opisala značaj kospleja i šta to predstavlja za tebe? Čemu nas uči kosplej?
RS: Pa, više nalaže kreativna rešenja nego što pruža slobodu da se bude kreativan.
Za mene kosplej predstavlja vrstu eskapizma u svet drugačiji od našeg u kome nije neobično sresti japanska božanstva, demone ili antropomorfizovane životinje.
Značaj kospleja se po mom mišljenju ogleda u izgradnji samopouzdanja kosplejera i u razvoju kompetencija vezanih za izradu kostima i svega što je vezano za osmišljavanje nastupa. Mnogi se slažu da je svaki kosplejer šnajder, režiser, akrobata, muzički producent i još mnogo osoba u jednom.
FV: Može se reći da je japanska kultura doživela ekspanziju na našem podneblju tokom devedesetih, s pojavom animea na nacionalnim frekvencijama u vidu serija i filmova, mada ostaje da se danas za Japan i Daleki istok kod nas interesuje probrana grupa ljudi. Pojasni nam odakle potiče tvoje interesovanje i fascinacija tom dalekom kulturom, toliko da te je nagnalo da sama praviš kimona, i reci nam kako izgleda taj kreativni proces.
RS: Grupa ljudi koja se interesuje za Japan i japansku kulturu kojoj i ja pripadam razlikuje se od ostalih. Imala sam prilike da svoje proizvode izlažem i pred fanovima velikih zapadnih franšiza i za razliku od njih japanofili pokazuju više poštovanja prema drugima i onome čime se oni bave. Rekla bih da je to rezultat moralnih vrednosti i mentaliteta koje nam anime suptilno usađuje kroz svoje poruke i pouke.
I moje interesovanje vuče korene iz devedesetih kada sam uključila „Cartoon Network“ i upala u pola epizode animea „Mobile Suit Gundam Wing“. U toj epizodi je Hiro, jedan od glavnih likova, zarobljen od strane neprijatelja. On je u nesvesti i priključen je na instrumente koji treba da upozore negativce kada se probudi. Uto nailazi njegov saborac, ali ne i prijatelj, Duo i gleda monitore. Tada se Hiro budi, monitori nastavljaju sa istim očitavanjima, on okreće glavu i čita sa usana šta Duo počinje da govori. Prvo mu se divi na impresivnim mentalnim i fizičkim sposobnostima pa mu saopštava plan za bekstvo.
Pošto se nikad ne ograničavam na jedan žanr, naišla sam na anime koji imaju teme vezane za japanski folklor i/ili istoriju i tu sam videla kimono prvi put. Zaljubila sam se u siluetu koju na ljudskom telu pravi kimono i kako se on sam kreće dok se oni koji ga nose bore ili plešu ili jednostavno hodaju. Pre pojave brzog interneta teško sam mogla da se informišem o kimonima, ali sam kasnije za kosplej proučila kako se šiju. Posle dva lika i praktično pet kimona, počela sam da ih šijem i prodajem jer niko drugi nije, a htela sam da imam jedan koji nije vezan za kosplej.
Uzgred budi rečeno, uvodne i odjavne špice animea su uvek odlične pesme, često i od poznatih rok, pop, pa i metal bendova i izvođača. Gledajući „Death Note“ sam došla u dodir i sa svojim omiljenim japanskim bendom „Nightmare“ koji je radio prvu uvodnu i odjavnu špicu.
FV: „Od umetnosti se ne živi, ali se živi za umetnost“ jedna je od čestih parola koje se mogu čuti među umetnicima, pa se logično javlja pitanje, koliko je kosplej „skupa“ vrsta hobija i koliko je „isplativ“?
RS: Kosplej može da bude skup naročito ako je kostim složen i zahteva više tehnika kako bi se napravio ili zahteva dosta detalja i rekvizita.
Koliko je „isplativ“? U smislu materijalne dobiti i nije isplativ. Iz mog iskustva, ono što kosplejer dobija jeste ljubav fanova lika u koji se kostimirao. Mnogo može da te ispune iskreni osmesi i sreća na licu kada ljudi u tebi vide svog omiljenog, voljenog, poštovanog lika, njihova želja da se slikaju s tobom ili da te zagrle. Kao za Sešomaru (Sesshomaru) ili Kakaši (Kakashi) dobila sam bezbroj osmeha i zagrljaja.
Meni se kosplej isplatio u smislu vežbanja i kao stepenik prema izradi kimona i modnih detalja vezanih za njih, čime se sada bavim.
FV: Možeš li nam reći nešto više o materijalima za kostime, tehnikama koje si izučila, bilo da je to šivenje, lepljenje i slično? Koji su najčešći materijali koji se koriste u izradi kostima, sa kojim je najlakše, a sa kojima je najteže raditi? Koje materijale često kombinuješ?
RS: Izbor materijala zavisi prvo od toga kako treba da izgleda gotov kosplej, od godišnjeg doba u toku kog bi se kostim nosio, kao i od izgleda samog lika čiji se kostim izrađuje i njegovih elemenata. Najbolje je birati prirodne materijale radi udobnosti tokom nošenja kostima sem ako kosplej zahteva neki određeni materijal. Koristila sam platno, saten, likru, veštačku kožu, krzno, karton i najviše muka zadaju klizavi materijali poput satena, kao i karton. Pošto mi je šivenje jača strana to je uglavnom tehnika koju koristim, ali tu su svakako lepljenje, rad sa uljanim ili akrilnim bojama. Da ne zaboravimo i tehnike šminkanja i ostalog crtanja po licu i telu.
FV: Za kraj, interesuje nas, a zaintrigiraće i ostale: kakav savet bi mogla da podeliš sa nekime ko se tek upoznaje sa kosplejem i želi da se bavi time?
RS: Prvenstveno, ako kostim ne izrađujete sami treba bar učestvovati u njegovoj izradi, i najbitnije, probati i kostim i nastup dok još ima vremena za prepravke. Treba izabrati lika kog volite i razumete i samouvereno izvesti nastup (i pored treme, ona je pozitivna stvar). Imajte nekoga u publici ko može da bude moralna podrška.
Zahvaljujem ti se na ovoj prilici da našoj publici više približimo hobi kospleja i informišemo ih o procesima i veštinama koje kosplej neguje. Ružicu Savić – Tsubaki možete zapratiti na Instagramu gde možete više istražiti šta je to kosplej, videti puno njenih kostima i fotografija sa kosplej-manfiestacija koje je posetila.
Do sledeće prilike, bez panike!