Moralna rana
Postoje trenuci u čovekovom životu kada se određena odluka mora doneti – ona koja može da se kosi sa svim verovanjima i zalaganjima te osobe. Donošenje takve odluke uvek rezultuje slomom, kako na ličnom, tako i na društvenom nivou. Iz tog sloma nastaju moralne rane – one koje utiču na promenu svesti i guraju čoveka na putovanje i bitke kako bi ih prevazišao.
Rat je ultimativni izvor takvih preloma i rana, jer gura ljude u nezamisliva iskušenja, razara njihov moralni kompas, i ostavlja ih da lutaju kroz ruševine sopstvene savesti i trauma do kraja života.
U Nolanovom filmu, Odisej je prikazan kao lik koji ima svoju ličnu, dublju filozofiju, ukorenjenu oko ideje časti. To vidimo kada objašnjava zašto trza lukom pre nego što odapne strelu: da bi lov bio pošten prema lovini, dajući joj „poštene“ šanse kako bi uspela da pobegne i preživi. U Trojanskom ratu, on će biti primoran da žrtvuje tu filozofiju kako bi ostvario pobedu i, samim tim, žrtvovati i svoju dušu.
Izazovi i prepreke sa kojima će se susresti simbolišu simptome moralne rane takvog čina, kao i različite načine na koje osoba pokušava da izbegne teret svojih postupaka i „izleči sebe“:
-
Kiklop – poricanje kroz slepilo;
-
Džinovi – uspostavljanje dominacije kroz agresiju;
-
Kirka – prihvatanje animalističkih i primitivnih instinkata itd.
Međutim, Trojanskim konjem, Odisej nije oskrnavio samo svoja lična uverenja, već i božanske zakone i nepisane društvene ugovore – što nas dovodi do još tragičnijih i strašnijih posledica.
Kako seješ…
Svaka akcija ima svoju reakciju. Velika dela, logično, imaju daleko veće posledice. Odisej je za osvajanje Troje iskoristio prevaru, pretvorivši poverenje i veru u oružje koje je rezultovalo varvarskim pokoljem nevinih i skrnavljenjem oltara. Njegova vojska je vršila invazije na ostrva pozivajući se na sveto pravo. To je odjeknulo. Ljudi i vojnici koji su se vraćali iz tog ratanaučili su da je poverenje nešto što treba iskoristiti. Na kraju, i na Odisejevoj Itaki, mnogi su tako počeli da zloupotrebljavaju Zevsov zakon.
Posledice se mogu videti i na njegovim putovanjima – na tematskom nivou. Odisej je pogazio svete zakone gostoprimstva, a kada je njemu to bilo potrebno, zauzvrat nije bio ugošćen već je zarobljen, napadnut ili takođe prevaren.
Nolan suptilno ukazuje na prisustvo božanstava, ne dajući jasan odgovor na to da li Odisejeva kazna zapravo dolazi direktno od bogova, ili je to samo posledica njegovih postupaka i sopstvene savesti. Njegove vizije Atine mogle bi da budu njeno stvarno pojavljivanje, ali isto tako i plod njegove mašte.
Licemerstvo je ubilo bogove
Odisej jeste predstavljen kao liksa višim moralnim kodom i verom u bogove (posebno poštujući Atinu), ali njegovo praktikovanje božanskih zakona dolazi više iz racionalnog shvatanja njihove koristi, a ne iskrenog i predanog poštovanja. Odisej je zapravo, u svojoj suštini, izuzetan pragmatičar – što je možda jednim delom i ključan faktor koji mu olakšava odluku skrnavljenja božanskih i ljudskih zakona, zarad „višeg cilja“.
Skrnavljenju i zloupotrebe vere konstantno svedočimo kroz celokupnu ljudsku istoriju do danas: od krstaških ratova, španskih inkvizitora, Tajpinškog ustanka, do modernog osveštavanja oružja i vojne opreme, glorifikacije ubijanja i ratova kao nečega svetog i dobrog.
Sličan vid licemerstva i nepoštovanja božijih reči vidimo i na mikroplanu. Mnogi ljudi su u stanju da praktikuju i „poštuju“ rituale i svete zakone na površnom nivou, ali bez dubljeg razumevanja i prihvatanja suštine religije. Koliko samo vernika ne propušta nijedan post, nijedno pričešće, ne rade na crveno slovo i suzdržavaju se u ishrani, ali se istovremeno predaju najcrnjim mislima, mržnji, zavisti, zlobi… Koliko pobožnosti postoji samo zarad lične koristi? A koliko tek praznine ostaje zahvaljujući gubitku vere?
Stubovi civilizacije
Društvo i civilizacija jedino su u stanju da opstanu na stubovima poverenja, poštovanja i višeg morala, odnosno pisanih i nepisanih ugovora i zakona između ljudi. Bez njih dolazi do kolapsa.
Trojanski konj je prekršio nepisani dogovor u kojem se ratovi i bitke vode na bojnim poljima – bitke koje prestaju noću kako bi svaka strana mogla da se odmori i pobrine za svoje ranjene. Trenutak takvog skrnavljenja predstavlja momenat u civilizaciji koji označava njen krah, i početak novog doba u kojem nijedan čin nije previše zao i previše pogrešan ukoliko donosi „pobedu“. Samim tim, počinje doba u kojem nijedna čast ili poverenje nisu dovoljno sveti da to spreče. Taj greh zapravo ne pada samo na Odiseja, već na svakoga ko je u tome učestvovao i ko nije pokušao da to spreči.
I danas, dotični ugovori i zakoni se svakodnevno krše širom sveta. Dehumanizacija, beskrajna toksičnost i vulgarnost u medijima, uništavanjeprirode, implementacija tehnologija poput veštačke inteligencije bez ikakve brige o posledicama i bezbroj mogućih i nemogućih nasilja opravdanih lažima i obmanama prepliću se kroz vascelu svakodnevnicu današnjeg običnog čoveka.
Baš kao i pojedinac, i celokupan narod time gubi svoju „dušu“ – što je posebno uočljivo u ratu. A kada se rat završi, u najboljem slučaju nacija ostaje sa dubokom kolektivnom krivicom; u najgorem sa još većim poricanjem i ukorenjivanjem te propagande u kolektivnu svest.
Krvotok čovečanstva je oduvek bio borba između ljudi i kultura koje teže miru, očuvanju i poštovanju, sa jedne strane, i onih koji se bore za moć, dominaciju i segregaciju, sa druge. S obzirom na to da svi živimo u svetu u kojem pogrešne vrednosti često nadmašuju one ispravne, mnogi postaju slepi na te prestupe i grehove. Prava slabost čovečanstva nikada nije bila u nedostatku fizičke snage, već u moralnom posrnuću. Onom apatičnom koja to prihvata kao „normalno“ stanje stvari i, još gore, koja to usvaja kao sopstveni jezik i filozofiju. Pomalo je tužno što je potreban film od četvrt milijarde dolara da bi nas upozorio, kritikovao i podsetio na to.
Zašto Odisej?
Za razliku od svoje posade, Odisej jedini pokazuje da je sposoban za spasenje. On je jedini kojeg vidimo da pokazuje istinsko kajanje zbog onoga što je učinio i trudi se da ne nastavlja tim putem. Iako u početku ne uspeva, taj potencijal zapravo zapažamo u svakom izazovu sa kojim se suočava: na trenutak pokazuje da razume Kiklopa, suzdržava se od nasilja prema džinovima, odbija da podlegne svojim primitivnim nagonima, već razumom ubeđuje Kirku…
Svakim korakom biva sve bliži. Suočava se sa svojom krivicom, pokazuje poniznost, priznaje svoj hubris, prihvata kaznu, ispoveda svoj greh, i aktivno radi na ispravci štete koju je naneo. Sve to ga na kraju izvlači.
Na Itaki, Odisej ponavlja odmazdu kreiranu na sličnom principu kao sa Trojanskim konjem, ali sa pažljivo isplaniranim ishodom. On svesno ponovo krši isti Zevsov zakon, ali ovog puta u pitanju je druga vrsta žrtve. Žrtva koja je, za razliku od situacije u Troji, zapravo nužna i za koju će preuzeti odgovornost, odnosno kaznu.
Odisejev konačni čin preuzimanja odgovornosti jeste prihvatanje činjenice da on više ne pripada svetu koji je slomio. Jer, kako bi prekinuo krug nasilja i konačno počeo da obnavlja poverenje, mora prihvatiti svoju kaznu. Umesto povratka na presto, on odlazi u izgnanstvo – iskoristivši ga da bi ispunio obećanje koje je dao palom ratniku Sinonu i odao počast ljudima koji su poginuli zbog njegove oholosti. Za kraljaimenuje svog sina, prepuštajući vlast onome ko može da obnovi moralne temelje Itake bez mrlje greha rata.
Spas
Nolanova interpretacija Odiseja deluje slično mitu o Adamu i Evi u Rajskom vrtu – prikazujući prekretnicu u kojoj je čovečanstvo oskrnavilo sebe, izgubilo ono što je imalo i „razočaralo“ Boga.
Sama Troja je prikazana kao bitka za dušu čovečanstva u kojoj čovečanstvo gubi, ali i u tom gubitku postoji nešto interesantno. To je iskra nade da ljudi i dalje mogu osetiti kajanje, promeniti se, izabrati da budu dobri i preuzeti odgovornost. Ta iskra pokazuje da ljudi i dalje mogu biti spašeni. Ako i ne možemo svi biti spašeni, možemo i treba da zaštitimo duše drugih, posebno onih koji dolaze posle nas, kako se ne bi i oni „uprljali“. Trebalo bi da svet, koji smo mi izneverili, konačno prepustimo njima, uz nadu da će ga napraviti boljim – kada već mi to nismo mogli i umeli.
Isto važi i za čitavo društvo. Čak i ako je civilizacija osuđena na propast, i ako se jedna nacija veoma ogrešila i izgubila ljudske vrednosti – i dalje postoji nada da će je buduće generacije jednog dana ponovo izgraditi i ispraviti njen put.